Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
PESIMIZAM
Pesimizam je pre svega stvar morala, a ne metafizike. Jedna filosofija kojoj je prethodilo duboko osećanje moralnog bola, ne mora slediti taj bol do „propasti sveta“. Ona to i ne čini. Ako očajanje postoji, filosofija nije tu da ga opravdava nego da ga objasni, ne da ga propoveda nego da ga ispita. Jedna filosofija koja svuda vidi bol, nije još filosofija koja ga želi.
Filosofija nije hrišćanska martologija, niti cirk u kome profesori mudrosti uživaju da ih komadaju lavovi njihovih vlastitih ideja. Očajanje kao filosofija ne postoji. Postoji očajanje kao moral, kao izbor. Ne, Lukács ne voli da se tiska sa mnoštvom u raju i svetlosti. On gaji neka duhovno aristokratska osećanja, koja su za pohvalu.
Na jednoj strani su marksisti, i naravno g. Lukács, i to je stranka izabranih koji „vide glavnu liniju po kojoj se kreće čovečanstvo“, a na drugoj je strani čitava pethiljadugodišnja civilizacija sa svojim idejama, genijima i delima u potpunom mraku „filosofije očajanja“. Svetlost i Tmina. Đavo i Dobri Bog. Greh i Nada. Eto alternativa koje nam nude marksisti.
No sam Lukácsev akušerski napor, jer Lukács zajedno sa svojim jednomišljenicima „vidi porođajne bolove novog sveta i pokušava da mu ublaži te trudove“
(Eto kako sama reč „ublaži“ pokazuje nepristrasnu volju da se pretvori u reč „umnoži“ koja bi bolje odgovarala Lukácsevim naporima.), sam taj napor ne bi me potakao na komentar, jer nije ni prvi ni poslednji u najezdi „spasilaca“ svih boja, da ne ilustruje čitav jedan stil, naduven, dosadan, varvarski samouveren, sveznadarski, koji odlikuje sve marksističke pisce izuzev tri prva i najveća.
(Nemoguće je otvoriti ijednu njihovu knjigu, da čovek već na prvoj stranici ne dozna – kako oni jedini su u pravu, kako oni jedini znaju šta hoće, kako oni jedini umeju to što hoće!) Političke sveske
U svakom ciniku sahranjen je po jedan idealist. Pesimizam nije svojstven čoveku, kao ni životinji. On je stečeni organ zaštite. On je više metod u svetu nego ideja o svetu – moralan po poreklu, i kada nije moralan po posledicama, on nije nikada spontano nitkovski. Pesimizam je onaj minimalni teg koga inteligencija stavlja na stranu egoizma, da bi ovaj održavao ravnotežu sa našom ropskom prirodom.
Ne priznavati da stvari imaju i svoju dobru stranu, znači samo odricati im uticaj na svet. Ne poricati je nego omalovažiti. Ne prevideti je, nego ne uzimati je ozbiljno. Diveći se nekoj statui, čovek će sačuvati samo nejasan i amorfan utisak njene lepote, ali će tačno zapamtiti da li tome kipu nedostaje ruka ili nos.
*****
Zora je naličje sumraka i obrnuto. Nema razloga pesimizmu.
Život na ledu 1955/59
Ono što nas u buri obeshrabruje nije toliko samo nevreme, koliko mračno nebo, što lišeno vedrine ne obećava skoru promenu.
Tamo gde loze plaču
Stalna briga za sutrašnjicu, a čemu tolika briga kada će ta sutrašnjica u svakom slučaju biti rđava. Na taj način samo i našu današnjicu činimo gorom nego što bi mogla da bude.
*****
Na ovoj engleskoj klimi sve buja, pa čak i moj pesimizam.
Korespondencija kao život I
Onaj ko donosi vesti iz dubokog bunara prošlosti i ko zna da pod kapom nebeskom nema ničeg naročito novog, nije pravi pesimista. Nije pesimista onaj ko predviđa katastrofu, već onaj ko veruje da se ona mogla izbeći i kuka zato što nismo bili za to dovoljno sposobni. Onaj prvi je ravnodušan pred neizbežnim, i on to neizbežno prihvata kao kaznu za neizbežni greh.
Zlatno doba dijaloga
Ovo je teška godina, ali kako će svaka buduća biti gora, moramo s njom biti zadovoljni. Korespondencija kao život I
No comments:
Post a Comment