MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 STAROST

 Starost nema nikoju prednost, jer je društvena korisnost u socijalizmu krunski kriterijum poštovanja. Društvo još nije došlo do eutanazije nekorisnih staraca, koja se obavlja u nekim drevnim plemenima, premda je socijalna eutanazija (teranje u usamljenost), materijalna (niske penzije) i psihološka (nipodaštavanje), nagoveštaj još otvorenih mogućnosti na polju usavršavanja funkcionalnosti društva. Godine koje su pojeli skakavci 

 STID 

 Ne vidim zašto bismo trebali da se stidimo svog srodstva sa majmunima, ono ponižava majmune, a ne nas.
 Život na ledu 1983/84 

 STRAH 

 Čovek se može plašiti pretnje. U tom slučaju on nema pred sobom sablast nego fakt, koji će biti. Neodređeni strah pokreće sve kosti na igru, i svu kožu, i sve dlake na koži, on je kao kod kuće u svakom predelu organizma i okrenut na sve strane, nakostrešen, unezveren, očajan što ne prepoznaje zlo koje mu se sprema. Taj strah zovu materom izdaje. Izdaja je zamena stvarne nade za njen privid.
 *****
Sklon sam da ne verujem u moć nad našim čulima. Pre verujem u snagu, tvoračku snagu – straha. Potreba da se odbranimo od sakrivenog neprijatelja, banalno rečeno, više oštri naše čulo vida i sluha, nego sklonost da uživamo u detaljima neke slike i nekoj tananoj orkestraciji.
 Život na ledu 1955/59 

 Strah, prema profesoru Heideggeru, predstavlja suštinu čovekove zemne egzistencije.

Jer ako je briga za egzistenciju i strah zbog nje naša esencija, ono što nas učinjava, upostojava, u višem a ne samo u pojavnom i neposrednom vidu, i ako je taj strah, budući da ne potiče od nečega što se može eliminisati, nego od smrti koja je neizbežna, nešto urođeno egzistenciji, onda je prirodno da sve što njemu, strahu, i njoj, brizi, pomaže da se do krajnjih mogućih granica izraze i usavrše, predstavlja i racionalno i humano delo.

U tom smislu i smrt je humana. [...] A strah od gubitka života plodonosan je strah.
 Kako upokojiti vampira 

 Samo strah ubija ljude.
 Zlatno runo 

 Čovek koji nije upoznao veliki strah, nije kompletan čovek, kao i onaj koji nije otkrio veliku tugu ili veliku radost.
 *****
Imam samo jednu dužnost – da razumem, i samo jedan strah – da svoje razumevanje pogrešno ne upotrebim.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SREĆA

 Stvari su za nas tako udešene da se teži sreći, a sreća – tako da se u njoj ne teži više ničemu, pa smo opet nesrećni. Po ovome ispada da je sreća sposobnost težnje, ali onda je najsrećniji gladan čovek koji žudi da se nahrani.
 *****
Sreća koja mora da se objašnjava, opravdava, brani, štiti, čuva, nije sreća nego nesreća koja se odlaže.
 Život na ledu 1983/84 

 Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.
 Besnilo 

 Uživaj u suncu i kad peče. Što će reći – ne žali se na malu sreću, jer ona je mala samo zato što je prezireš.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 STAROST

 Problem starosti treba rešavati u mladosti, naravno, ne mislim na stvaranje porodice u kojoj bi čovek bio zaštićen od potpune usamljenosti, već na stvaranje duhovnih predispozicija za starost: rad i samo delatnost može stare ljude sačuvati od očajanja. Nisu veliki ljudi do smrti bili aktivni zato što su bili veliki, već su i veliki bili zato što su do smrti svoju aktivnost držali na najvećoj mogućoj visini. Korespondencija kao život II

 Starenjem se sve vraća u ružnoću zametka.
 „Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 Ulaženje u starost je najmučnije u životu čoveka. Otkriva se posedovanje tela ne samo za uživanje, nego i za bol.
  Korespondencija kao život I 

 Starost je pre svega umna, fizička i osećajna usamljenost, a stekao sam utisak da je na luteranskom Zapadu biti star, usamljen i nemoćan jedva nešto bolje nego biti mlad, debeo i neoprezan među ljudožderima.
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SRBI i SRBIJA 

 Uvek se ponavlja isto sudbonosno pitanje: zašto srpskom narodu ni sadašnjost ni budućnost ne daju nikakve nade, a prošlost mu je isuviše teška da bi je sa zadovoljstvom ponovio.
 *****
Rimljani su u Britaniji ostali pet vekova, koliko kod nas Turci. Ništa do retkih arheoloških iskopina nisu ostavili, a Turci su nam izmenili i karakter i sudbinu, koja nas još uvek proganja.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva 

 SREĆA 

 Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Ljudi se žrtvuju ne da bi drugi bili srećni, nego da bi oni bili srećni zbog toga što su usrećili nekoga. Nije važno da li su drugi odista srećni, nego da li su oni srećni zbog toga. Oni im služe da svojim golim opstankom zapuše praznine svojih vlastitih nada. *****
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.
 *****
Srećan je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strahu za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.
 *****
Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.
 *****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine, svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. To je vreme blagostanja. To nije nikakvo razložno ushićenje nego samo sreća.
 Život na ledu 1955/59 

 Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem [...] Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir.
 *****
Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje.
 *****
Ako bismo znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bismo bili srećni, jer bismo znali da se sa svakim i rađamo.
 *****
Samo sreća nastaje od potpune podudarnosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu?
 *****
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći?
 Tamo gde loze plaču

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SRBI i SRBIJA 

 Nekoliko puta je srpski narod stavljen u položaj da bira između nacije i demokratije, između unapređivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a da mu nikada nije bilo omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske emancipacije i egzistencije.

Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobođenje i kada je, možda – ali nikad sasvim sigurno – odustajanje od lične slobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve.

Bila je to kolektivna nacionalna sloboda koja nije morala pretpostavljati ličnu i građansku, ali je ovu, u prirodnim okolnostima, ne samo podrazumevala već i nalagala kao najviši cilj zajedničkog oslobođenja.
 *****
Reći „Srbija“ pa tek potom „demokratija“, znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda i neće vredeti živeti, pa čemu je onda stvarati? Reći „demokratija“, pa tek zatim „Srbija“ znači, možda, zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa zašto bismo se onda mi oko nje paštili?

Ali reći Srbija i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti. Jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo.

I sad smo tu gde smo. Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja da nam demokratija ne odgovara, da je ne trebamo, čak i da ona u ovom času nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati.
 *****
Trajni odgovor na našu nacionalnu muku sa Kosovom, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući.

Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, spočetka, ne isključujem i neke druge oblike dodira „ljudi dobre volje“. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.
 *****
Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima g. Ljube Davidovića, koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima, već u mudrim rešenjima.
 Odmor od istorije

 Srbi se ne slažu međusobno. Zato je najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima ne slagao.
 *****
Vele da je arhetipski karakter naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi. Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio. Srpske bajke prepune su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne zna ko je u fabuli đavo – đavo ili Srbin?
 Sabrana pisma iz tuđine

 Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom „narodne medicine“. Ja, naravno, nisam neki patetični apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odreknu.

Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, iako sam već onda morao znati šta to znači.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 SRBI i SRBIJA 

 Krvave klanice ljudske istorije, kroz memoriju, spomenike i istoriografske mitologizacije, postaju kultni simboli jedne nacije, vazda pripravni da se u budućem ratu, na idućoj klanici, ponovo pretvore u tzv. borbu naroda za opstanak. Time se protiv takve borbe, u načelu, ništa ne kaže, ona se niti spori, niti opravdava, samo se utvrđuje mitska veza između naših nacionalnih činova i naših istorijskih kultova.

