Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
SMRT
Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinaca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?
Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, no svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi, u stvari, prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je, u stvari, žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.
To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.
Rađanje Atlantide
Da nema smrti nikad ne bismo bili mladi. Da smrti nema život bi izgubio svaki smisao. Smisao je uvek u nečem drugom. Ako tog drugog nema, nema ni smisla.
*****
Izbaciti iz antropološkog koncepta smrt znači ukloniti iz naših ispitivanja osnovnu pretpostavku čovečnosti.
*****
Bežeći od smrti mi joj se približujemo. Bežanje od smrti pretpostavlja razmišljanje o smrti, a razmišljanje o smrti je bitan deo smrti. Razmišljanje o smrti je umiranje pre smrti.
Život na ledu 1983/84
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
*****
Ako čovek i ne sazna šta će biti smrt, možda će jednom shvatiti šta je bio život.
*****
Na drumovima [...] izgleda kao da ljudi jure smrt, a ne posao ili zadovoljstvo.
1999
Iz smrti se ne beži. Iz ropstva – možda.
*****
Za smrt nikad kasno nije. Za život je uvek rano. Jer, čim o tome misliš, već si umro.
Zlatno runo
Naša se smrt događa svakog dana, svakog umire poneka uspomena, svakog časa zatire po trag našeg bistvovanja. U grob nosimo otpatke, ostatke drugog bića. U njemu od našeg malo ima. Umire neko drugi, čiju smrt ravnodušno primamo.
*****
I kad s drugima umire, čovek umire sam. Iako u finalnom času svi umirući nešto slično doživljavaju, čovek umire samo svojom smrću.
Godine koje su pojeli skakavci
No comments:
Post a Comment