Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
SRBI i SRBIJA
Krvave klanice ljudske istorije, kroz memoriju, spomenike i istoriografske mitologizacije, postaju kultni simboli jedne nacije, vazda pripravni da se u budućem ratu, na idućoj klanici, ponovo pretvore u tzv. borbu naroda za opstanak. Time se protiv takve borbe, u načelu, ništa ne kaže, ona se niti spori, niti opravdava, samo se utvrđuje mitska veza između naših nacionalnih činova i naših istorijskih kultova.
Sudbonosna veza između naše prošlosti i budućnosti. Pošto je arhetipom postao, težnja je kosovskog poraza od godine 1389. neprestano da se reprodukuje. (Što je zaprepašćujuće, srpsko je oduševljenje perspektivom repeticije.) Kako tzv. Narodnooslobodilačka borba od 1941. takođe u mit odlazi, i ona teži da nam budućnost određuje, i ona bi da se ponovi.
(Latentno, mada ograničeno oduševljenje takvom mogućnošću takođe me zaprepašćuje.)
U traganju za Zlatnim runom
Kađ mi koga nasučemo, mi smo Bizanjtinci, što je ko da vele – krifokletna marva, a kađ oni nekog nasamaru, oni su – pametnji političari. Kađ su oni mudri, mi smo samo – lukafi, kađ su oni uspešni, nama se jedva dopušća da smo bili – srećni, u smislu budale koju i Bog čufa. Kađ oni greše, to je greška, lipume poli, vrlo žalimo, kađ mi izgrešimo, to je zločin, i oma – kest!
*****
Više bih voleo biti konj u turskoj štali, nego kralj na srpskom dvoru.
*****
Srbi preferiraju da se uče na samrti.
Zlatno runo
Nikad nisam razumeo ushićenost mojih školskih udžbenika narodnim pesništvom i naših očeva kosovskim porazom.
Ne tvrdim da pogibija od godine 1389. nije bila divotna, da poraz nije bio veličanstven, ali uprkos svim moralnoduševnim razlozima – koji će možda na nebu biti od neke važnosti, a na zemlji su samo od štete – niko me ne može razuveriti u to da potpuna pobeda nad Turcima ne bi bila još veličanstvenija.
Sabrana pisma iz tuđine
Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđ razum, u tuđe poštenje, odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenja u same sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najbolje poznaje, biće da je ta ružna samopoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok se ne otkrije da jesu.
*****
Kod nas se misli da čovek mora biti plaćen da bi uopšte mislio, a potom, da dvostruko mora koštati ako misli pogrešno.
****
Poznato je da smo engleskog poslanika dobili pre engleskog klozeta, i da bi bolje bilo da je obrnuto. Od klozeta bismo imali više koristi nego od poslanika, od koga smo imali uglavnom štete.
*****
Dne 27. marta 1941. Churchill je rekao da je Jugoslavija našla svoju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Kosovu i od koje nam je pet vekova posle izgubljene, takođe besmislene bitke, duša ostala – u nosu. Slika anglo-srpskih odnosa nije vedra, ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese. Mi smo se bavili dušom. Ko nam je kriv?
Sabrana pisma iz tuđine
No comments:
Post a Comment