Sudbonosna veza između naše prošlosti i budućnosti. Pošto je arhetipom postao, težnja je kosovskog poraza od godine 1389. neprestano da se reprodukuje. (Što je zaprepašćujuće, srpsko je oduševljenje perspektivom repeticije.) Kako tzv. Narodnooslobodilačka borba od 1941. takođe u mit odlazi, i ona teži da nam budućnost određuje, i ona bi da se ponovi.

(Latentno, mada ograničeno oduševljenje takvom mogućnošću takođe me zaprepašćuje.)
 U traganju za Zlatnim runom 

 Kađ mi koga nasučemo, mi smo Bizanjtinci, što je ko da vele – krifokletna marva, a kađ oni nekog nasamaru, oni su – pametnji političari. Kađ su oni mudri, mi smo samo – lukafi, kađ su oni uspešni, nama se jedva dopušća da smo bili – srećni, u smislu budale koju i Bog čufa. Kađ oni greše, to je greška, lipume poli, vrlo žalimo, kađ mi izgrešimo, to je zločin, i oma – kest!
 *****
Više bih voleo biti konj u turskoj štali, nego kralj na srpskom dvoru.
 *****
Srbi preferiraju da se uče na samrti.
 Zlatno runo 

 Nikad nisam razumeo ushićenost mojih školskih udžbenika narodnim pesništvom i naših očeva kosovskim porazom.

Ne tvrdim da pogibija od godine 1389. nije bila divotna, da poraz nije bio veličanstven, ali uprkos svim moralnoduševnim razlozima – koji će možda na nebu biti od neke važnosti, a na zemlji su samo od štete – niko me ne može razuveriti u to da potpuna pobeda nad Turcima ne bi bila još veličanstvenija.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđ razum, u tuđe poštenje, odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samopoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.
 *****
Kod nas se misli da čovek mora biti plaćen da bi uopšte mislio, a potom, da dvostruko mora koštati ako misli pogrešno.
 ****
Poznato je da smo engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta, i da bi bolje bilo da je obrnuto. Od klozeta bismo imali više koristi nego od poslanika, od koga smo imali uglavnom štete.
 *****
Dne 27. marta 1941. Churchill je rekao da je Jugoslavija našla svoju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Kosovu i od koje nam je pet vekova posle izgubljene, takođe besmislene bitke, duša ostala – u nosu. Slika anglo-srpskih odnosa nije vedra, ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese. Mi smo se bavili dušom. Ko nam je kriv?
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 ENGLEZI I SRBI 
Utorak, 2. avgust 1983. godine 

 Jesu li Englezi ljudi? Trebalo mi je dvanaest godina da shvatim da moje nerazumevanje Engleza, s kojim ni u kakvoj vezi ne stoji moja simpatija prema njima, potiče otuda što sam razlike među nama tražio u našim temperamentima, a zatim u našim istorijama. A one su zapravo u načinu mišljenja. 

Način mišljenja je, naravno, takođe rezultanta rasnog temperamenta i istorije, a istorija i sama posledica tog temperamenta. Istorija je, naime, uvek onakva kao što je njen narod, narod kome se ona događa. Ali ova jednačina, tako prosta kod nas, nije tako jednostavna kad se pokuša primeniti na Engleze.

 Mi smo nepredvidivi, zato što mi uopšte nemamo jedan način mišljenja. Englezi su, međutim, nepredvidivi samo zato što nismo kadri da njihov način mišljenja shvatimo. Mi smo neracionalni, zato što jednostavno ne poštujemo naloge razuma, kojim takođe raspolažemo. Englezi kad su neracionalni, oni ostvaruju jednu višu racionalnost, zapravo oni su i tada racionalni samo van naših granica poimanja.

 Naše su ekscentričnosti iščašenja iz života, njihove – užljebljivanje u život. Naše su zablude, zablude i juče i danas i sutra. Njihove zablude vrlo često su sutrašnje istine. Naše greške su greške koje ne mogu postati ništa pametno u budućnosti. Njihove pogreške su vrlo često neka vrsta predviđanja budućeg stanja, jedan prerani korak u njegovom pravcu.

 Oni su uvek iznad svojih stvarnih sposobnosti, mi uvek ispod. Pitao sam se zašto je to tako i našao odgovor u načinu mišljenja, ne toliko u karakteru tog načina nego u njegovoj stalnosti, u robotskoj šabloniziranosti njihovih reakcija. Standard, uostalom, i standardno ponašanje je prvi uslov onoga što zovemo civilizacijom. Svi oni funkcionišu kao nešto jednostavniji roboti.

Nešto drukčije misle, drukčije se ponašaju, pa tako postaju i predvidivi uglavnom oni koje su prilike na duže vreme držale u dodiru s Evropom, a naročito Istokom i Slovenima. Onda deluju kao mašine koje su žrtve kratkoga spoja, kao aparati dugo držani na vlazi.
Život na ledu

Civilizaciju karakteriše ljubav prema životinjama i izvesna ravnodušnost prema ljudima. Srpska i balkanska civilizacija tek je na pola puta. Mi smo prilično dobro razvili ravnodušnost prema ljudima, ostaje nam da zavolimo životinje.
 *****
Savremeni srpski pisci još traže svoje čitaoce, a tada je taj posao nespojiv sa njegovim – vređanjem. Kad od nekog očekujete pažnju, nije mudro početi sa time što ćete mu reći šta vam se na njemu ne dopada. Tek kada pisci u narodu prestanu gledati samo čitaoce od kojih se živi i kojima treba neprestano antišambrirati, dobiće šansu da o svom narodu kažu i neku neprijatnu istinu.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SRBI i SRBIJA 

 Nesrećna je zemlja kojoj takvi heroji trebaju. Kojoj uopšte i trebaju heroji.
 *****
Mi nemamo privatne detektivske agencije, špijuniranje je potpuno u rukama države, a zatim i ne trebaju nam. Naš svet takve stvari radi džabe. Iz čistog duševnog užitka.
 *****
Šta je to – veliki Srbin? Da l’ ste čuli da za nekog Francuza kažu da je bio veliki Francuz? Ili da je neko veliki Švaba? Švaba je ili nije. Ne može biti ni veći ni manji nego što ga je mater rodila. Jedino Srbin može da je veći i manji. Čak nije ni dobar ili rđav. Ne, veliki je ili mali. Kao da se patriotizam na laktofe i stope meri! Izem ti nacion koji aršinjom za fustanj meri svoju etničnost!
 *****
Kako se to ovde u Srbiji obavlja, znaje se. Kratko se ratuje, dugo robuje, a nikad čestito ne oporafi.
 *****
Slavjanska duša ne znaje da se od sreće i smejati može, da se evropejski čofek od sreće smeje, nego dobro, zlo – on rondza.
 *****
Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?…
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXI

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SRBI i SRBIJA

 Doboši, publikacije, proklamacije, proglasi i objave o streljanjima i vešanjima konstantan su lajtmotiv srpske istorije. Na svaki prazan zid Holanđanin lepi trgovačku reklamu, a mi anonsu o egzekuciji ili nekoj zabrani. I sad, kako mi to zamišljamo da nekom konkurišemo?
 *****
Za Srbina je u životu još uvek najvažnija vera u Boga i suv barut.
*****
Naša jedina istorijska šansa je u tome što mi Srbi ni sami ne verujemo u sposobnosti kojima se hvalimo. I ako nas išta može sačuvati, to je smisao za smešno. Ja mislim da smo to dobili od Grka, pa i od Cincara, i da tom smislu za smešno, a ne Crkvi, imamo da zahvalimo što smo preživeli sopstvenu istoriju…
 *****
Ja ne verujem da ima naroda čiji grb sa tolikom preciznošću izražava ono što nam kao naciji nedostaje…
 *****
Svaki narod poseduje sve moguće osobine, i u tom se pogledu mi Srbi ni od jednog ne razlikujemo. Razlikujemo se, nažalost, u pogledu mere u kojoj pojedine od tih osobina učestvuju u tom amalgamu što se zove narodno biće.
 *****
Postoji misteriozna povezanost porodice, prošlosti i poseda. Izgubivši posede, Srbi su izgubili i porodice i prošlost. Nesreća je pomoću gladi, bolesti, straha i smrti istrla i poslednje tralje humanog sjaja isteranog iz naše životinjske kože hiljadugodišnjim trljanjem.
 *****
U vreme Velike seobe, Srbi, prirodni naslednici Vizantijske Imperije, potomci svemoćnih junaka narodnog pevanja, jeli su jedni druge u razvalinama, na ulici, u portama crkava. Zdravi su se šunjali za nemoćnima u očekivanju da umru i njima produže život još za koji dan. Snažni su uhodili slabe u očekivanju prvog mraka. Samo se mahniti ni za šta nisu brinuli. Oni su već bili preko, s one strane Velike reke.
 *****
Ja mislim da je taj nesrećni srpski individualizam nasleđena, endemska posledica našeg praživota po beskrajnim, mračnim močvarama Evro-Azije.
 *****
Ne razumem zašto Englezi mogu da padaju u Ljubav, a mi samo mrtvi ili u dugove.
*****
Ja mislim da je srpska noseća nacionalna osobina – duševna smušenost.
 *****
Iseljenje srpskih g r a đ a n a iz Beograda 1521. postaje najkobnija narodna katastrofa posle Kosova, ono što našu buržoaziju drži sto godina iza evropske.
 *****
Srpskog narodnog đavola karakterišu sklonost ka gubljenju vremena, uživanjima, ludorijama, ujdurmama i izmotavanju. Iako je hrom, večna je lutalica koju ne drži mesto. Težak je poverilac, a kao dužnik zaboravan. Sve veštine zna, za sve je majstor.

Domišljat je, snalažljiv, račundžija, špekulativan duh, ukratko. Ima moć da se pretvara u šta god hoće i svemu prilagodi. Crne je boje, sva mu je natprirodna moć u šeširu, a omiljene su mu životinje konj i vuk.
 *****
Kod Srba dobar domaćin biti, znači dozvoliti da te „gosti izjedu do kosti“, a biti dobar gost znači „do kosti izjesti domaćina“.
 *****
Srbi nisu narod, oni su jedno naročito stanje duha.
 *****
Kod nas u Srbiji živi žena kao metla, u ostavi, te se vadi kad kuću treba čistiti i pajati, a opet u mrak tura kad se domaći poslovi obave, pa treba u goste ići ili vizite primati, kad se o ozbiljnim muškim stvarima ima debatirati, odluke donositi i Otečestvo urediti tako da što zgodnije i komotnije za muškarce bude – a ženama što da Bog i Gazda.
 *****
Samo Srbi slave nešto što im od štete bilo. Kosovo pa Kosovo!
*****
 Ponos je ovih dana skup. Nacionalno dostojanstvo preti da košta đavo i po.
 *****
Kome je stalo da od nas Srba bilo šta uzme? Mi smo se od svakog osvajanja obezbedili na najsigurniji mogući način. Uspeli smo ovu zemlju na svim poljima dovesti do bankrota, i sad možemo nakriviti kapu! Ko će robiti banku pod stečajem?
Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SRBI i SRBIJA 

 Kod nas se svi užasno deru, kao da su na nekoj audiciji za najuspelije životinjske glasove. Korespondencija kao život II 

 Srbi su oduvek imali jako mnogo imaginacije. Ono što im je nedostajalo bile su uvek – dobre informacije. Pa, makar i jevropske.
 Tamo gde loze plaču 

 Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament…
 *****
Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata...
 ***** S
rbi su jedini narod u svetskoj istoriji koji je bio spreman da sopstvenog premijera preda stranoj sili na postupak. Čak ni hinduske radže nisu svoje protivnike krijumčarili engleskim kolonijalnim oficirima, nego su ih davili u ličnoj režiji.
 *****
Otkako je mamutov ispisnik, nadmajmun mlađeg paleolitskog doba, u barskom lesu Srbije i Beograda ostavio primitivnu sekiru u obliku trouglastog klina i četvrtaste ploče, ta alatka za drobljenje kostiju je postala naše univerzalno nacionalno oruđe pri rešavanju svih iole komplikovanijih privatnih sporova...
 *****
Mi neprestano govorimo o vrlinama našeg nacionalnog bića, nikad o njegovim manama. A istoriju, onu suštinsku povest i sudbinu jednog naroda, ne predodređuju njegove vrline, nego njegove mane… *****
Naša je nacionalna strategija puki politički tropizam…
 *****
Naša najgora i najopasnija nacionalna mana je kratko pamćenje, a još gora i opasnija je što o tome pojma nemamo. Narod koji se žuri da zaboravi svoja bolesna stanja nema nikakvih izgleda da se od njih izleči…
 *****
Dosta, za ime sveta, sa tim glupostima o srpskom ratničkom duhu! Narodi se poznaju po veličini svog mira, a ne po svojim ratovima. Da su nam samo bitke ostavili, danas bismo Grke smatrali najobičnijim drumskim razbojnicima!…
 *****
Ako jedan čovek postigne sjajno vreme na sto metara, šta ćeš za njega reći? Da je sjajan trkač, pretpostavljam. Šta bi drugo, zar ne? Dobro, a šta ako tog momka goni divlji bik i ako je on, kad iza sebe nema bika, sasvim prosečan, čak i bedan trkač? Upravo takvi smo i mi Srbi. Samo smrtonosne motivacije mogu da pokrenu naše orijentalno učmale prekrštene noge…
 *****
Da smo pobedili na Kosovu, da smo mi naselili Hrvatsku, da samo Uroš nije bio onako nejak, da smo mogli naći zajednički jezik sa Bugarima, da smo namesto pravoslavne imali katoličku crkvu, da smo, da smo, da smo… Mi smo, bogamu, stalno u nekom kondicionalu…
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SPOSOBNOST 

 Skok kojim skakač obara svetski rekord zavisi, naravno, od stanja staze, jačine i pravca vetra, pa pomalo i od sreće, ali daleko više od sposobnosti, duševne kondicije i treninga, pre svega od volje da se skače.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva 

 Sposobnosti su uvek u ljudima, nikad u uslovima. U uslovima može biti jedino luda sreća.
 *****
Sposobnost je božji dar, rad – božja kazna. Oni ne idu ruku podruku. Sposobni su ljudi, prirodno, izuzeti od kazne već i time što su darovani sposobnošću. Ona je, u vidu konjskog rada, rezervisana za – nesposobne.
 Zlatno runo 

