Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
PRIRODA
Besnilo, zapravo pseće besnilo je moja vizija kraja sveta koja prilično pravedno odgovara onome što smo mi u svojoj antropocentričnoj oholosti od njega napravili kada nam ga je priroda dala u privremeni najam.
Zlatno doba dijaloga
Simbioza virusa lišenog besciljnosti i čoveka oslobođenog ograničenja vladala bi prirodom, kojoj oboje služe samo kao đubrivo.
*****
Majka priroda stvorila nas je da je usavršavamo. Umesto toga, ubijamo je. Platićemo.
*****
Svaka stvar, svaki stvor, svaka prirodna pojava, sve do zooloških vrsta i botaničkih fela, ima sebi svojstvenu, strogo određenu i ograničenu ulogu. Od ovih atributa, ograničenost je primarna, jer najmanje jedna funkcija prirode, njena inteligencija, njen čovek – inteligencija pripada prirodi, a čovek je tek posreduje – teži da polje svog funkcionisanja proširi na tuđe domene ili izmeni suštinu drugih funkcija prirode.
Sve, od sunca do usamljenog žbuna u pustinji, od svemirskog vakuuma do teže ili entropije, od virusa do čoveka, ima specifičnu ulogu u sistemu međusobnog funkcionisanja, podrazumevajući da je upravo zbog njega nužno izumiranje nekih, kreiranje drugih, nestanak dinosaurusa, i pojava legionarskog virusa.
Ovakva priroda funkcioniše besprekorno, ostvarujući svrhu ma kakva da je, sve dok se uvažava princip specijalnosti, dok se ne naruši delikatna ravnoteža među njima. Čovek je fragment prirode, a ne vlastite istorije. Pre njegove pojave priroda se iskazuje kao sistem nenarušene ravnoteže.
*****
Prilagođavanje prirodi, a ne prilagođavanje prirode, formula je koja vrsti obezbeđuje trajnost. Ljudska moć, ako želi da bude korisna i po sebe i po prirodu, treba da se svede na saradnju sa njom. *****
U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između „dobra“ i „zla“, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne.
*****
Kao i u prirodi, ne nadživljavaju najjači. Najjači i najslabiji nestaju. Ostaju oni sa zlatne sredine, oni prosečni. Prosečnost se uvećava; postaje sve prosečnija, jer u prosečnom svetu nestaju najmanje prosečni, a ostaju oni koji su to najviše. Ostaje čovek za jednu sezonu, prosečan otpadak vrste. Besnilo
Ima drveća koje raste sto godina, a ubija se za nekoliko sati, pa i brže. Ima vrsta kojima su trebali milioni godina da se razviju, a nestale su za pola veka.
1999
Izlet u prirodu, nije li to dirljivo? Čovek materijalističke civilizacije i robotskih navika, kome reklama zamenjuje slobodu volje a slobodna volja bira reklame, još nije pogubio drevne spone sa Zemljom i, kad god mu produkcija serijskih besmislenosti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mitski Antej, obnovi istrošenu snagu.
Sabrana pisma iz tuđine
No comments:
Post a Comment