Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
SRBI i SRBIJA
Nekoliko puta je srpski narod stavljen u položaj da bira između nacije i demokratije, između unapređivanja nacionalnih i usavršavanja demokratskih interesa, a da mu nikada nije bilo omogućeno da oba interesa izjednači i shvati kao dve šine istog koloseka svoje nacionalne i građanske emancipacije i egzistencije.
Nećemo se vraćati u doba u kome je demokratija mirovala, jer je narod bio zauzet borbom za nacionalno oslobođenje i kada je, možda – ali nikad sasvim sigurno – odustajanje od lične slobode pomagalo da se izvojuje sloboda za sve.
Bila je to kolektivna nacionalna sloboda koja nije morala pretpostavljati ličnu i građansku, ali je ovu, u prirodnim okolnostima, ne samo podrazumevala već i nalagala kao najviši cilj zajedničkog oslobođenja.
*****
Reći „Srbija“ pa tek potom „demokratija“, znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda i neće vredeti živeti, pa čemu je onda stvarati? Reći „demokratija“, pa tek zatim „Srbija“ znači, možda, zemlju u kojoj će biti demokratije ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa zašto bismo se onda mi oko nje paštili?
Ali reći Srbija i demokratija, simultano i recipročno, bez kompromisa u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti. Jer to nismo pokušali. Sve drugo jesmo.
I sad smo tu gde smo. Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja da nam demokratija ne odgovara, da je ne trebamo, čak i da ona u ovom času nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati.
*****
Trajni odgovor na našu nacionalnu muku sa Kosovom, našu tešku nevolju, valja tek tražiti. On će, nadam se, biti demokratski, realno ostvarljiv i za nas Srbe nacionalno oportun. Bez ispunjenja samo jednog od ovih uslova, i ostali postaju nemogući.
Jednom će se s kosovskim Albancima morati razgovarati. Jedino pravo mesto za to je Srpska narodna skupština, mada, spočetka, ne isključujem i neke druge oblike dodira „ljudi dobre volje“. Razgovor još ne znači dogovor, ali je očigledno da je bar njegov početak. A negde i nekad početi mora.
*****
Pitanje srpskog nacionalnog interesa dobilo je odgovor pre pola veka u rečima g. Ljube Davidovića, koji je kazao da srbuje samo onaj ko pametno srbuje. Radikalan valja biti samo u pameti, razumu i dobroti. Politika nije u teškim rečima, već u mudrim rešenjima.
Odmor od istorije
Srbi se ne slažu međusobno. Zato je najveća briga da nađu nekog s kim će se složiti, makar se taj s njima ne slagao.
*****
Vele da je arhetipski karakter naroda u neposrednoj vezi s karakterom i smislom njegovih legendi. Mit je kodirana istina o etnosu u kome se rodio. Srpske bajke prepune su priča o đavolu i o tome kako ga je Srbin nadmudrio, pa se na kraju ne zna ko je u fabuli đavo – đavo ili Srbin?
Sabrana pisma iz tuđine
Morali bismo jednom prestati da nacionalno pitanje tretiramo kao terapeutsko i da se nacionalnim osećanjem bavimo kao nekom vrstom „narodne medicine“. Ja, naravno, nisam neki patetični apatrid koji, budući da sam nema domovinu, ili je ne oseća, pa se baš stoga oseća usamljenim, od svih drugih ljudi zahteva da je se odreknu.
Činjenicu da sam Srbin uzimam, s obzirom na rođenje, kao prinudu, na koju sam kasnije dobrovoljno pristao, iako sam već onda morao znati šta to znači.
Zlatno doba dijaloga
No comments:
Post a Comment