 SPOZNAJA

 Protivnika ne valja ni precenjivati, ni potcenjivati. Pravu meru mu valja uzeti. „Generali ili srodstvo po oružju“ Dete je jedan od oblika našeg saznanja.
 *****
Mi smo kadri da savlađujemo praelementarni strah od zemljotresa, strah od smrti, sve dok ga ne formulišemo razumno. Posle toga ga više ničim ne možemo ublažiti. Paradoks saznanja je u tome što ne oslobađa.
 Zlatno runo 

 Saznanje je močvara koja se neobnavljanjem suši.
 Život na ledu 1983/84

Sad znam da je, načelno bar, to bekstvo kroz prostor i nepotrebno i bezuspešno, da se dublja iskustva mogu steći, poput Alimpija Stolpnika, čučeći celog života na jednom stubu, umesto kao sumanut jureći po svetu. Nažalost to nije svima dano, svi ne možemo spoznavati putem intuicije, većini ostaju za to samo naša bedna čula.
 Zlatno doba dijaloga 

 Koliko ste brzi doznajete tek pred tigrom; koliko časni kad nađete novac a niko vas ne vidi; koliko razumni kad se od vas zahteva nemoguće; jeste li hrabri tek kad to nije nužno da budete; koliko dobri tek kad treba podneti zlo; i koliko ludi kad stojite na obali reke u kojoj se davi dete, a vi ne znate da plivate.
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Slobodan politički život u realnom socijalizmu, onemogućen monističkom prirodom ideologije, eliminisan je, između ostalog, i argumentima koji su narod u obliku radničke klase – radnika, seljaka i poštene inteligencije – stavljali iznad demokratije, dokazujući da će višestranačje automatski, po sili balkanskog geopolitičkog darmara, ugroziti državno jedinstvo.
 *****
Socijalizam je, doduše, nekoliko puta smerao da promeni kompromitovano ime, ako već sebe nije mogao, ali je i tada ostajao isti. I sad je isti. I pod imenom „demokratske obnove“ – što znači da je nekad bio demokratski, pa će ponovo biti; i pod imenom „socijalizma po meri čoveka“ – što znači da se do sada krojio po zoološkim parametrima; i pod imenom „demokratskog socijalizma“ –

što znači da je do sada bio totalitaran ili ne znači ništa. Jugoslovenski se komunisti ne daju smetati stvarnošću. Nikad se i nisu dali smetati. Ni u ratu stvarnošću nepotrebnih mrtvaca, ni u miru stvarnošću egzistencijalnih potreba živih. Za njih su jedina ozbiljna stvarnost oni sami. Sve drugo je prilagodljivo.
 *****
U budućem se kapitalizmu ne možemo odmarati kao u proteklom socijalizmu. Ležeći u istoriji, sa sve četiri uvis, ne može se uspešno izgraditi ni najgori sistem na svetu. I najgori, kako smo iskusili, zahteva izvestan organizovan trud.
 *****
Nepoverenje naroda je razumljivo jer je zasnovano na rđavim iskustvima s ranijim političkim trudovima režima. Naš socijalizam je u više navrata, svakih nekoliko godina zapravo, patio od simulirane demokratske trudnoće, ali je, umesto zdravog ploda slobode, pravde i prosperiteta rađao nedonoščad osuđenu na brzu, tegobnu smrt. Zašto da im se sad veruje?

Neko ko je bio jalov, ko je više puta obećavao snažan porod, a rađao jedino mrtvorođenčad ili kratkoveku nedonoščad, ne može nas ni lako ni brzo uveriti da će roditi zdravo dete i to baš sada kad je i nama i njemu ono tako urgentno potrebno.
 *****
Iz poluvekovne ere realsocijalizma ostale su nam silne političko-komercijalne, mafijaško-ideološke afere od kojih će živeti pokoljenja istoričara isto onako dobro kao što danas žive njihovi sudeonici. I, naravno, ostala nam je katastrofalna nacionalna, politička, ekonomska, društvena, ekološka, obrazovna, duhovna i moralna kriza.

No, ona je briga jugoslovenske vlade, dok bude postojala, a ne moja. Moja je samo ukoliko se toliko dugo produži i tako nesrećno razvije da mi ne dozvoli smrt u građanskom krevetu.
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Uslovi života u socijalizmu diktiraju tip morala. Osnovna se briga tiče egzistencije. Održavanje u životu uzima sve vreme i koristi svaku misao. Takvo ustrojstvo režima ima za cilj eliminisanje zahteva za nekim pravom, ličnim ili opštim. A naročito za pravom na promenu.

Čovek koji stoji na rubu ambisa mora da održava ravnotežu, on nema kad da ispituje prirodu provalije, razloge zbog kojih je na njen rub došao i da se raspituje za – vodiče.
 *****
Ako spontani mehanizam socijalističkog života nije dovoljan da obezbedi ravnodušnost građana prema svojoj sudbini i njihov revolt spreči, ako on, iz bilo kakvih razloga, isuviše prostora ostavlja za razmišljanje, zaključivanje, pogotovu za proishodeći čin, organizuju se konzekutivne neprijateljske afere, masovne kampanje, opšte reforme, prestrojavanja (diferencijacije) u hodu (u mestu, zapravo),

izdaju se saopštenja, daju obećanja, čini sve što je načelno i logički nemoguće, ali je praktično i dijalektički moguće, da se neizbežno izbegne. Ako se to ne može, onda na dug rok odloži.
 *****
U socijalizmu postoji potpuno odsustvo inicijative i šansi za ličnu sreću. Radi se za male pare, a da bitnu razliku u svom položaju, ako radi dobro ili radi rđavo, neće osetiti, a ni otpustiti ga ne mogu. *****
U realsocijalizmu postoji hronična psihologija opsadnog stanja, izvanrednih prilika i ugroženost spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Opsednuto društvo je posednuta kolektivna pamet. Posednuta pamet je uvek sužena na uzrok svoje fiksacije, izvesnu spoljnu ili unutrašnju opasnost i ne može se normalnom funkcionisanju vratiti sve dok se ta grožnja ne ukloni.

Opsednutost – i posednutost idejom opsade – nikad ne misle drukčije nego kao uplašeni građani opkoljenog grada, da je za otvaranje njegove kapije dovoljan samo jedan izdajnik. Na takvoj se psihološkoj osnovi grade potrebne monolitnosti i eliminišu i do krajnjih mogućnosti odlažu zdrave razlike koje bi se, u protivnom, svakako ispoljile.
*****
Prosečan socijalistički građanin podseća na osuđenika, čija sudbina nije definitivna – mada je kao takva zamišljena – već u potpunosti zavisi od njegovog ponašanja na izdržavanju kazne, u ovom slučaju socijalističkog života.

To je ponašanje prilagođeno spoljnim zahtevima, uslovima Ideje, Partije, Vlasti, Uprave, i zato veštačko. Izvesno vreme ova artificijelnost – u obliku glume, nemezisa i ostalih vidova mimikrije – ne menja čovekovu ličnost. Ne menja je, naime, sve dotle dok je kadar da ispod zaštitne maske raspozna i sačuva svoje staro lice.

Vremenom, međutim, doći će do izjednačavanja maske i lica, maska u lice tone i preuzima ga, ali će identifikacija biti neprirodna, prisilna, bolesna, jer neće obuhvatiti podsvest, pravo sedište našeg bića. Podsvest će se buniti protiv strane svesti, kao što se telo buni protiv presađenog organa. Izlučiće ga u duševnoj konvulziji, ili će, i dalje ostajući buntovna, u nju sasvim potonuti.

