Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
SRBI i SRBIJA
Uvek se ponavlja isto sudbonosno pitanje: zašto srpskom narodu ni sadašnjost ni budućnost ne daju nikakve nade, a prošlost mu je isuviše teška da bi je sa zadovoljstvom ponovio.
*****
Rimljani su u Britaniji ostali pet vekova, koliko kod nas Turci. Ništa do retkih arheoloških iskopina nisu ostavili, a Turci su nam izmenili i karakter i sudbinu, koja nas još uvek proganja.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
SREĆA
Niko nije u stanju da se žrtvuje bez rezerve. Ljudi se žrtvuju ne da bi drugi bili srećni, nego da bi oni bili srećni zbog toga što su usrećili nekoga. Nije važno da li su drugi odista srećni, nego da li su oni srećni zbog toga. Oni im služe da svojim golim opstankom zapuše praznine svojih vlastitih nada. *****
Sreća je duboki zemljotres tela, nešto što pomeri svaku žilicu sa svog mesta, te opijena treperi u čekanju.
*****
Srećan je dan koji kao sumrak pada preko čula, sreća je ta bolna opna koja umotava svaku misao u strahu za svoju sudbinu. Ništa se za sebe ne plaši tako kao radost.
*****
Sreća bi htela da umre telo, da bi ovo zadržalo samo nju kao svoju poslednju uspomenu: ona je smrtonosna, jer svoj produžetak traži i nalazi samo u smrti.
*****
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno, gotovo praznije od praznine, svakako neka vrsta ničeg ili bar ničeg određeno srećnog. To je vreme blagostanja. To nije nikakvo razložno ushićenje nego samo sreća.
Život na ledu 1955/59
Srećan sam ali ne i siguran. Kako mogu istinski biti srećan kada se menjam iz sata u sat, i kada me ono što me ushićuje danas, već sutra može baciti u najcrnje očajanje. Da bih bio siguran potrebno je da se razlozi tome osećanju ne menjaju, potrebno je da se ne menjam, potrebno je da zaslužim svoju stalnost, potrebno je dakle da umrem [...] Ali iza ovog svemira možda je još jedan mir.
*****
Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje.
*****
Ako bismo znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bismo bili srećni, jer bismo znali da se sa svakim i rađamo.
*****
Samo sreća nastaje od potpune podudarnosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu?
*****
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći?
Tamo gde loze plaču
No comments:
Post a Comment