MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIIi

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SOCIJALIZAM 

Kod tih čofekoljubaca sve je u žifotu otimačina i drpanje. Krađa i prekrađa. A istorija injventar ko je što kome zdipio i zašto. Autolična je to filosofija, lopovska i sama.
 Zlatno runo 

 Od mnogih mrtvih formi feudalnog života napravila je pobednička buržoazija svoju prirodu. A socijalizam sa višestranačkim sistemom, narodnim predstavništvom, slobodom govora, zbora i dogovora, nezavisnim sudovima, kritičkom štampom, tržištem, ekonomskom utakmicom i neograničenim privatnim vlasništvom, zar je to socijalizam protiv koga bi pravili ilegalne organizacije?
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Socijalizam je najgori za one koji u njemu žive, bolji za one koji ga sprovode, ma gde živeli, još bolji za one koji ga van njega propovedaju, a najbolji za one koji ga ne poznaju.
 *****
Disproporcija između načela socijalizma i njegove stvarnosti tolika je da se s njegovim inicijalnim idejama gubi svaka veza. Umesto široke oblasti ljudske sreće i blagostanja, dobili smo znatno prostranije, naseljenije, nečovečnije i opasnije fokusno mesto ljudske patnje.
 *****
Socijalistička je sloboda – proglašena najvišom dostupnom čoveku – kombinovana od neprimenljivih načela (uz ona koja se ne primenjuju), izvanrednog broja ograničenja koja na minimum svode primenjene i sveopšte kontrole tog „oslobađajućeg“ procesa.

Kada bi se idealna sloboda dala prikazati u formi građevine, ova bi morala imati što manje zidova, što šire prozore, nijedna vrata zabravljena, najbrže komunikacije iz prostorije u prostoriju i slobodna, voluminozna dvorišta.

U građevini socijalističke slobode zidovi su debeli i neprobojni, prozori uski i zaštićeni rešetkama, sva vrata uvek zaključana, komunikacije lavirintske, duge, zamršene i zamračene, a dvorišta tesna i neprohodna. Socijalistička sloboda arhitektonski liči na zatvor.
 *****
U socijalističkoj slobodi, pripadnost vladajućoj partiji i njenoj oligarhiji, uz praktičnu odanost njenim ciljevima, zamenjuje sve druge kriterijume. One su, sposobnosti recimo, ponekad dobro došle, ako postoje, a ponekad i nisu. (Sposobnost u društvu zasnovanom na nesposobnostima nije vrlina.) Ali obavezne nisu nikad.
 Stope u pesku   

 Termin „realsocijalizam“ je novijeg datuma. Ali ga je pripremilo panično, vidovito osećanje u stvar upućenih socijalista da realizacija njihove društvene filosofije ne ide baš najbolje. Potrebno je, stoga, bilo što pre njegovu istorijsku praksu i empirijsku projekciju preventivno i sanitarno odvojiti od izvorne ideje, da ono, u čemu su se hteli videti tek prolazni simptomi, retroaktivno ne postane neprolaznim uzrokom bolesti.

Tako je „realsocijalizam“ postao termin za „socijalizam“ – mahom marksističkog modela – koji se primenjuje i koji evidentno ne uspeva, a izraz „socijalizam“ ostao je da pokriva nešto što, pošto nikada, navodno, nije ni pokušano, ne možemo znati da li će ili neće uspeti.

Termin „realsocijalizam“, na kome insistiraju čak i socijalisti nemarksističkog porekla, nije prvi ni jedini pokušaj preventivnog bekstva ideje od vlastitih istorijskih posledica. Zbog toga smo i nesrećnog Marxa tranširali u komade, delili na mladog i starog, srednjeg, valjda, za rezervu ostavljajući, usvojljivog, delimično usvojljivog i neusvojivog, primenljivog i neprimenljivog, ovakvog i onakvog.
Godine koje su pojeli skakavci