Ono što u oba slučaja ostaje, mentalna je i moralna ruševina. Ovako razorene ličnosti realizuju jedno na smrt bolesno društvo kome individualno lečenje ne pomaže, kome je potrebna kolektivna terapija temeljne promene životnih uslova. U realsocijalizmu možda na njegovu robiju i nećete otići ako odbijete masku da nosite, ali ćete otići svakako ako pokušate njima s lica da je skinete.
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Uvek mi je izraz realni socijalizam izgledao kao savršen primer dvomisli. Za razliku od „irealnog socijalizma“, pravog, koji je nemoguć – svi se u tome prećutno slažemo, svi, uključujući i ubeđene socijaliste – „realan“ je, zapravo – i u tome se slažemo – onaj koji i nije socijalizam, nego tek neuspela realnost jedne irealne ideje, koju smo mi, jer dalje od nje ne možemo, nazvali socijalizmom.

„Realni socijalizam“ je ono što je od „irealnog“ ostvarivo, a „irealan “ je – sam socijalizam. Kao da je budućnost nešto lepo, ali još prerano za upoznavanje.
Rađanje Atlantide 

 Represija i teror zasnovani na strogim ali ambiguitetnim zakonima i širenju straha osnova su realsocijalističkog društva. U Duhu zakona Montesquieu je strah i strepnju uzeo kao obeležje despotija. Dodaćemo im i neizvesnost, široko polje egzistencijalne nesigurnosti, iz kojeg strah i strepnja dobijaju svoje zemaljske hrane. Slobodu ne odlaže teror.

Uvek je odlaže strah od terora. U normalnom, civilnom poretku stvari ovakav strah se javlja samo kada ste počinili delo kažnjivo zakonom, a još niko za to ne zna. On je uvek vezan za realan razlog. U despotijama je načelan. Plašite se za svaki slučaj. Po javnom iskustvu znate da za kaznu u vašoj socijalističkoj zemlji nije neophodno delo. Da je dovoljna sumnja. Pa ni ona.

Tek objektivna mogućnost izvršenja dela. Najzad, ni ona. Sasvim je dostatna neka opšta potreba za krivcem. U mladosti boljševičke revolucije, recimo, da budete buržujskog porekla i uđete u kategoriju načelno klasno krivih.
 *****
U realsocijalizmu postoji opšte siromaštvo, iz kojeg je isključena jedino povlašćena manjina stanovništva sa državnim i partijskim (komunističkim funkcionerima) na čelu. Socijalistički funkcioneri nisu morali lično biti bogati.

(To su počeli postajati tek kada su izvesne privilegije ukinute, kad su se pojavila deca koju je trebalo zbrinjavati i kad se u socijalizam, na zadnja vrata, ponovo uselio izgnani duh poseda i profita.) Na raspolaganju im je stajala znatna državna imovina koju su mogli po slobodnoj volji koristiti.
 *****
Jedan od upadljivih utisaka iz realsocijalističkog društva je opadanje civilizovanog ponašanja. Kod građanstva se onda javlja vid načelnog otpora protiv nasilno uvedene prostote. Odmah posle rata učtivost se smatrala znakom buržoaske dekadencije, i titule „gospodin“ i „gospođa“ nisu izražavale poštovanje već porugu. „Ti“ je dokazivalo druželjublje, gruvanje u prsa naklonosti.
 *****
Cilj socijalizma nije despotija, no jednakost i Pravda, a ipak se njegova praksa sadrži u likvidaciji i onih pretpostavki za koje se izborila toliko omražena građanska demokratija i njen tvorac – građanska klasa. Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza.

Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
 *****
Vladajuća doktrina realsocijalizma imala je neizmerno dosadan, tutorski, apsolutističko-prosvetiteljski manir masovnih narodnih preporoda. Bila je vulgarna, bučna, prodorna, svuda prisutna, sveobuhvatna, uvek nadahnuta narodnim dobrom i brigom za čoveka, koji je bio njena „najveća vrednost“, pa se valjda zato toliko i rabila.

Socijalizam bi se lakše podnosio kada ne bi zahtevao da se hvali. I to uvek, i povodom svega. Kada bi on terao svoja posla, a nas pustio da teramo svoja. Njegov mu tutorsko-prosvetiteljski karakter, iscureo iz ubeđenja da je čovek žrtva okolnosti, pa, prema tome, izmenljiv, međutim, to ne dopusta.
 ***** S
ocijalistička je sloboda – proglašena najviše dostupna čoveku – kombinovana od: neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode ona primenljiva i sveopšte kontrole tog „oslobađajućeg procesa“.

U idealnoj slobodi sve su funkcije pristupačne svima i prvi je kriterijum sposobnost da se valjano obavljaju. U socijalističkoj slobodi pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuju sve druge kriterijume.
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

U realsocijalizmu mnoge vam praktične slobode, uostalom – a za njih je većina ljudi jedino zainteresovana – i nisu uskraćene. Ostale su nedirnute, samo ih vi, u jurnjavi da ih iskoristite, niste primećivali. One se, naime, takođe podrazumevaju. Zna se po sebi šta ste vi slobodni da radite. (Između ostalog i da je, mada ne izričito, dopušteno sve što izričito nije zabranjeno.)

Vaše je vreme redovno jedino vaše, ako vam ga drugi ne kvare. Vaše su odluke takođe vaše, ako možete da ih sprovedete. Imovina, ako nije nacionalizovana ili eksproprisana da utemelji partijsku „društvenu svojinu“, vaša je, na vašem slobodnom raspolaganju. Ukratko, ona postoji. Jedino vi niste imali vremena da je vidite i da joj se divite.
 *****
Nikada vam neće pasti na pamet da izvesna savremena društva, među kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, postupak žrtvovanja actečkog jedenja boga već odavno primenjuju prema svojim vođama. Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih putem kultnih sudova prinose na žrtvu kolektivnim razočaranjima svog naroda.

Obožavanje starih ruskih boljševika prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve: „Dosta mi je“, veli on gnjevno Mojsiju, „žrtava paljenica, pečenja jarećeg!“ Od Adama zahteva žrtvovanje rođenog sina. Od revolucije smrt njenih najmilijih sinova, dece njene krvi. Ko to ne shvata nikad neće biti revolucionar.

Između duboke vere pripadnika Condé da će posle žrtvenog kasapljenja jednog naročito odabranog saplemenika godina biti rodna, te nastati blagostanje, i vere domorodaca realkomunizma, boljševizma, da će, posle uklanjanja izdajnika revolucije, streljanja Kamenjeva, Zinovjeva, Buharina, Tuhačevskog, itd., ili njihovih kopija po drugim narodno-socijalističkim zemljama, sve krenuti nabolje, jer rđavo je samo zbog njih, nema supstancijelne razlike.
 *****
Granice slobode u realsocijalizmu društvene su prirode. Ako dublje ne razmišljate o svom ljudskom položaju – a ko za tako nešto ima vremena i novca? – osećate se slobodnim. No, ako malo bolje zagledate tu slobodu, zaprepastiće vas broj ograničenja kojima vas ona prepušta, pa i izlaže. Neka, razume se, nećete zapažati, jer ste na njih od malih nogu navikli, druga će vam izmaći, jer se s njima još niste sudarili

(za sada se vas ne tiču, ne tangiraju vas), treća vam se ne čine naročito teškim, četvrtu vrstu i ne držite obaveznom, sve dok zbog nepoštovanja njenih zahteva ne budete kažnjeni. Svejedno, ona su tu. Vaša je sloboda u suštini sistem simultanih, među sobom kombinovanih ograničenja.

