Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
RAZUM
Razum je, ma koliko ga prezirali kao mlak, „ni studen ni vruć“, pa predviđen da „iz usta bude izbljuvan“, oprezni, pipavi Razum, bar u politici, pouzdaniji je vodič, bolji savetnik, jasniji tumač ideje bilo koje buduće stvarnost i savršeniji njen graditelj i od najplemenitijih, ali nepredvidljivih, osećanja.
Stope u pesku
RAZUMEVANJE
Nijedna idealna vrednost, pa čak ni osećanje privrženosti ili ljubavi, ne može se preuzeti od druge osobe. Izolacija na koju je osuđen čovek od svoje biološke do inteligentne definisanosti, potpuna je, hermetička i nesavladiva. Svako neposredno razumevanje je isključeno. Granice naše usamljenosti tamo su gde počinju tuđe. Preko tih granica nema komunikacija.
Nesporazum je prirodan oblik odnosa među ljudima.
Život na ledu 1955/59
Između letača i onih što po zemlji puze nikada nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput strvinara, kad letači padnu, skupljali oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i pamte pouke.
Tamo gde loze plaču
Naša razumevanja potiču od naših saznanja, a naša osećanja od naših razumevanja, premda, istini za volju, neka od naših najdubljih osećanja sve duguju našim najdubljim nerazumevanjima.
„U Edenu, na Istoku“
Udaljavati se od nečega fizički, ponekad znači biti mu bliži saznanjem.
Život na ledu 1983/84
REČ
Ima reči koje su kao krtice: slepe i žilave. One riju duboko.
*****
Nama nisu potrebne nove reči nego nova značenja starih reči, kojima bi možda trebalo da, po Huxleyjevom savetu, prethodi raskuženje starih. Uopšte mislim da jedno temeljno raskuženje ne bi svetu ništa škodilo.
Život na ledu 1955/59
Reč je stvorila svet, samo reč može da ga pokrene.
„Obešenjak“
Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.
Vreme čuda
Reči se treba čuvati i sa njima postupati kao sa eksplozivom. Neke reči Marata, Robespierrea, Saint-Justa, Couthona, Desmoulinsa kao da su bile pesnice koje su udarom o klin puštale u pogon sekiru giljotine.
Korespondencija kao život II
Nije dovoljno menjati svet, potrebno mu je i rečnik promeniti, da bi se u njemu čovek osećao nov, rekao, učinio nešto novo. Ako bi čovek koji je došao do nekog totalnog saznanja, kobno osetio da ne raspolaže rečima kojima bi to otkrovenje saopštio, bilo bi to kao nemi Hristos, ili Buda koji ne razume sopstveni jezik, ili Lenjin koji više ne veruje u značenje ruskih reči.
Ili uopšte ne veruje u značenje reči. Onda bi svaki normalan čovek delao. Ne bi brbljao. Treba prestati brbljati, učiniti nešto ili ići u vražju mater! Samo tako ćemo vratiti nevinost rečima.
„Razaranje govora“
U v r e m e n u r e č i, navodno savremeno pozorište reči proteruje u podrazumevanje, a od akrobatike koja se ne razume, premda pravi promaju koja ugodno rashlađuje, sastavlja predstavu, možda kao što Englezi igraju Shawa (Pigmalion). Brzo, rezervisano, neutralno, i, iznad svega, artikulisano.
„Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“
Rečima je nemoguće bilo šta definitivno izraziti. A bez izvesne definitivnosti nema ni razumevanja. Za tako nešto rečnik ne pruža nikakvu šansu […] U sve bogatijem svetu, rečnik postaje sve siromašniji. Proizvodnja sinonima je sasvim stala. Homonimi caruju. Ništa nije utvrđeno. Sve zavisi od okolnosti. Proizvoljnost obezbeđuje pamet svima.
Homonimi će ugušiti i poslednje ostatke razumevanja […] Ukoliko nas ne sačuva neko zapostavljeno čulo. […] Ja lično nemam hrabrosti da se oslonim na podrazumevanja. Jedno proteklo stanje, na primer, više se uopšte ničim ne može izraziti. A svako je stanje proteklo. Restauracije su patetične fikcije.
Prustov eksperiment je džinovski promašaj francuskog Enciklopedijskog rečnika u sobi obloženoj plutom i nerazumevanjem […] Književnost je definitivno nemoguća. Sve su komunikacije među ljudima isključene. Živimo u svemiru koji je modelovan kao saće. Svako je konfiniran u svojoj voštanoj ćeliji, naseljenoj avetima vlastite imaginacije, koje zovemo svetom.
U tom aspektu, čak su i pavijani na višem stupnju međusobnog razumevanja. Blagodareći pipkanju i njuškanju, pretpostavljam. Pavijani su prozreli ništavnost jezika pre nego što su do njega i dospeli. Pisci, nažalost, ne mogu da se njuškaju sa čitaocima da bi bili shvaćeni. Slikarima je lakše. Oni se ničem određenom ne obraćaju.
Tu je slučaj uvek moguć. Uvek je moguće da dve osobe vide nešto na isti način. Slikar uvek ima bar po jednog gledaoca s kim se razume. Makar taj gledalac bio on sam. Pisac nikada nema nijednog čitaoca. Čak ni sebe. On uvek piše nizašta i ni za koga. On uvek tera vetar kapom. Reči se ne mogu upotrebljavati kao boja.
Pisac mora znati da one znače samo ono što on misli da znače za sve kojima su namenjene da uopšte nešto znače. A takvih reči nema […] Teorijski, knjiga bi bila dobra jedino kada bi se služila izmišljenim rečima. Za svaku knjigu morao bi se izmišljati nov rečnik, inače bi već kod druge nastali nesporazumi. Takvu knjigu, razume se, niko ne bi čitao.
Pisac bi, međutim, imao bar tu satisfakciju da ne služi kao trgovački agent za reklamiranje pojmova koji su bili pohabani još u doba najezde Hiksa…
*****
Značajne knjige su se starim rečima služile na nov način. Stavljanjem reči u neobične međusobne položaje dobijena su nova značenja za stanja i situacije koje do tada nisu mogle biti opisane […] Reči su ostale iste, ali nisu više isto značile. Misao čitaoca morala im se prilagođavati. Kod imitacija se umetnik prilagođava opštem modelu mišljenja […] Ovde je to obrnuto […]
Verujem da su one najbolje knjige na ukočenu mašineriju ljudskog mozga delovale kao mašinsko ulje na zarđalu aparaturu, izjedenu i upropašćenu analoškim načinom mišljenja […]
Zlatno runo
No comments:
Post a Comment