MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CLXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 PSIHOTERAPIJA 

 U pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija mislim da delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog shvatanja dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo „lekari duša“.

Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo zaista bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli? Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima?
 *****
Ko može tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anormalnim?
 *****
U psihoterapiji mi lečimo agresivnost ranog detinjstva s „opravdanom“ upornošću, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produživati i potencirati.
 *****
Verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda da se usput prave velike stvari).

Ono što već imamo u dovoljnoj količini je jedna užasavajuća prosečnost.
 Tamo gde loze plaču 

 RAD 

 Ne ubija rad, ubija misao.
 Tamo gde loze plaču 

 Čovek radi da bi bolje živeo. A dobar život je odmor. Ali da bi što bolje živeo, mora sve više da radi. I tako ispada da se ništa ne razume.
 „Kategorički zahtev“ 

 Ko žuri, brzo se zamara, a ponajčešće ni posao ne svrši.
 *****
Svi rade na neke anatemne sate. Kad im vreme izbije, ma gde ih i u ma kakvom važnom poslu zateklo, svi se dižu i odlaze kućama da se zabavljaju i čmavaju.
 Zlatno runo 

 Čovek mora znati zašto nešto radi ako želi to dobro da uradi.
 „X+Y=0“ 

 Rad je ostao još uvek naša najsigurnija odbrana. (Sve, naravno, dok ne postane dispozitiv optužbe, ali, i tada, kazna se izdrži, a Rad ostane.)
 Korespondencija kao život I 

 Ko radi ne mora se bojati da će mu gazda ostati gladan.
 Život na ledu 1983/84

 U našem svetu rad se po pravilu obavlja s naporom i uvek ima smisao, neku unapred definisanu svrhu. Svrha može biti pogrešna, izvedena iz zablude, a proizvodi se rada pokazati nekorisnim, ili ispravna a nepostignuta, s proizvodima koji su nesavršeni, no svrha u svakom slučaju mora postojati. Radio, inače, ne bi niko.
 *****
Rad je ropski samo ako robuje nekoj svrsi. Kad nje nema, on se više kao ropstvo neće ni osećati. *****
Prosto je neverovatno kako su uzastopne humane civilizacije, još od Akata, Sumera i Egipćana, poput gladnog slepca kraj pune činije, prolazile pored prostački jednostavne činjenice da rad smisla može imati jedino ako ga u sebi ostvaruje, ako ništa van sebe ne proizvodi, a u sebi ga ostvarivati može jedino ako je besmislen, ako ništa ne proizvodi.
 Luče Novog Jerusalima, 2999