Šta nije potrebno prestaje biti važno sve dok nismo spremni ili dok ne budemo sposobni da obavimo ono što uistini jeste. Vaša je slavna sloboda puko naličje prinude, njen, ni za koga važan, ostatak. U tom pogledu robija je samo pooštravanje uslova zatvora u kome vi već jeste.
 *****
Realsocijalistička (realna i socijalistička) sloboda je pod punom kontrolom državnih organa, potpomognuta Partijom i odozgo indukovanim strahom građana. Strah se širi. Osnovni uslov za vladavinu „naoružane“ despotske manjine je time stvoren.
Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Socijalizam koji nam se ne sviđa, u prvom redu što nije uspeo, a tek onda iz drugih humanijih obzira, zvali smo njegovom perverzijom revizionizmom ili staljinizmom, već prema politici, trenutnoj potrebi ili oportunosti.

Onaj koji nam se, navodno, sviđao i uvek pre nego što bi ga iskusili, zvali smo svakojako, najzad i „samoupravnim“, sve dok se i taj nije rđavim pokazao, dok i on nije otišao u prenatrpanu staretinarnicu propalih proba socijalizma da pronađe svoju dušu. Što će ideja u svoju odbranu u buduće preduzeti, ne zna se.

Uostalom, možda je konačno došlo vreme da ideja u radu za građane malo predahne – uostalom trajna je, neuništiva, ne mora se žuriti – a građani povodom nje nešto da preduzmu.
 *****
Pitanje konfidentstva kao društvene pojave ima različite vrednosti. Ono je ofanzivno sredstvo jedne nesigurne moći, čiji i ostali mehanizmi počivaju na moralno sumnjivim pretpostavkama i još sumnjivijim ciljevima, u svakom slučaju, na vidljivom prekoračenju društvenog punomoćja, ako priznajemo da je ikakvo uopšte postojalo, da je ta vlast legitimna.

I ne može se razumeti osim kao konstitutivni deo sistema, inspirisan vlastitom ilegalnom prošlošću, u kojoj su, to tek sada otkrivamo, podzemne, karbonarske, mafijaške operacije zamenjivale javne činove. S građanskog stanovišta, međutim, denuncijanstvo na socijalističkoj slobodi, ma kako ograničena i nepotrebnim klopkama minirana, ne zaslužuje naše razumevanje.

Jer ako su te klopke potrebne, nije potreban socijalizam, odnosno tada priznajemo da i socijalističku slobodu treba da shvatimo kao zatvor.
 *****
Epicentralna laž iz koje sve ostale proističu tiče se fundamentalne protivrečnosti između socijalističkih načela kakva se ideologijom proklamuju i tih načela primenjenih u društvenoj praksi i praksi upravljanja državom, kontradikcije, dakle, između socijalističke utopijske filosofije i njene povesne empirije – rumunskog genocida,

Berlinskog zida, montiranih procesa „narodnim neprijateljima“, ruskih ilegalnih pogroma, tenkova na Trgu nebeskog mira, oligarhijske tiranije partijskih kadrova, nezasitog polipa materijalne i moralne korupcije uvučenog u sve pore državnog organizma, radikalnog narodnog osiromašenja, policijskog terora,

jednopartijskog monopola kako nad celinom tako i u svakom detalju, svakoj ćeliji društvenog mehanizma, represije i logorskog koncepta državne organizacije, niskog životnog standarda, masovne propagandne manipulacije i makijavelističkih načela održanja moći.
 *****
I ako nepristrasno upoređujemo javni moral jednog real-socijalističkog društva i moral jedne robijašnice, malo ćemo razlika ustanoviti. I jednim i drugim apsolutistički će vladati dva načela: egzistencijalne nužnosti i mimezisa.
Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIIi

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Kod tih čofekoljubaca sve je u žifotu otimačina i drpanje. Krađa i prekrađa. A istorija injventar ko je što kome zdipio i zašto. Autolična je to filosofija, lopovska i sama.
 Zlatno runo 

 Od mnogih mrtvih formi feudalnog života napravila je pobednička buržoazija svoju prirodu. A socijalizam sa višestranačkim sistemom, narodnim predstavništvom, slobodom govora, zbora i dogovora, nezavisnim sudovima, kritičkom štampom, tržištem, ekonomskom utakmicom i neograničenim privatnim vlasništvom, zar je to socijalizam protiv koga bi pravili ilegalne organizacije?
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.
 *****
Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza. Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
 *****
Socijalistička je sloboda – proglašena najvišom dostupnom čoveku – kombinovana od neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode primenjene i sveopšte kontrole tog „oslobađajućeg“ procesa.

Kada bi se idealna sloboda dala prikazati u formi građevine, ova bi morala imati što manje zidova, što šire prozore, nijedna vrata zabravljena, najbrže komunikacije iz prostorije u prostoriju i slobodna, voluminozna dvorišta.

U građevini socijalističke slobode zidovi su debeli i neprobojni, prozori uski i zaštićeni rešetkama, sva vrata uvek zaključana, komunikacije lavirintske, duge, zamršene i zamračene, a dvorišta tesna i neprohodna. Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor.
 *****
U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.) Ali obavezne nisu nikad.
 Stope u pesku   

 Termin „realsocijalizam“ je novijeg datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je, stoga, bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono, u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi, retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.

Tako je „realsocijalizam“ postao termin za „socijalizam“ – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz „socijalizam“ ostao je da pokriva nešto što, pošto nikada, navodno, nije ni pokušano, ne možemo znati da li će ili neće uspeti.

Termin „realsocijalizam“, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica. Zbog toga smo i nesrećnog Marxa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog.
Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SNOVI 

 Pre nego što stvari oko sebe optuži da ne postoje, da su njegovi ružni snovi, čovek mora biti siguran nije li i on nečija teška mora.
 Atlantida 

 SOCIJALIZAM 

 U problemu: moral–politika, cilj–sredstvo, leži osnovna razlika između svih „ortodoksnih“ i svih „oportunista“ u svim socijalno-političkim pokretima kroz istoriju.
 Političke sveske 

 Posle Drugog rata socijalizam je najpre zahtevao da gazde budu debele, a radnici usukani, sad se traži da bivše gazde budu usukane, a bivši radnici debeli [...] i opet, jao piscu, koji bi se usudio da napravi simpatičnim ijedno lice koje je na društvenim lestvicama stajalo pre rata više od musavog referenta. Svi ostali su bili neizbežno korumpirani, nelojalni, grabljivi i nemoralni, a ako nisu – onda su morali biti penzionisani invalidi u očajanju.

Krupni uvek gaze sitne, veliki zloupotrebljavaju male, moćni uvek gnjave nemoćne. Oni koji imaju, nužno su zli. Dobri su uvek oni koji nemaju. Pametni su jednovremeno obavezno i pokvareni, kao da za pamet treba neko dobro izvinjenje. Glupi su, naravno, svi čisti kao device. Premda je u životu dovoljno slabih koji su zli, i siromašnih pokvarenih glupaka.
  „Razaranje govora“ 

 Iz činjenice da je jedno načelo rđavo ne sledi nužno da njemu suprotno nije. Iz fakta da je dan svetao ne proizlazi da noć obavezno mora biti mračna. Postoje naime i polarne [...] Eventualne prednosti socijalizma mogu se izvlačiti jedino iz njega samog.
 Zlatno runo

 Socijalizam je naličje kapitalizma. Kapitalizam i socijalizam su rezultat jedne iste duhovne zablude i greške u istorijskom kretanju, pa se socijalizam ne suprotstavlja kapitalizmu, nego ga razvija sve do njegove najdublje i najradikalnije faze, vlasti apsolutne, despotske vlasti materije nad čovekovim duhom.
 *****
Socijalizam je izdanak kapitalizma večno vezan za njegova ograničenja, time što pokušava da na drugi način postigne njegove ideale, i to ideale jednog materijalnog blaženstva na zemlji.
 *****
Socijalizam počinje da liči na bolest sa atipičnim simptomima. Simptomi su ponekad drukčiji i lakši, ali je, ne zavaravajmo se, bolest ista i još uvek jednako smrtonosna za ljudske slobode.
 *****
Demokratski socijalizam mora podrazumevati i pravo otpora socijalizmu, inače se ne može definisati kao demokratski. Demokratske slobode obuhvataju i pravo građanina da ih odbaci, inače se ne mogu definisati kao slobode. Ako se prihvati ideja, moraju se prihvatiti i odgovornosti za njene činove; ništa ne može pripadati jednoj ideji, a da mu ne pripadaju njena dela.

Kao što je svaki nacist odgovoran za Aušvic, svaki je naš komunista odgovoran za Goli otok.
 *****
Za mene termin „socijalistički pluralizam“ ne donosi slobodu, povećavajući broj onih koji će njenim posredstvom dobiti. To samo učvršćuje moje ropstvo, moj osećaj isključenosti. Ukoliko više ljudi ima slobodu koju ja nemam, moja nesloboda postaje sve veća.
 *****
U socijalizmu se politička sloboda treba da meri mogućnošću izražavanja antisocijalističkih ubeđenja. Kao što je mera demokratije u demokratijama određena obimom slobode u kritici ne samo njene prakse već i njenih načela.
 *****
Ako je moja sloboda određena mojim odnosom prema socijalizmu, ako zavisi od mere u kome ga ja prihvatam ili odbijam, ja sam uslovno – slobodan, isto onako kao što osuđenik na uslovnoj slobodi svako novo prekoračenje uslova plaća novim zatvorom.
 *****
Ceo koncept boljševičkog socijalizma ničeanski je.
 *****
Princip prinude je u SSSR-u ostajao isti, samo su se menjale kombinacije dželata i žrtve.
 *****
Socijalizam je relativno brzo osvojio proletarijat.

On ga je najpre obavestio da je istorijskom nužnošću, nekom vrstom božanskog programa, određen za vladajuću klasu i da će vladajućom klasom neizbežno i postati, zatim ga je napravio takvom vladajućom klasom – po udžbenicima, za sada; da ga uistinu napravi više nije bilo potrebno –

vlast se imala, moć posedovala, fakat da radnička klasa i nije baš egzaktno i izričito pozvana da preuzme svet mogao se poštovati, iako se još uvek ne priznaje.
 *****
Istina je da je marksistički socijalizam ukinuo nezaposlenost, ali je takođe istina da je to još temeljnije izvelo ropstvo.
 Život na ledu 1983/84 

 Ko kaže da je za pobedu socijalizma nužno da u se u njega veruje? Ponekad je dovoljna samo pobeda.
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SMRTNA KAZNA 

 Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.
 *****
Smrtna kazna je i logički protivurečna, jer osuđuje na nešto što je potpuno izvan sfere onoga što se njome štiti, da se ne govori o protivurečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima. Prava kazna bila bi na život.

Smrtna kazna je i duhovno nedelatna jer onemogućuje okajavanje greha. Samo život krivicu iskupljuje, smrtna kazna oslobađa krivice. Između nje i oslobađanja od kazne razlika je samo terminološka.
 *****
Čak i da je smisao smrtne kazne isključivo u odmazdi, ona je besmislena. Da bismo pravu odmazdu odmerili moramo najpre znati njenu prirodu, a mi ne znamo prirodu smrti. Smrt u kojoj gledamo kaznu može biti i nagrada.

Ako bismo izmenili svoje varvarsko antropocentrično shvatanje smrti, ako bismo poverovali da je umiranje prvi čin neke naše šanse, nekog višeg načina postojanja, mi bismo je smesta svojim krivcima oduzeli.
 *****
Ako bismo uistinu hteli da smrtna kazna ima zastrašujući uticaj morali bismo je vršiti javno, čerečenjem, ispred suda ili parlamenta, u nekom parku ili na tržnici, kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, već da ih odseče.

Vest o njoj potopljena u močvaru informacija što ih dnevno primamo, smeštena između vesti o poskupljenju ili nekom gostovanju, ako je uopšte zapazimo, pre ima obrnut karakter. Uverava nas da stvar nije ozbiljna. Ako mi se kaže da mnoge argumente upotrebljavam tamo gde bi bio dovoljan jedan, odgovoriću – moj bi bio jedan jedini, i on glasi: „Ne ubij!“
 *****
Statistike pokazuju da smrtna kazna ne služi ni za kakvu preventivu i da su apsolutno besmisleni argumenti koji se na tu preventivu pozivaju. 
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SMRT 

 Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinaca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?

Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, no svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi, u stvari, prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je, u stvari, žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.

To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
 Rađanje Atlantide 

 Da nema smrti nikad ne bismo bili mladi. Da smrti nema život bi izgubio svaki smisao. Smisao je uvek u nečem drugom. Ako tog drugog nema, nema ni smisla.
 *****
Izbaciti iz antropološkog koncepta smrt znači ukloniti iz naših ispitivanja osnovnu pretpostavku čovečnosti.
 *****
Bežeći od smrti mi joj se približujemo. Bežanje od smrti pretpostavlja razmišljanje o smrti, a razmišljanje o smrti je bitan deo smrti. Razmišljanje o smrti je umiranje pre smrti.
 Život na ledu 1983/84 

 Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
 *****
Ako čovek i ne sazna šta će biti smrt, možda će jednom shvatiti šta je bio život.
 *****
Na drumovima [...] izgleda kao da ljudi jure smrt, a ne posao ili zadovoljstvo.
 1999 

 Iz smrti se ne beži. Iz ropstva – možda.
 *****
Za smrt nikad kasno nije. Za život je uvek rano. Jer, čim o tome misliš, već si umro.
 Zlatno runo

 Naša se smrt događa svakog dana, svakog umire poneka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
 *****
I kad s drugima umire, čovek umire sam. Iako u finalnom času svi umirući nešto slično doživljavaju, čovek umire samo svojom smrću.
 Godine koje su pojeli skakavci

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SMRT 

 Trebalo bi da izvesno iskustvo smrti prethodi agoniji, jer život nije drugo do neka vrsta toplog, veštački zagrejanog pasaža između dve hladne i mrtve ulice. Rađamo se iz smrti. (Možda u tom potencijalnom iskustvu leži razlog strahu od nebivanja.) Vraćamo se svojoj smrti kojoj smo odani. Život tako nije drugo do gnojav infiltrat u čistim plućima nepostojanja.
 *****
Umetnost, a osobito muzika, samo je jedan stilizovan mit o smrti. Ono što je san za duh, to je umetnost za život: adaptacija na smrt. Ništa tako nepopravivo ne ubija kao dobra muzika, muzika je estetsko opravdanje smrti.
 Život na ledu 1955/59 

 Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.
 Vreme čuda 

 Smrt uvek odgovara svačijem životu, ona mu je kruna po kojoj smo svi kraljevi, a samo razlozi mogu biti ono što taj prirodan spoj može da naruši ili dovede u sumnju.
 Graditelji 

 Smrt je sastavni deo našeg trajanja, a ne nešto što će doći jednom da ga preseče, nešto izvan nas, nama neprirodno protivno.
 *****
Smrt je ono što, kako veli Rilke, našem životu daje smisao, bez koga bi on bio beskonačno mučenje u necelishodnostima kakve su osećanje besmislenosti, rak, doživotni zatvor ili dosada.
 *****
Stalna ugroženost smrću, strah od neodređenosti njenog nastupanja, pa čak i njenog stvarnog značenja – osim ako niste religiozni pa vam je strah pred ništavilom zamenjen još gorom panikom pred odgovornošću – praktična briga da se ona izbegne ili zaboravi, pravi je izvor svim našim egzistencijalnim uživanjima.
 Kako upokojiti vampira 

 Ako sutra i dođe do Smaka, / Zašto da svetu ružan kažeš zbogom? / Zašto na nebu, zašto pred Bogom, / Zašto da izgledaš kao svraka? Ne čuvaj, ne stiči blaga sveta, / Uživaj, bacaj, troši i voli, / Kad sutra isteče strašna Leta, / Budimo pijani, mirisni i goli!
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SLUČAJ 

 Na slučajnostima se ne mogu graditi veliki sistemi mišljenja i ponašanja.
 „Obešenjak“ 

 Greška je čin kojim se izbegava neka druga. Ostaje jedino nada da bi ona druga bila još veća. Nada, ne i sigurnost. I tako sam opet na početku u materici svemoćnog slučaja.
 Život na ledu 1983/84 

 Obožavatelji Reda, čak i ako nisu policajci, drže da je svet logička tvorevina, uređena po nekom planu po kome isti uzroci izazivaju iste posledice. Zločin dovodi do istrage, istraga do kazne. Što se to događa najčešće ali ne uvek, po nekima, ponekad ali ne često, po drugima – ne remeti logičku lepotu plana. Samo ga se događaji zbog nečega ne drže. Većina baš i ne liči na nešto što je osobito pametno zamišljeno. Ako i jeste, ne ponaša se po redu letenja logike. Za mnoge se slobodno može reći da su posledica magične lutrije, kojom caruje Slučaj s ludačkom kapom na glavi.
 Besnilo 

 SMEH 

 Ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha.
 Tamo gde loze plaču

Ne srdimo se, smejmo se. Rugajmo se! Zajebavajmo! Ako smo stvar shvatili, pokažimo da jesmo. Možemo činiti sve što i do sada, samo drukčije. Kao svesni, dorasli ali gospodski nemarni učesnici unapred izgubljenog rata, čija pravila nisu stvorena da donesu pravdu, nego pobedu. Žrtva koja se smeje zna više od žrtve koja proklinje. Prokletstvo preti, ali razara – smeh. Smeh pretpostavlja saznanje, prokletstvo samo nadu. Budimo, iznad svega, nedodirljivi i vedri!
 Korespondencija kao život I 

 Plač i smeh su dva osnovna vida našeg spajanja sa svetom. Plač i smeh su takođe dva najdublja vida ulaska i prodiranja sveta u nas. Otuda su tragedija i komedija dve najbitnije forme enozisa sveta koji postoji i sveta koji se saznaje.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCVII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SLOBODA 

Šta je, zapravo, za vas značila zabrana da slobodno izražavate svoja politička uverenja ako su ona u suprotnosti sa zvaničnom politikom SKJ? Jedno ograničenje, ništa više. Veliko, svakako. Značajno, nema sumnje. Neugodno, zacelo. Ali, ipak, ne i potpuno, ne apsolutno. Jer vi ste ta uverenja, ako vam je do njih baš toliko zapelo, mogli izražavati sasvim slobodno u krugu svojih istomišljenika, pod uslovom, naravno, da od njih ne pravite javnu upotrebu.

To vam niko nije mogao zabraniti, osim, eventualno, bojazni da među vašim prijateljima ima doušnika, što je uvek moguće.

Osim toga, ako ste mudri, shvatićete da sloboda mišljenja ništa ne znači – čak je i, s privida slobode, opasna – ako nije praćena slobodom javnog govora, a ova nema nikakvog smisla – čak je i, s dvostrukog privida slobode, štetna – ako joj ne sledi potpuna sloboda udruživanja na bazi tog mišljenja i govora.

A pošto su vam ove dve poslednje slobode uskraćene, vi još bolnije uočavate besmislenost one koja vam je ostavljena.
 *****
Jedna od pretpostavki slobode je sposobnost komunikacija i razmene obaveštenja. U realsocijalističkom društvu informacije su izopačene, nepouzdane, ukratko – neupotrebljive. To će stvoriti, posle izvesnog vremena, naopaku predstavu o spoljnom svetu, u koju će najzad i mnogi građani poverovati.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 U političkom i građanskom smislu, pravo na izražavanje mišljenja ništavno je (uprkos svim žrtvama koje se za njega podnose i moraju podnositi) ako ne podrazumeva i pravo da se ta mišljenja slobodno udružuju, te na osnovu svojih programa, a u okviru civilizovanih zakona, bore za njihovu primenu. U krajnjoj liniji – za vlast koja će tu primenu garantovati.

Bez političke slobode nema ni građanske, ni nacionalne. Politička je sloboda temelj svim ostalim. Građanska je trezven povraćaj dela prava ustupljenog zajednici. Nacionalna sloboda je, pre svega, istorijska kategorija. I danas se ne može posedovati ni celishodno koristiti ako ne postoji politička koja će je građanski kanalisati u najpodnošljiviji oblik samouređenja.

Ovaj recipročan i prožimajući odnos određuje i najracionalnije shvatanje nacije i demokratije u povesti, ako ne uvek, danas svakako.
 *****
Kada se borite za slobodu ili pravdu, ljubav ili sreću, ne gledajte na sat, pa ni u kalendar. Jer, svaki je rasplet uvod nekom novom zapletu.
 Stope u pesku    

 Velika povelja slobode (Magna Carta Libertatum), prvi je popis građanskih prava i obaveznih odnosa Krune i podanika, koja će, prilagođavanjem vremenu i napredujućem poimanju slobode, dovesti do engleske parlamentarne demokratije, najznačajnijeg političkog proizvoda Ostrva u njegovoj dugoj i slavnoj istoriji.

Najveće je čudo što je kralj onakvu Povelju uopšte potpisao, jer njena poslednja klauzula autorizuje podanike da mu, ako prekrši njome preuzete obaveze, objave rat, a klauzule koja dozvoljava revoluciju nema ni u najslobodnijem ustavu na svetu. Povelja je postala zakonom 1215.

Otada je prošlo sedamsto dvadeset tri godine, a ni danas, u eri leta na zvezde, mnoge zemlje i njihovi građani nemaju ovakvu zaštitu zakona kakvu su, zahvaljujući Velikoj povelji slobode, Englezi uživali u XIII stoleću. (A svakako nema ni najnaprednijeg ustava koji narodu priznaje pravo na pobunu i rat protiv sopstvene vlade.) Jedan se utisak u međuvremenu bez sumnje stiče.

Jezik povelje je krajnje jednostavan, misao jasna, odredbe nedvosmislene. Različita tumačenja nisu moguća. Nesporazum je isključen. Svrha Povelje je da uredi odnose između vlasti i građana i ona je na najpreči i najsavršeniji način postiže. Većina naših zakona kao da takvu svrhu nema. Kao da im je cilj da ove odnose što većim nejasnoćama i dvosmislenostima poremete.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva