MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIX

 MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 UMETNOST 

 Divlja borba za opstanak, u najstrožem Darvinovom smislu, hara umetničkim krugovima svakog doba i svakog društva. Umetnički svet, u načelu posvećen čoveku, koji ne zvuči baš uvek tako gordo – ili ne bar svaki – prašuma je, u kojoj nadživljavaju prilagođeniji, izdržljiviji, bezobzirniji, svirepiji i podmukliji: prašuma taštine, u kojoj je nemoralan jedino – neuspeh.

Prirodna prašuma je zdravija od nas. Životinja se bori da preživi, mi da nadvladamo.
 *****
Prvo, osnovno a možda i jedino opšte pravilo u umetnosti: ne verovati. Po njemu se, naravno, ne može živeti, ali se mora pisati. Drugo je: ne verovati svojoj nepoverljivosti baš uvek.
 Tamo gde loze plaču

 Umetnik je đubrivo lepote.
 *****
Uspelo delo, a ne talenat, je ono što od čoveka čini velikog umetnika.
 *****
 [Neka] umetnička oblačnost [...] uobražafa da za remek delo ufek ima vremenj. Da „sutra“ u umetnost, trgofina, život postoji! A tog „sutra“ – nema. Iparhi pandote mono to simera, ima samo „danas“. Ako danas nešto nisi zaradio, izgubio si to zaufek, jer sutra što ćeš zaraditi, biće novo, neće što si danas propustio. Biće sutranji zarad, umanjen za današnji gubitak...
 *****
Umetnik nikad ne radi u optimalnim uslovima. Nikad se, uostalom, ništa i ne radi u optimalnim uslovima. Sposobnosti su uvek u ljudima, nikad u uslovima. U uslovima može biti jedino luda sreća. ***** U umetnosti nema podrazumevanja, nema trikova ni „sjajnih planova“ – samo delo.
 *****
Sat u Beču, Beogradu, Carigradu, Bagdadu nije isti. Ili da kažemo isti je, pa ipak u Carigradu mnogo duže traje nego u Beču. Otkud mi znamo koliko to kratko vreme vodenom konjicu traje. Tu ljudske mere ne važe. Život vodenog konjica meri se njegovim, a ne ljudskim životom, kao što se vaš vek ne meri životom leproznog bogalja pred džamijom.

Tako se trajanje dela jedne umetnosti ne sme meriti trajanjem dela ma koje druge.
*****
Bez dela sloboda je umetniku kao more mornaru bez lađe.
 *****
U umetnosti nema Turaka i Romeja! Umetnost zna samo za maštu i građu. U umetnosti nema pravde i nepravde. Samo umetničke istine, a ona je lepota. Lepota je u delu. Sloboda je u delu. Duša je u delu.
 *****
Umetnici imaju savesti i osećanja za pravo i nepravo taman koliko i drugi, ali pored nje imaju profesionalni moral. Kao što drugi imaju državnički u kome i najveći zločin može biti plemenito delo ako je na dobro državi, a i najplemenitija vrlina zločin ako protiv njenih interesa ide.

A profesionalni moral je urođena potreba da se svaki posao koji se tiče umetnosti, obavi na najbolji mogući način i bez obzira na posledice po bilo koga i bilo šta.
 *****
Umetnosti je sve dopušteno. Umetnost je iznad i izvan stvarnosti. Iznad i izvan morala. Iznad i izvan istorije. Iznad i izvan života.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Nisu li umetnici oduvek simpatisali sa promenom, nisu li je uvek nagoveštavali, pripremali, podupirali? Sve dok do nje ne bi došlo, a onda bi joj sve što valja okrenulo leđa.
 *****
Umetnička slika ne postoji dok je neko ne ugleda.
 *****
Šta je to biografija? Biografija je ono što čovek oseća. Ako umetnik mora strojeve da slika da bi revolucija pobedila, pod uslovom, naravno, da je odobrava, to je još i razumljivo, ali ako te proklete strojeve mora da slika i posle pobede, čitavog života da ih preslikava, a da ne sme dočarati neki izlazak sunca, pa i ako mu se to dozvoli,

sunce uvek da bude crveno, mada je uistini zeleno, onda će se morati jednom pobuniti. Moraće se zauzeti za svoju slobodu.

A onda mu se kaže: „Kakvu vi to slobodu hoćete u razorenoj, demoliranoj, razjedinjenoj, gladnoj, goloj i bosoj zemlji?“ A kasnije, kad se zemlja podigne, ujedini, nahrani? „Pa tek kada moćni postanemo, svet će nam o glavi raditi: bićemo opkoljeni intervencionistima, naseljeni špijunima i saboterima, kljukani neprijateljskom propagandom. Kakva sloboda u ždrelu tigra?!“

Ali kasnije kad se zemlja opet sa svetom izmiri? „Onda će, uviđajući da spolja pomoći nema, klasni neprijatelj dići glavu. Moraćemo se boriti protiv izdajničkog činovništva, ravnodušnog seljaštva, kolebljive inteligencije, nesavesnog proletarijata, a o buržujima i da ne govorimo.

Pa kakva je to sloboda moguća sa tigrom u trbuhu?!“ Nikakva – tada, razume se, ali kasnije kad se zemlja... Pa mi tako možemo do sudnjeg dana da se natežemo!
 „Kako zabavljati gospodina Martina“

 Čini mi se da se jedini prirodan kontinuitet u umetnosti ostvaruje kao permanentna negacija kontinuiteta, kao kreativan otpor svemu što bi da se nametne kao duhovni standard, kao literarni, i ne samo literarni, uzrok i uzor.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ljudi odnekud smatraju da umetnici nužno moraju da mrze svet u kome žive. Inače nisu umetnici! Inače su poltroni! Kukavice! Govna! Jer, ovaj svet, ovo društvo, jednostavno ne sme biti dobro! Ali ni rđavo ne sme biti!
 „Razaranje govora“ 

 Umetnost nije u činjenicama, već u njihovoj interpretaciji. Tamo gde loze plaču Svi su umetnici ćudljivi i nepredvidljivi, ukratko skrenuti, ali se udovoljavanje njihovim prohtevima na kraju uvek isplati.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVII

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

Za umetnost ostaje zakon – ne pružati se preko gubera. Ne služiti ničemu izvan sebe.
 *****
Možda umetnost, na kraju krajeva, nije ništa drugo do – psihoterapija.
 *****
Umetničko poštenje, nažalost, nije lako definisati. Ponekad ono nije iskrenost doživljaja, već doživljaj iskrenosti, laž koje nismo svesni. Iskrenost doživljaja još ništa ne garantuje. Ona samo obezbeđuje da će se istina saopštiti onako kako se videla (što uopšte ne znači da je ona i objektivno istinita).

Od ovakve autentičnosti do umetničke dalek je i „hrapav“ put. Put traganja za formom. Onim kako, bez koga ni jedno šta ništa ne znači.
 *****
Umetnička forma je incident između sveta i svesti o njemu. Takođe, svesti i sveta u njoj. Formu stvara iskustvo koje je logično. Svaka je umetnička forma logična ako izražava i koliko izražava to iskustvo.
 *****
Umetnička forma je oblik što ga inteligencija pripisuje svetu, a u stvari je njen oblik, oblik same inteligencije. U tome smislu svaka je umetnost – neistinita.
 *****
Ako u jednoj knjizi, slici ili kompoziciji nema ništa od drugih, zbog drugih i za druge, onda će one, i kad su savršene, ličiti na sveće koje svetle samo dok gore, a ne na zvezde koje nas obasjavaju i kada su već davno pogašene.
 *****
Svako delo je dijalog, a svaki dijalog je, samim tim što je obraćanje, i pokušaj obraćenja.
 *****
Dejstvo umetnosti je nemoguće predvideti i ono se izopačuje i vremenom i prostorom.
 Tamo gde loze plaču

 U svim zanimanjima pa i u privatnom životu mahom je potrebna samo jedna budala da bi varalica imala od čega da živi. Jedino ih je u umetnosti potrebno na stotine.
 Korespondencija kao život II 

 Bitiše li umetnost ili je zabluda, opsena, varka, ima li ili nema arhitekture, znači li ijedna prokleta stvar na ovom prokletom svetu ono što mislimo da znači?
 Hodočašće Arsenija Njegovana

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXVI

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Sitan posed rađa sitnu umetnost. Velikim, bez obzira jesu li feudalni ili socijalistički, trebaju i veliki romantični epovi.
 *****
Marksistička kritika dugo je bila kontinuum pokušaja da se romantizam u umetnosti obnovi i prilagodi revolucionarnim potrebama. Međutim, romantizam je u suštini pobuna protiv uskogrudosti i materijalizma građanskog pogleda na svet.
 *****
 Socijalistički realizam je čedo neprirodnog braka između jedne skolastički shvaćene ideologije i književnog pozitivizma ancient regimea.
 *****
Sve se doktrine kreću u jednoj fiktivnoj, apstrahovanoj stvarnosti sazdanoj od čistih apstrahovanih pojmova, dok umetnost dotiče i onu praizvornu, živuću, presudnu stvarnost sa kojom se sukobljavamo i koja predstavlja naš sudbonosni sine qua non.
 *****
Pošto se iz realnosti u umetnost može preneti samo ograničen isečak sistema činjenica, jasno je da, bez celine u kojoj one deluju i delovanje trpe, te činjenice, ako se nečim drugim ne ožive, ostaju puke okamenotine, fosili fakata.
 *****
Preinačenje činjenica realnosti, ono što ortodoksi neizvodljivog realizma nazivaju njihovim unakaženjem, tzv. izneveravanjem stvarnosti, preduslov je umetnosti uopšte. Pošto su iščupane iz ’sveta jednog tipa svesti’ – onog kroz koji svet samo doznajemo – činjenice se moraju adaptirati na ’svet onog tipa svesti, u kome ga shvatamo’.
 Tamo gde loze plaču

 [Umetnosti] kojoj nedostaje malo da bi bila savršena, ali to malo, to je upravo ono što je bitno, to je karika koja nas veže za savršenstvo. [...] Razlika između savršenog i gotovo savršenog ne postoji za laika, pa čak ni za većinu stvarnih ljubitelja.

Ona je vidljiva, i to samo do izvesne mere, poznavaocima. Ali, u potpunosti nju mogu da opaze – mada tu nije reč o opažanju, ono je neostvarljivo, već o osećanju, nekoj vrsti unutrašnjeg, telepatskog uviđanja – nju mogu da osete, dakle, samo izabrani, oni koji su tu razliku sami imali.
 Uspon i pad Ikara Gubelkijana

NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2019. GODINE

NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2019. GODINE 

Poštovana gospođo Pekić. prijatelji i poštovaoci Pekićevog dela, cenjene kolege, dragi učenici 

Zadovoljstvo mi je da podnesem izveštaj o rezultatima konkursa za Pekićevu nagradu u žanru esej. Ove godine na konkurs je stiglo 17 radova. To je nešto manje nego prethodnih godina, ali je kvalitet većine prispelih eseja na izuzetnom nivou. Zbog toga sam tražio i dobio saglasnost da pored tri nagrađena rada još tri pohvalimo što je takođe jedna vrsta priznanja darovitim učenicima.

 Prispele radove moguće je svrstati u dve osnovne grupe. Prvoj grupi pripadaju radovi koji tematizuju pitanja poetike određenih pisaca i njihovih dela. Tu pripadaju Pekić i njegovo delo Zlatno runo, Gete i Faust, Šekspir i Hamlet, Kami i Stranac, Andrić i romana Na Drini ćuprija, Sveti Sava i njegovo delo. U celini uzev, ti radovi pokazuju zavidnu zrelost u najboljim primerima i fakultetski nivo. Upravo tako.

 To se vidi u tumačenju različitih aspekata književne umetnosti od pitanja stvaralačkog postupka, tematike, jezika i stila do poniranja u najdublja značenja dela, odnosno filozofskih, etičkih i estetičkih problema. Drugoj grupi radova pripadaju eseji na slobodne teme, kao što su umetnost, naročito poezija, žanrovi i njihove odlike, problemi utora i autorstva, pitanja ljudske svesti i savesti, ali i teme koje se tiču savremenog života i budućnosti.

 Najpre navodim pohvaljene učenike i njihove radove. U toj kategoriji su rad
„Moć apsurda u delu Stranac Albera Kamija“ učenice Kristine Cvijetić, iz IV 6, Sedme gimnazije;
pa rad
„Zlo u Faustu i Hamletu“ učenice Jelisavete Milojević iz IV 3 Zemunske gimnazije
i konačno rad
„Dualizam istorijskog i imaginarnog u liku Mehmed-paše Sokolovića u romanu Na Drini ćuprija“ učenice Marije Simić iz IV 4 takođe Zemunske gimnazije.
 Konačno evo nagrađenih radova i učenika:

 Prvu nagradu dobio je esej „Tajna bez fleke (O jednom segmentu romana Zlatno runo gospodina Borislava Pekića“ učenika Simeona Perovine iz III 6 Gimnazije „Sveti Sava“.

 Drugu nagradu dobio je rada „Smrt autora“ učenice Maje Stanković iz IV 7 Trinaeste gimnazije 

Treću nagradu dobio je esej „Faustovska linija demonskog“ učenice Milice Grdinić iz IV 1 Zemunske gimnazije.

 Moje iskrene čestitke nagrađenima i pohvaljenim učenicima. Iskrene čestitke i njihovim profesorima. Sve ovo što konkursom radimo na slavu je klasika srpske književnosti Borislava Pekića čije ime služi i na čast Trećoj gimnaziji. Ova škola od tradicije i kulturnog značaja dodatno bi dobila na ugledu kada bi bila nazvana Pekićevim imenom. Ovo je moj predlog za razmišljanje.
 U Beogradu 22. maja 2019                                                Petar Pijanović

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Umetnost stvara poluljude. Ona brutalno razara jednu plemenitu zonu ljudskog duha, da bi od njenog praha sagradila fikciju. Jednu narcisoidnu laž.
 *****
Umetnost, a osobito muzika, je jedna neprekidna priča o smrti. Ono što je san za duh – to je muzika za život. Smrt bačena unapred.
 *****
O dobroj umetnosti se nikad ne raspravlja. Ona se shvata ili ne shvata, dotakne ili promaši. A kada se dotakne i gde god se dotakne, tamo je njeno srce.
 *****
Socijalistički realizam priznaje vrednost samo onoj umetnosti koja poseduje herojsko-bogougodni smisao. Legende o junacima otadžbinskog rata su u stvari hrišćanske legende o kamenovanju arhiđakona Stefana, a sovjetski romani su prerušena žitija svetaca, njihove pesme crkvene pridike ili molitve Diktatoru.

Čitava sovjetska muzika, koja je zvanično priznata kao umetnost, je samo pobožno pjenije u slavu socijalizma.
 *****
Stvarnost nije ni opipljiva ni neposredna koliko se to zamišlja. Ona je obavijena jednim mekanim velom svesti. Dolazeći do svesti o njoj mi dolazimo do svesti o sebi. Čak možda ni to. Jer svest kao refleksija još je isuviše daleko od identiteta sa nama. Umetnost tako postaje jedan lik koji je pre nego što se zaustavio u našem oku bio hiljadu puta odbijen u ogledalima sveta i svesti.
 *****
Umetnost je minimalna adaptacija božanske moći. Kome nije dano da vlada ljudima i stvarima, neka vlada robovima svoje mašte.
 *****
Umetnici pate od toga da ništa ne shvataju osim samih sebe. Oni su nemilosrdni kao službeni dželati, netolerantni kao anarhisti i dosadni kao kongres pedagoga.
*****
Umetnost je oduvek bila cvet koji raste na đubrivu dokolice.
 *****
Umetnik podseća na dete, kome su krpe dovoljne da dočaraju najskupocenije odore, izdubljena kora drveta da isplovi kao osvajačeva lađa, prostor ispod stolice da se podiže kao palata.
 *****
Umetnik prevazilazi dete u broju pojedinosti koje su mu neophodne da bi iznova sazidao, preko vlastite moći svet, ako mu se ovaj ne dopada. Njemu nije potreban ni prostor ispod stolice, ni krpe, ni kora drveta. Samo talenat i volja. U oba slučaja to su osobine Boga, na koje nam ukazuje crkva.

Taj talentovani dobročinitelj čija je volja sama sobom jedan stvaralački akt ako bi imao, u šta sumnjam, jer to se protivi samoj afektivno „tupoj“ prirodi božanstva – ako bi imao imalo zadovoljstva od dela koga je proizveo „rečju“ – mogao bi da dočara zadovoljstvo umetnika koga ovaj stvara.
 *****
Mnogi su umetnici promašeni tirani, i pošto im ne uspeva da budu suvereni stvarnog sveta, biraju da budu bogovi jednog koji nije stvaran, ali je isto toliko pogodan za volju koja traži predmete neograničenog vladanja.
 *****
 Sva sujeta, sva ravnodušnost, superiorna poročnost umetnika, izraz je tog unutrašnjeg divinog oduševljenja, takoreći jedne božanske navike. Moral insanity je moral bogova i umetnika. Ukoliko je umetnikov „svet“ manji, utoliko je veća surovost sa kojom on vlada. Samo veliki „svetovi“ zahtevaju razum koga su božanstva lišena.
 *****
Umetnik nikada nije siguran živi li ili tek igra život.
 *****
Dolazim do uverenja da kad čovek otkrije da je nesposoban za ma koji koristan posao, onda počinje da se bavi umetnošću.
 Život na ledu 1954/59

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2019. GODINE

NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2019. GODINE 
koja se dodeljuje učenicima svih beogradskih gimnazija 
22. maj 2019. 

 Pristigla pesnička ostvarenja iz Beogradskih gimnazija pokazala su znatnu raznovrsnost koja se kretala od ispovednih lirskih tonova i emotivnih sanjarija do zanimljivih urbanih raspoloženja i prizora. Ipak je najveći domašaj ostvaren pesmom „Oči“ u kojoj vladaju tonovi dozrelih saznanja i objektivne pesničke imaginacije. Autorka prvonagrađene pesme je Dina Vučaj, učenica IV razreda Zemunske gimnazije. Iako ćemo njenu pesmu čuti u celosti, ukazao bih na posebne poetičke vrednosti ovih njenih stihova čija uravnotežena lirska gravitacija nosi univerzalni ton

 očima se prašta i trpi
i zanemi
i osvaja
i očima je istina koja se poklanja.

 Drugu nagradu ponela je Zvezdana Repac, iz II, Pete beogradska gimnazije sa pesmom „Seta“ iz koje zrači lep, intimistički ubedljiv lirski spektar protivurečnih raspoloženja čime iznenađuje jer se lako propinje do tonova ubedljivog tragizma. O tome svedoči završna refrenska strofa –

 Setom bejah uvek vođena,
U doba propasti sam rođena.
Hodam svaki bogovetni dan
K’o da život mi je samo san.

 Treća nagrada pripala je učeniku XIII beogradske gimnazije. Njegovo ime je Andrej Komazec, a pesma nosi naslov „Smog“ i svedoči o ubedljivo urbanom doživljaju sa zrelo naglašenom ironijom koja nudi spoj objektivne percepcije i skeptičkih saznanja čiji imperativ obećava da će mladi Andrej, možda, nastaviti svoj urbani put ka uspešnom razvoju. Evo početnih stihova pesme „Smog“ u kojoj je pesnički uspešno dat – negativno antropološki upriličen – tako bezličan, a tako opasan urbani fenomen –

 Noću, na mrkom, purpurnom nebu
Isijavaš sve nijanse
Koje si tokom dana oduzeo.
 Rugaš se …
Čini se na nijedan treptaj
 Neće učiniti da nestaneš.

 Iako nisu nagrađeni, pažnju zaslužuju i stihovi učenica koje su sve iz Pete beogradske gimnazije. a to su: Anđela Rodić, Emilija Tasić, i Andreja Alorić. Treba naglasiti da pesnički glasovi današnjih mladih beogradskih gimnazijalaca nagoveštava lepe stvaralačke perspektive ukoliko se njihovi talenti budu negovali i razvijali. To, naravno, neće zavisiti samo od pedagoške motivacije njihovih profesora, nego i od njih samih, pre svega
 22. maj, 2019.
  Mirko Magarašević

NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA 2019. GODINU

NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA 2019. GODINU 
dodela 22. maja 2019 
U TREČOJ BEIOGRADSKOJ GIMNAZIJI

 NAGRADA BORISLAV PEKIĆ ZA PROZU 2019. GODINE


„Nagrada Borislav Pekić“ se dodeljuje svake godine od 1995 godine, s napomenom da su te 1995. učestvovali samo učenici Treće beogradske gimnazije, a posle toga se konkurs proširio na sve beogradske gimnazije. Utvrdila sam da je do sada nagrađeno preko 210 đaka, što je već jedan pozamašan broj laureata ovog priznanja.

Tradicionalno se dodeljuje u ovoj gimnaziji i na ovom mestu, a ovo je već 24. put. Od početka je odlučeno da budu tri kategorije u kojima će se učenici takmičiti a to su: poezija, proza i esej. Uvek su u materijalu koji je pristizao pesme bile najbrojnije, a na početku je esej bio najslabije zastupljen. Verovatno su se učenici uplašili od samog naziva, smatrajući da treba da proizvedu neki specijalno značajan rad.

Sada se taj broj ipak ujednačio, mada i dalje poezija prednjači. U svakoj kategoriji daju se tri nagrade, što nije uvek lako odabrati, ali takve su propozicije i one se ne mogu menjati. Svi radovi se šalju pod šifrom, tako da je nepristrasnost apsolutno zajamčena.

 Ove godine je pristigao pristojan broj radova. Od toga 9 priča razne dužine i kvaliteta. Taj broj se za prozu u užem odbiru sveo na 5 da bi na kraju bila odabrana 3 rada koja najviše zaslužuju nagradu. Uvek je problem kada dođe do najužeg izbora. Radovi se čitaju i iščitavaju po nekoliko puta. Oni su svi dobri, ali ipak na kraju prevagnu tri priče koje u svakom pogledu najviše zadovoljavaju.

 PRVA NAGRADA ZA PROZU dodeljuje se radu bez naslova, poslat pod šifrom „Otac 1“, učeniku Mateji Zorniću, I 8, iz Pete beogradske gimnazije, profesorke Milice Šarenac,

 DRUGA NAGRADA ZA PROZU pripala je radu sa naslovom Ranjeni bizon, pod šifrom „Srećni Sizif“ učenici Angelini Cerovina, II 3, Filološke gimnazije, profesorke Lele Rosić

TREĆA NAGRADA ZA PROZU se daje za rad pod naslovom Božićne svetiljke, pod šifrom „Šajka 371“ učenici Maši Terzović, IV 1, Četvrte beogradske gimnazije. Profesorke Marije Stajić,

 Rad bez naslova je jedan zreo i veoma studiozan tekst, u koji je vidno uložen veliki trud da bi se svi konci priče dobro povezali u jednu celovitu fabulu. To je priča koja bi mogla da uđe u svaku zbirku kratke priče. Ona je puna uzdržanih emocija. Sentimentalnost je naznačena na jedan veoma suptilan i posredan način. To je priča u najboljem smislu te reči.

Poseduje i lirsko i dramsko u odličnoj proporciji. Radi se o košmarnom položaju čoveka koji se iznenada budi u nepoznatom ambijentu ne znajući ni kako se u njemu našao ni gde se stvarno nalazi. Do detalja se opisuje njegovo nesnalaženje u prostoru i sve je obavijeno tajnom i misterijom u koju nas pisac uvlači. Mi polako otkrivamo prvo sobu a zatim i neke detalje kuće u kojoj se našao.

Na kraju dolazimo postepeno i sasvim suptilno i sporo do odkrića da je tu i jedan čovek koji je ubijen, jedan pištolj, metak a i neke flaše pića koje nam na posredan način ukazuju na tok događaja koja glavni junak otkriva, ali se ipak glavni deo događaja ostavlja našoj mašti da shvatimo o čemu se stvarno radi. Na jednom mestu se raže:

„Mora da je prošlo dva dana od kada si se prvi put probudio, toliko si vremena proveo van svesti da je teško odrediti tačno. Ovog puta nije lako stati na noge, ne zbog umora, već zbog te proklete praznine. Nemaš snage da održavaš pravilan stav, tvoja glava je opuštena, savija se levo i desno u skladu sa tvojim korakom, ruka ti zamahuje iz ramena i opušteno udara u vrata celom svojom dužinom…..“

 Briljantna priča odlično vođena, i predstavlja jednu zaokrugljenu misterioznu celinu koja ostaje sa nama i dugo posle pročitanih redova.

 Priča pod naslovom Ranjeni bizon je priča koja se događa u neodređenoj zemlji ali bi mogla da se u budućnosti događa u svakoj zemlji ove naše planete. Jedan činovnik koji je zaokupljen zdravljem i svojom ličnošću sprema se da ode na posao javnim prevozom. On je do krajnosti pedantan, štedljiv i svaki pokret i svaka sitnica je unapred isplanirana i on ne odustaje ni od jedne pojedinosti u svom životu.

Živi sam i očigledno je racionalan do sitničavosti. Opsednut je zdravljem i svojim izgledom. Kao za pakost seda u prevozu pored nekog čoveka koji očigledno ima neku opaku bolest, ali to ne primećuje na vreme u žurbi da sedne na prazno mesto. Čovek ga podseća na ranjenog bizona koga je video u Africi. I pored svega tone u san i po svoj prilici nije baš ponet poslom koji radi.

Jedan otuđen samotnjak usredsređen samo na sebe. Dobra novela odlično vođena, i predstavlja jednu zaokrugljenu celinu. Na malom prostoru je prikazan nedostatak ljudskost, ali istovremeno i tragedija usamljenosti uslovljena i samom prirodom glavnog lika. Atmosfera te priče data je veoma sugestivno, tako da ostajemo sa tim scenama i kada prestanemo da čitamo tekst koje je pred nama.

 Priča pod naslovom Božićne svetiljke je lepa i topla optimistična porodična priča. Bračni par koji saznaje da ne može imati decu i usled te okolnosti odlučuju da usvoji jednog dečka. Opisan je preobražaj koji se odigrava u mislima, ponašanju i emocijama muža koji je sjajno portretisan. Lagano se kod njega bude emocije kojih u početku uopšte nema.

Puno topline i razumevanja za tu transformaciju koja se pred našim očima odigrava počevši od apsolutnog odbijanja da se veže za dečka do potpunog prihvatanja nove uloge oca porodice. Ovo je jedna zrela priča, odlično vođena od početka do kraja sa svim suptilnim nijansama u raspoloženju koje nas vode srećnom kraju.

Čestitamo svima koji su na konkursu učestvovali, a nisu dobili nagradu, i želimo im više sreće sledećeg puta, a dobitnicima nagrade želimo da nastave sa pisanjem, jer samo upornim radom mogu da razviju i obogate svoj talenat, a ova nagrada neka im bude podsticaj za dalji rad..

NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA POEZIJU 2019. GODINE 
Obrazloženja će biti naknadno data.

PRVA NAGRADA
Šifra „PEŠČANIK“
 Pesma „OČI“ Dina Vučaj, IV 10, Zemunska gimnazija.
DRUGA NAGRADA
Šifra „ALTERNATIVA“
Pesma „SETA“ Zvezdana Repac, II 4, Peta beogradska gimnazija
Nastavnik Milica Šarenac
TREĆA NAGRADA
Šifra „MANDŽUKO“
Pesma „SMOG“ Andrej Komazec, XIII beogradska gimnazije,
 Nastavnik Dragan Đorđević
POHVALE 
 Šifra „Božur 28“ Anđela Rodić, I 8, Peta beogradska gimnazija
Šifra „111102“ Andreja Alorić, II 1, Peta beogradska gimnazija
Šifra „Krik 8“ Emilija Tasić, III 6, Peta beogradska gimnazija Nastavnik Milica Šarenac

 NAGRADE BORISLAV PEKIĆ ZA ESEJ 2019. GODINE 
Obrazloženja će biti naknadno data.

PRVA NAGRADA 
ŠIFRA „RUATNEK“
„Tajna bele fleke“. (O jednom segmentu romana Zlatno runo gospodina Borislava Pekića)
Simeon Cerovina, III 6, gimnazija Sveti Sava
Profesor Sanja Radosavljević
DRUGA NAGRADA 
ŠIFRA „1984 VINSTON“
„Smrt autora – esej“
Maja Stanković, IV 7, XIII beogradska gimnazija
 Prof. Dragan Đorđević
TREĆA NAGRADA
ŠIFRA „SAVA ŠUMANOVIĆ“
„Faustovska linija demonskog“
Milica Grdinić, IV 1, Zemunska gimnazija
P O H V A L E 
ŠIFRA „LAVIRINT“ „Moć apsurda u delu Stranac Alberta Kamija“ Kristina Cvijetić, IV 6, Sedma beogradska gimnazija Predmetni profesor Ljubiša Subotić,
ŠIFRA „ZAHARIJE“ „Zlo u Faustu i Hamletu“ Jelisaveta Milojević, IV 3, Zemunska gimnazija ŠIFRA „SOKOLOVIĆI“ „Dualizam istorijskog i imaginarnog u liku Mehmed Paše Sokolovića u romanu Na Drini ćuprija“ Marija Simić, IV 4, Zemunska gimnazija

ČESTITAMO SVIM UČESNICIMA

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UČENJE 

 Godine su nam date da u njima učimo. Gledamo, slušamo, pamtimo, pa tek onda, kad učenje u račun svedemo, delamo, a najposle, sa odra savete dajemo.
 Zlatno runo 

 Učio sam se na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxleyju i Orwellu, Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon i Nietzsche, i Spengler, i Berđajev, i antropolozi predvođeni Eliadom. Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tuđim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tuđoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tuđi životi, a među njima i moj.
 Zlatno doba dijaloga 

 ULEPŠAVANJE 

 Šminke su od zemlje i bilja napravljene, nisu od olimpijske sperme i siloamskog blata. Šminka može ružno lice lepim načiniti, lepo ružnim, kadra ga je menjati i do zverskih izobličenja, ali mrtvo, prazno, iz opticaja povučeno lice, ne može na svetsko tržište vratiti.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 UMETNOST 

 Umetnost raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost.
 Tamo gde loze plaču

Niko imalo pametan ne sumnja da školsko učenje maternjeg jezika zanemaruje ono što je bitno – njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa.

Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije i žitija?

(Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – u sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan umetnički osećaj, a ne bibliografsku enciklopedičnost.) U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.

Jedan Balzac se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.

Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento u vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost –

koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta. Najzad, da je razlika između Beethovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha [...] Postoji samo jedan predmet, a to je zanatstvo.

On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti, ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno, da se zna da se Shakespeare rodio u Evonu) nego u delatnom smislu.

Slušajte Wagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj osećaj će dobiti svoj sopstveni red.
 Političke sveske

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 TRGOVINA 

 Knjige učite, jezicima vladajte, znanjima težite, jer je, sinovi, još u Epiru rečeno: Blago je, Simeone, za potomstvo, a tvoje je samo saznanje kako se stiče.
 *****
Nema ništa lepše od dobre zarade, osim još bolje.
 *****
Kada tražiš zajam, uvek budi direktan, jasan i arogantan. Obećanja moraju biti hipnotička. Ali je najvažnije nikad se ne predati.
 *****
Gubitak nerava je rđav način da se dođe do zajma, ali je gubitak ponosa još gori.
 *****
Skromnost je za svaki zajam ubitačna. Najvažnije je verovati u sebe i to poverenje sugerisati drugima.
 *****
Šta je novac? Ništa. Promenljiv uslov trgovine. Ima krajeva na Pacifiku gde se plaćanje obavlja kamenicama. A monetarne jedinice su bile svinjski očnjaci, ajkulini zubi, bakarni kolutići, gotovo je svaka stvar u izvesnom vremenu i na izvesnom mestu služila kao novac. Ni novac ni roba nemaju stvarne važnosti. Važan je samo špekulativni odnos između njih, između dve vrste robe i dve vrste novca.
 *****
Zbog reklame se nekada štedelo, a kad bi neko pare arčio, iz toga je normalan svet video jedino kakva je to luftika i bankrot, nipošto poslovan čovek.
 *****
Trgovina je dovela svet dotle da se sve može kupiti, da nema ničeg što se ne može prodati. Jedino nerešeno filosofičesko pitanje su cene. Poso kostizi – šta košta? To je još jedina tajna međ nebom i zemljom za koju imamo interesa, koju smo radi saznavati.
 *****
Celokupno je znanije, nuždno za dobru trgovinu, obujmljeno jednim jedinim načelom: kupi jeftino, prodaj skupo. Drugo bi, eventualno bilo: kupi što jeftinije, prodaj što skuplje. Treće: u svakom slučaju, prodaj skuplje nego što si kupio. Četvrto i poslednje glasi: ako ni to ne možeš, ne bavi se trgovinom.
 *****
Kako kupovati jeftino, a prodavati skupo ne možeš a da nekoga ne oštetiš (šteteći prvog od koga si kupio jeftinije nego što kupljeno vredi, drugoga kome si prodao skuplje nego što prodato vredi) i kako se ne samo s tim mirimo, već neprestano izgledamo načine da što jeftinije kupujemo, a skuplje prodamo, to ne može ostati bez zlehudih posledica po našu dušu.
 *****
Od srdžbe profit ne raste.
 *****
U trgovini i špekulaciji dobar instinkt je pretežniji od svakog razuma i računa na papiru. Taj instinkt, njuh, osećaj – kako ga god nazvao – i jeste razum, ali razum koji je imao toliko uspeha, toliko iskustva stekao da se više i ne mora ni na šta određeno oslanjati, nego se upravlja po nekim samo njemu znanim znacima.
 *****
Čuvarnost, štedljivost, domaćinski odnošaj prema robnoj i ljudskoj imovini, prva je osobina poslovnog čoveka, na koju se posle sve ostale naslanjaju, a bez koje ni one, kao špekulativna veština i dobar nos, ni kršne pare ne vrede.
*****
Dinar je kao robijaš. Malo li mu odškrineš vrata kase, ode.
 *****
Trgovački stalež neće vlast radi same vlasti, kao neki drugi, nego radi unapređenja ekonomije, dakle i države, koja se samo na njoj temelji, i koja nije drugo nego velika Firma sastavljena od mnogo manjih.
 *****
Firme nemaju zavičaja i po trgovačkom ustrojstvu prirode svoje nisu opremljene za žrtvovanje ni za čiju dušu. Firme znaju jedino za čist, uredan, siguran, profitan račun, i samo temeljom njega spremne su bilo kakve kontrakte zaključivati.
 *****
Čim se trgovac u golemo otadžbinsko dušebrižje baca, povelik će mu kredit od te otadžbine uskoro trebati.
 *****
Nije dobro da trgovina ide mimo ili protiv nacionalnih interesa, jer će, u krajnjoj konzekvenci, sa svakim nacionalnim padom i trgovina gubiti. Ali, ako se s nacionalnim interesom usaglasi, ne vidim da ne treba da zaradi koliko može. Ne bi, inače, bila trgovina i nikome ne bi koristila.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.  

TOTALITARIZAM 

 Totalitarizam je postao skriven. U svakoj novoj instituciji jugoslovenskog socijalizma vi sa lakoćom otkrivate njegov suštinski totalitaristički nacrt.
 *****
Za totalitarnu svest različitost nije stvarnost, već građa za unifikaciju. A unifikacija nije mirenje različitosti, već njihovo uništenje.
 Život na ledu 1983/84 

 Postoje duboki razlozi zbog kojih je Schumpeter, teoretičar evropske socijaldemokratije, rekao da je, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona je sama izvan zakona) i korupcija (jer i ona je sama korumpiranje ljudske prirode), možda jedino sredstvo kojim se olakšava život.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Totalitarizam, koji je uvek i necivilizovan, jer mu se stalno nekud žuri, premda u krajnjem ishodu uvek kasni, ne mari mnogo za naše žuljeve. Počesto ni noge. Ni kako i gde gazi, dok ide, dok nekuda gazi.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Primeran građanin jedne despotije nije onaj koji se savesno pridržava njenih i najbesmislenijih zakona i načela ponašanja, nego ko je od pomoći vlastima u njihovoj promociji. Pasivna lojalnost nije dovoljna. „Građanska ravnodušnost“ je još za jakobince bila – krivično delo.

Zahtevala se aktivna saradnja. Prodaja duše đavolu in extenso. Sistem despotije daje sliku kamena koji je u vodu pao i obrazovao sve šire i šire korupcionaške krugove.
 *****
Sve despotije obožavaju rad. „Rad oslobađa“ je krilatica tiranija. Za njih je rad dužnost, pre svega opšta i za opštost, u demokratijama potreba, pre svega lična, i za ličnost.

I u Trećem Rajhu i u Sovjetskom Savezu (u njegovim satelitskim kopijama takođe) udarnička proizvodnja promovisana je svim sredstvima ne samo zato da bi se zemlja što pre iz tehnološke zaostalosti izvukla nego da bi se njeni građani zabavili nekim realnim, naizgled dostizivim ciljem koji će im zameniti brigu za ličnu sreću i blagostanje.

 Kako njegov pravi cilj nije sama proizvodnja, nije emitovanje robe već posebnog tipa građanina, građanina kao oruđa, alatke, instrumenta, ona je stalna, a pošto je stalna, i uvek temperamentna, postaje najzad ropska. I nije ropska samo zato što se obavlja za drugog (državu), ili što radnik od njenog povećanja nema nikakve osobne koristi, pa ni interesa da je uvećava, već što ga duhovno pretvara u slugu.

Rad izbegavate često nesvesno. Rezultat je – niska produktivnost i očajna kakvoća proizvedene robe.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 TRGOVINA 

 Engleskom privredom su vladali španski Jevreji, a francuskom lombardski bankari. Nemačku čaršiju su osnovali Jevreji, hrvatsku Nemci, a našu Cincari, božanski neodređenog porekla, romanskog jezika i grčke kulture.

Trgovina je internacionalnija od svake internacionalne religije i svake internacionalne doktrine, i Kapital je pored smrti, jedina pojava na svetu bez predrasuda, osim prema rđavom ulaganju…
 *****
Ulažeš li u obrijanja trgofca, dobit ti osigurana. Neobrijanju čofeku nećeš ni groš za lebac dati, sumnjaš propiće. U svakom slučaju, za taj groš neće naftenje difidende kupovati. A obrijanj kad ti dojde, daćeš. Jer taj ti ne traži groš. Oma milijon ište. – Ena ekatomirio! Milijon se ne iska za propivanje. Sa milijon možeš samo na Berza da igraš...

Obrijanji banjkrot je likvidofo po površinju. Trgofačko mu telo zdrafo. Pravi je banjkrot onaj što u samom sebi svako plaćanje obustafio. Onaj što se ujutru ne brije, sa tefteru ne konjsultuje, nego na prozor stane i u daljinu gleda. Onaj kome ni do čega više nije. Koji je pustio i duša da mu u čekinje dugova zaraste.
 *****
Ne držite dukate po ćemerima, nego ih puštajte da se s tuđim dukatima mešaju, jer se samo iz muškog i ženskog deca rađaju, samo iz austrijske forinte i turskog pjastera, romejski flurie biva. *****
Bolje je Simeono, od nečega imati samo 10% nego od ničeg svih 100%. Neka vam sve sa merom bude, sa merom zarađujte, sa merom trošite, sa merom živite i umrite. Pan metron ariston je simeonska deviza.
 *****
Kao god što u ratu nema sigurne pobede, nema ni u trgovini sigurne dobiti, i kao god što u ratu pobeda stoji na pamet stratega, a ne na broju njegove vojske, i u trgovini profit neće zavisiti od broja uloženih dukata već od toga, Simeone, koliku si mudrost u špekulaciju uložio.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 TOLERANCIJA 

 Tolerancija nije u odobravanju onoga što razumemo, ili u razumevanju onoga što odobravamo. Ona je u toleranciji onoga što niti razumemo, niti odobravamo.
 Tamo gde loze plaču 

 Nisam tolerantan. Ja sam samo dobro odgojen.
 Zlatno doba dijaloga 

 TOTALITARIZAM 

 Idealni oblik diktature je onaj koji se ne oseća. Diktatura pogoduje ništarijama koje plaši odgovornost. U vulgarnim diktaturama, to je očevidno, najbolje prežive oni koji to najmanje zaslužuju. U diktaturi se za poslušnost sve može kupiti, ali se neposlušnost ničim ne otkupljuje. Između vlasti i naroda stoji strah kao regulator lojalnosti.

Vulgarna diktatura se obezbeđuje zakonima da bi ih kršila, poverenjem da bi ga izneverila, poslušnošću da bi ga učinila slavnim. Idealna diktatura bira zakone među onima koji su dobri jer se najlakše podnose, prezire poverenje koga diktira interes, i zahteva pokoravanje samo tamo gde se ona sama pokorava opštim idealima. Prva ima vlast da bi je učvrstila, druga je učvršćuje da bi je izgubila.

Prva ima ideale radi vlasti, druga vlast radi ideala. Prva ih izneverava vlašću, druga ih tek njenim vršenjem ispoljava. Jedna donosi zakone protiv njih, druga u njihovu odbranu. Svuda onde gde se ideali savršeno tačno poklapaju sa vršiocima vlasti, imamo prava da sumnjamo u njihovu vrednost.
 *****
Već po nagonu samoodržanja moraju diktature imati aureolu ugroženosti; one se moraju osećati ugroženima ako žele uopšte da se osećaju. I kada im opasnosti ne prete, one su primorane da ih izmisle, jer ništa tako ne razara tiraniju kao nedešavanje, pa je po tome svaka revolucija slična tiraniji: revolucija koja ne revolucioniše, tiranija koja ne tiraniše.

Ova bolest „veštačke ugroženosti“ svojstvena je svim diktaturama od doba persijskih satrapa do ere proboljševičkih režima Istočne Evrope. Neugroženost, kolektivna relaksacija nacije izvor je onoga što se može označiti kao „narodno izvoljevanje“. Jedna opsednuta nacija nema vremena da opseda svoju sopstvenu vladu; jedna ugrožena nacija ne stiže da u sebi ostvari neke bitne međusobne ugroženosti.

Diktatori dobro poznaju ujedinjujuću moć straha i gregarske instinkte naroda. Ovi su instinkti još izrazitiji kod određenih ideoloških skupina, te se koriste za tzv. zbijanje stranačkih redova.

Uostalom, bolje da mi nametnemo opasnosti narodu nego da ih narod nametne nama, jer one koje mi biramo ili ih veštački proizvodimo mogu se kontrolisati i podešavati prema zahtevima državne mašine, a oni koje bi on izabrao podešene su jedino prema njegovim potrebama, pa su prema tome u svojoj suštini antidržavne.
 Političke sveske

 Totalitarnim državama trebaju herojski mitovi. Programsko svođenje ljudi na mašine zaposlene oko jedne stvarne ideje ili neke njene opsene, zahteva, kao balans, u oblasti umetničke magije – snažne individualnosti, koje se, ako u životu i postoje, nalaze po zatvorima.
 Tamo gde loze plaču 

 Zasnovanost gradilačkih uspeha totalitarizma i diktature na sprezi smrti i straha, dakle, na samoj suštini ljudske egzistencije, izvođenje je ovog načela na širokim planovima istorije.
 Kako upokojiti vampira

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 TIRANIJA 

 Tiranija nije sredstvo da se stvori nešto izvan ili posle nje. Ona svojim sprovođenjem već označava krajnji cilj do koga jedno despotsko društvo može da dopre. Tiranija kao sredstvo nužno uspostavlja tiraniju kao cilj. Tiranija kao privremeno sredstvo za postizavanje slobode, postaje trajan cilj društva. Političke sveske 

 Tiranija se ne utemeljuje jedino srećnim susretom nečije žudnje za moć i pogodne prilike da se ona ugrabi, nego se uzrocima pridružuje i rašireno ubeđenje (ili uobraženje) da je neophodna, da je samo u njoj spasenje. Za takvo ubeđenje (uobraženje) pogodno tle pruža svaka kriza, naročito ako joj se ne protivi jaka tradicija suprotnog smera.

Pojačanje terora ide s krizom. Taj je teror po intenzitetu i razlozima sličan onom s kojim apsolutizam vladavinu počinje. Početni je utemeljuje. Završni ima za cilj da je odbrani. I zato nagoveštava njen kraj. (Ponekad, nažalost, ne uvek.)
 U traganju za Zlatnim runom III 

 Vladavina terora, da bi uopšte opstala, mora biti zasnovana na saradnji građana. Kako se ona dobrovoljno ne može obezbediti, vlast se služi silom (ucenom) ili mitom (povlasticama).
 Zlatno doba dijaloga 

 U kojoj meri strah menja ličnost i zašto tiranije uspevaju? Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha nego u razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju.

Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne. Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni.

Mi se sada s njim borimo. Ali kako? Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participacijama. Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trijumf i naš najdublji pad.
 *****
 Iščezavanje socijalnih manira, građanske društvene uglađenosti, konvencija u ponašanju zapaža se i u tiranijama. Posle 1944. nije iz oslovljavanja nestao samo „buržoaski“ titular gospodina i gospođe. Zajedno s njim nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim.
 *****
Psihološka ambivalencija, koja od Terora očekuje upravo ono što mu u principu odriče, recimo pravnost i pravičnost, delimična je osnova njegovom održavanju.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 U prosvećenom dobu glavna se bitka tiranija vodi protiv vlastitog naroda, pa tek potom protiv svih drugih neprijatelja.
 Sentimentalna povest Britanskog carstva

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 TAŠTINA 

 Svi smo mi deca taštine.
 Uspon i pad Ikara Gubelkijana 

 Više se od svega treba čuvati taštine i uobraženosti – te najskuplje radosti na svetu.
 Zlatno runo

 Ispovesti ne sastavljaju samo samrtnici. Slavni ljudi ih sastavljaju da bi objasnili zašto i kako su postali slavni, i tako postali još slavniji. Državnici da bi pred sud javnosti izneli svoje najbolje namere, koje su u međuvremenu, dok su bile tajne, dovele do nacionalne katastrofe. Vojskovođe da bi dokazale kako su izgubljene bitke mogle biti dobijene.
 Tamo gde loze plaču 

 U Dnevniku Camius predlaže da se oslobodimo taštine i kukavičluka. Ali ponekad nas od kukavičluka spasava upravo taština, a od taštine samo kukavičluk.
 Život na ledu 1983/84 

 Ukoliko je neko pametniji, više je tašt i manje pripravan da se pomiri sa faktom da je celog života svoju pamet trošio na zabludu.
 1999 

 TERORIZAM (Teror) 

Rašireno je uverenje da su savremeni građanski teroristi reaktivirani ludaci.
 „Siva boja razuma“

 Proslava Najvišeg bića bila je potrebna Maximilienu Robespierreu ne toliko da istavi branu kontrarevolucionarnom ateizmu Komune, koliko da se odbrani od napada umerenjaka na teror.

Republika je stavljena pod božji protektorat, pa su i njena dela, teror uključujući, dobila nešto od divinosti koja je senčila postupke miropomazanih kraljeva.

Jul i avgust 1794. meseci su najkrvavijeg jakobinskog terora, kada je dnevni obrok giljotine iznosio oko 50 do 60 „neprijatelja naroda“, a svetkovina najvišeg bića na Marsovom polju, na kojoj je kao prvosveštenik i Konventa i novog kulta činodejstvovao Robespierre, održana je u junu. Vremenska blizina ova dva fenomena nije, kako Staljin veli – slučajna.
U traganju za Zlatnim runom 

 Nema teme u kojoj smo tako jednodušni kao u osudi terorizma. U međuvremenu ulice nam osvetljavaju bejrutski vatrometi, po trgovima zvižde meci snajpera, u robnoj kući plaćamo jednom novcem na kasi, drugi put životom na izlazu, eksplodiraju nam namirisana pisma i kante za đubre, izlet u susedni grad postaje put za groblje, avioni se pretvaraju u mrtvačke sanduke, a dečija kolica u pokretne bombe.

Ali, uprkos svemu tome, ili baš svemu tome zahvaljujući, svi smo još više protiv terorizma. I mi što u njemu učestvujemo kao žrtve, i oni što u njemu učestvuju kao ubice.
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 TALENT 

 Talent, ma kakav, uvek je samo osnova koja zakržlja ako se ne neguje. Da bi čovek u ovakvim poslovima uspeo mora mnogo čega da se odrekne. Dobre knjige se sastoje od 10% obdarenosti a 90% „konjosanja“.

U svakom poslu najvažnija je prilježnost, ljubav prema onom što se čini i samopouzdanje, naime uverenje da čovek ako zapne može da obavi ono čega se primio. Uspeh manje proističe od talenta a više od upornog rada.
 Korespondencija kao život II 

 Teškoća je u tome što neki ljudi za ono za šta imaju talenta – nemaju savesti, a za ono u čemu su savesni – nisu talentovani. Zato i nema poštenog Cicera. Najbolje su ideje od drugih preuzete. Kako upokojiti vampira Ništa bolje ne usavršava talenat od ludačkog poverenja u njega.
 *****
Talenat bez jemstva samouverenosti – ček bez pokrića […] Ali, kako možeš biti samouveren ako ne znaš čemu?
 Zlatno runo 

 Duševni potresi nisu uvek štetni. Postoji verovatnoća da nervne krize, ako se ispravno leče, imaju usavršavalačko dejstvo na talenat.
 „Bermudski trougao“ 

 Dar je organizovana i negovana sklonost.
 *****
Dar je sposobnost da se nešto obavi na naročit način. U književnosti je to ponajpre umeće opisivanja privida, ređe naziranje iza njega.
 *****
Dar je poklon kome, suprotno poslovici, stalno u zube moramo gledati.
 *****
Dar je mašina koja neupotrebom rđa, ali i mašina koja još brže rđa lošom, neodgovarajućom upotrebom.
 *****
Dar je nasledstvo koje se dobija da bi se drugom kao delo ostavilo. To je rudnik. Zlatna žila u njemu nikad se ne iscrpi ako znamo kako da kopamo. Ako ne znamo, on se neće pretvoriti u jalovinu, ali će nas otrovati – gasovima.
 *****
Dar je i radost i mora. Ropski rad koga sasvim retko obasjaju munje otkrovenja. To su oni trenuci u kojima smo srećni što smo robovi.
 *****
Dar određuje jednu od retkih sudbina koje se ne moraju ispuniti, jer on nije sudbina. On je samo osnovna pretpostavka za nju.
 Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVII

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SVET 

Svet je gigantska, premda ponešto zastarela – fabrika. Ljudi su u njoj tek strojevi za proizvodnju robe. Prirodno je onda da ih najviše od svega zanima reklama te robe. Ona odmerava njihovu svrhu, i dokle su u ispunjenju te svrhe dospeli.
 *****
Kad se božanske granice izmeste, kad haos zavlada teritorijom oko koje se dve fundamentalno oprečne ideje i sile bore, na dnevnom redu nije razdvajanje i selekcija nego prožimanje i amalgamisanje. Gubitak originalnih oblika i svojstava. Međusobno morfološko preslikavanje. Usaglašavanje funkcija da bi se delovalo efikasno kao mašina.

Isključenje slučaja i spontanosti. Degeneracija. Entropija. Stazis. Smrt. Svet neminovno prema katastrofi ide. Katastrofa je u njegovoj prirodi, jer je u njegovom početku.
 *****
Stepen „idealnosti“ u realnom svetu zavisio je uvek od kompromisa između idealnih mogućnosti, ako su one standardizovane i ograničavajućih faktora prirodne sredine. Čovek se sa četiri noge nije na dve uspravio da bi uživao u što širem horizontu, nego da bi ga bolje kontrolisao, da bi se zaštitio od onoga što mu je s tog horizonta pretilo.
 Atlantida 

 Ako smo za sve godine nešto naučili, to je da smo na ovom kurvinskom svetu bespomoćni kao ljudi, te da nam ne preostaje drugo nego da se ili u neku otporniju formu života preobrazimo ili da glavu odmorimo među zubima prve savršenije forme koja tragom naše krvi pođe.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Huxley je ovaj svet nazvao – vrlim. Ja ću ga zvati ludim, i time reći isto što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina. Njen smisao ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo saznati. A ako prežive našoj će deci biti vrlo dobro.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 Sposobnost spoznaje sveta raste proporcionalno njegovom sužavanju, da do savršenstva dođe ako je sveden na veličinu tek malo veću od mrtvačkog kovčega. U tome počiva deo epifanijskih tajni, totalnost pustinjačkih saznanja, bezgranična punoća askeze.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 SVETLOST 

 Tri dimenzije određuju prostor. Četvrta pripada vremenu. Ali, i peta postoji. Nepriznata, nekodirana naučno kao dimenzija nego kao jedna od emisija materijalnog sveta, moćnija je od prve dve, jer je kadra da ih menja, da realan prostor pomera izvan njegovih prirodnih mogućnosti, i da od vremena, linearno shvaćenog, ako ne i uobličenog, kad god hoće napravi haos.

Ona pripada svetlosti, a paradoksalno se i nepravedno naziva mrakom, tminom, pomrčinom.
 Godine koje su pojeli skakavci

 
 TAJNA 

 Tajna – to je tamnica osećanja.
 Život na ledu 1955/59 

 Nalazimo se u svetu i u životu u kojem ima jako mnogo tajni, pa čak i one tajne koje mi mislimo da smo otkrili, pokazuju se, u stvari, kao nove neistine.
 Zlatno doba dijaloga 

 Tuđe su tajne uvek nekako privlačnije za izdavanje od vlastitih. Tuđe se tajne uvek pokazuju i manje značajne.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 Postoji trajna nemoć razuma pred izvesnim fenomenima i uviđanju mogućnosti da pripadaju supstancijalno drugoj, od ovog sveta nezavisnoj sferi događanja.
 Atlantida 

 Najsavršenije su, prirodno, tajne u koje je nemoguće prodrti. One su i jedine koje nešto znače. U mome životu zagonetnost darovanog dobra i doživljene sreće koju ne vidim da sam ičim zaslužio. Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SVET 

Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. 

Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje […] Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.
 *****
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija.

Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno.

Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije.

Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.
 Rađanje Atlantide

 Svako samouništenje se može uzeti i kao kraj i kao početak sveta.
 1999 

 Svet je mnogo lakše i brže uništiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti (pod uslovom da o stvarnom napretku imamo neki pouzdan koncept). Da ga uništite, potrebno vam je nekoliko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavršavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i sreće nisu dovoljni.
 *****
Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti. Znam jedino da umetnost nema tu šta da traži. Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.
 Zlatno doba dijaloga

Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine.

Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od sebe pobeći. Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se samo na Mediteranu. Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što se izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta.
 *****
Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane.

I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.
 *****
Ovo je svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre.
 *****
U svetu u kome živimo svaki je čovek osuđen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvesti. Nesrećnom čoveku malo znače razlozi njegove nesreće.
 Sabrana pisma iz tuđine

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.

 SVET

Ko svetu ništa ne dodaje – oduzima mu.
 *****
Postavljati načelo iznad okolnosti znači živeti u svetu bez kauzaliteta. U istoriji znači to živeti u svetu bez oproštaja.
 *****
Svet je ogledalo u kome se stvari ne vide nego priviđaju.
 *****
Šta bi se promenilo u univerzumu koji bi bio zamišljen bez čoveka? Ništa. U čemu je onda naša važnost? Samo u zabludi o važnosti, ali iz toga proizlazi da za opstanak nije nužno imati nikakve naročite, povoljne, okolnosti i da je dovoljna samo jedna uspela zabluda.
 *****
Za razumevanje sveta bitno je uviđanje uzroka, ali za življenje u njemu važnije je predviđanje posledica. U izvesnom smislu, a na prvi pogled, to je ista stvar, isti problem viđen sa dva različita ugla.

U praksi, međutim, jedno je znati zašto sunce izlazi na istoku, a zalazi na zapadu, a sasvim drugo kako izbeći da nas u tom procesu ne udari sunčanica. U načelu, dabome, važno je znati kako i zašto je došlo do istorijskih katastrofa, ali je daleko važnije izbeći da ih sami ne izazovemo. A bez poznavanja posledica svojih činova to je nemoguće.

Ako je politika ikakva nauka, to je nauka o posledicama koje će kasnije istoriografija, post factum, da iskazuju kao uzrok.
 *****
Dijalektički svet nužnosti je svet izvesnosti. Svet izvesnosti ne živi – on obavlja dužnosti.
 *****
Prazan lonac nije prazan zato što u njemu nema ništa, nego što smo se nadali da je pun. Svet nije besmislen zato što nema smisla, nego zato što se nadamo da ga ima.
 *****
Stvari u svetu postale su odvratno iste, jednolične, dosadne i vulgarne.
 Život na ledu 1983/84 

 Virus je najsavršenije stvorenje u kosmosu. Njegova biološka organizacija nije ništa drugo nego mašina za proizvodnju života u njegovom najčistijem smislu. Virus je vrhunac prirodne stvaralačke evolucije.
 *****
Besnilo je bolest ili svet u ogledalu.
 *****
 Stvarne podele nema. Svi bolesni su potencijalno mrtvi, svi zdravi potencijalno bolesni. Svi smo, dakle, realno mrtvi. Svet je konačno jedinstven.
 *****
U starom, zdravom, mudrom svetu podrazumeva se da čovek i na najgroznije stvari najzad ogugla. Besnilo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIV 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SVEST – PODSVEST

Svest su vrata između materije i duha. Ona su sada zatvorena, u najboljem slučaju odškrinuta, tek kada se otvore, ako se otvore, možemo spoznati istinu. Mogućnosti su dublje od stvarnosti, jer sadrže posledice koje stvarnost nije kadra da sledi.
 Život na ledu 1983/84 

 [Kod ljudi je potrebno] razbijanje nepoverenja svesti ogrezle u lažnoj sigurnosti moderne civilizacije. „Anestezirana“ svest priznaje jedino opasnosti koje nisu pod nosem. Jedino krize u Etiopiji, Iranu, Kongu, Maleziji. Čim se s njima suoči kod kuće, nastoji, po naopakom nagonu održanja, ne da ih savlada, nego da ih obezvredi.
 *****
Opasnost se uviđa sporo, preko rasturenih, naoko nezavisnih događaja, koje um prinudno spaja u celinu. Užas se akumulira lagano. Stečeno saznanje postaje trajno. A ta trajnost najjača je osnova za otpor.
 *****
Svest biva hipnotizirana od straha, pa ljudi deluju kao marionete, lutke bez inicijative i mašte. Besnilo 

 SVET 

 Preporuku da obrađujem svoj vrt shvatam kao upućivanje na obradu sveta. Moj vrt je svet i ja sam vrt svog sveta. Samo dubina do koje sam prokopao kao krtica svoju prividnu spoljnost može da sinhrono dubi moju unutrašnjost.
 *****
Oni koji će doći posle nas neće pogledati naš testament, gledaće naš svet, neće mariti za naše ideale, nego za našu stvarnost, neće nas meriti po onome što smo hteli, nego po onome što smo učinili.
 Život na ledu 1955/59 

 Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje.
 *****
Svet kao jaje nije neka apstraktna kategorija, nego je određena, čvrsta forma društvenog postojanja, postojanja u čoporu, organizovana na principima ograničenja (moralnim konvencijama, jurističkim regulama, običajnim normama, silom tradicije, standardima ponašanja, formulama mišljenja, psihološkim zabranama, istorijskim motivima, čulnim predrasudama, nagonima, imitacijama, intelektualnim zabludama, fizičkim deficitima, materijalnim nedovoljnostima, međuljudskim zavisnostima, pa i biološkim kalup-modelima).
 Tamo gde loze plaču 

 Ima autora koji tvrde da je u ludom svetu jedino zdravo ludačko ponašanje.
 „Na ludom, belom kamenu ili Buđenje vampira“ 

 Stvorili smo svet poseda u kome su čak i masakri logični, i terorizam proračunat i racionalan, svet mere, kantara, računa, procenata u kome se sve zbiva u procentima i gde je sve okovano formulama. Korespondencija kao život I 

 Kada bi svi znali koliko je sve sivo, prljavo i bezbojno, bili bi primorani da povodom toga nešto preduzmu. Morali bi svet čistiti, prati, strugati, četkati, glancati sve dok ispod naslaga vlastitog đubreta ne otkrijemo možda i kakvu pravu boju.
 „Siva boja razuma“

Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.
 Tamo gde loze plaču 

 Svetu je potrebna duhovna revolucija koja bi izmenila sve fundamentalne pretpostavke života, u političkim, socijalnim, ekonomskim revolucijama prošlosti tek varirane, i trajno nas oslobodila stečenih zavisnosti usled kojih materija određuje i našu duhovnost i našu moralnost, ukratko – sudbinu.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SUMNJA 

 Sumnji imam da zablagodarim za to puno osećanje postojanja, koje me poput usijanih klješta čereči do kostiju.
 Život na ledu 1955/59 

 Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi.
 *****
Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu „kulturu“, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.
 Tamo gde loze plaču 

 Ja raspolažem samo brojnim sumnjama. Mnoštvom pitanja, bez odgovora. Nizom jednačina, bez rezultata. Masom neizvesnosti, bez ijedne izvesnosti. Ne poznajem još nijednu opštu istinu koju bih, čista srca i uma, spokojne savesti, smeo na bilo kakvom prostoru da branim. Ono što mi se čini da bolje prepoznajem, to je – laž. (Ali to još ne znači da i istinu znam.) Pre znam šta svakako nije dobro, nego šta je izvesno dobro. Više šta nikako ne treba raditi, nego šta svakako treba da se radi.
 *****
Ono što je očigledno ne zahteva kontrolu plodonosne sumnje. A sumnje čim nema, ostajemo bez odbrane od zabluda očiju.
 Zlatno doba dijaloga 

 Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjajmo pri tome samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi.
 Zlatno doba dijaloga

 Antiduvanski argumenti, neosporni, premda malko krvožedni, postaju sumnjivi tek kad shvatimo da nas to isto preplašeno društvo, ta ista brižna država, ta ista čovekoljubiva nauka, na jednoj strani štiteći od nikotinske smrti, na drugoj sasvim komotno truju benzinskim isparenjima, kiselim kišama, nuklearnim smećem, zagađenom hranom i svojim upravnim glupostima, i još zahtevaju od nas da ih hvalimo.
 Sabrana pisma iz tuđine 

 SUPROTNOST 

 Protivrečnost je moja priroda. Stalan rat manihejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, discipline i anarhije, pobune i pokornosti, slobode i dogme, samilosti i okrutnosti, smelosti i kukavičluka, umerenosti i preteranosti, meditacije i akcije, iracionalnosti i razuma, duha i tela…
 Zlatno doba dijaloga 

 SVAĐA 

 Cilj svađe nije da se rđavo osećate vi, nego rđavo da se oseća onaj drugi.
 Sabrana pisma iz tuđine 

SVEST – PODSVEST 

 Energija sačuvana u knjizi, izolovana na slici, zatvorena u jednoj melodiji, nastavlja se u revoltiranoj svesti. Tako svest prestaje da bude individualna i postaje praslika apsolutnog.
 Život na ledu 1955/59
Ja mislim da je za mene od presudne važnosti definicija kolektivne svesti, ali ne ovakva kakvu je dao Durkheim, kao „skup verovanja i osećanja zajedničkih prosečnom članu jednog društva“, nego kao jedna gotovo genetička svest koja traje vertikalno kroz linearno vreme i povezuje nas sa našim stvarnim korenima, pa prema tome i sa stvarnim istinama. Samo u tom smislu ja tu rasnu memoriju, koju bih mogao izjednačiti sa kolektivnom svešću, odnosno – tačnije – kolektivnom podsvešću, mogu da primim kao jedan deo onoga shvatanja mitologije, odnosno mitova, koje primenjujem u Zlatnom runu.
 *****
Ako pođemo od pretpostavke da je u podsvesti sve ono što je nekad bilo u svesti, odnosno da u podsvesti nema ničega što jedanput nije bilo u svesti, onda dolazimo do zanimljive pretpostavke da, idući linearnom evolucijom čoveka, moramo naići na situaciju u kojoj je mit prisustvovao u svesti čoveka kao nešto što je bilo svesno, realno, i s čim je on bio potpuno suočen kao s realnošću, svesnom realnošću svog života. Tek kasnije se taj mit povukao u podsvest i sad se povremeno javlja slikama koje nas iznenađuju i logikom koja nas plaši. Međutim ukoliko, posmatrajući razvoj vrste, u podsvesti možemo naći elemente koji nužno nisu bili u svesti, onda dolazimo do jedne druge pretpostavke da je prva svesnost već bila stvorena paralelno sa podsvešću. To znači da su u prvobitnoj podsvesti postojale slike koje nikad nisu bile u svesti.
 U traganju za Zlatnim runom

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SUDBINA 

Ko ne zna odakle dolazi, nikad ne saznaje kuda ide.
 *****
Evo moje sudbine. Ako se pomirim, jedni mi neće verovati, drugi mi neće oprostiti. Ako se oprem, prvi me neće razumeti, drugi me neće slediti.
 *****
 Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Squareu, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju. Znači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.
 Život na ledu 1983/84 

 Zaprepašćuje ležernost s kojom humanisti, zaljubljeni u istorijski progres, prelaze preko sudbine svakog čoveka pojedinačno, ako je u pitanju nešto što oni zamišljaju sudbinom svih ljudi.
 Tamo gde loze plaču 

 Ponavljanje uvek iste istorije, iste povesne lekcije, postalo je sudbinom, i ostaće sve dotle dok se ne dogodi nešto, neka čudesna izmena u mehanizmu neizbežnosti, dok dakle, Sizif u pobuni ne odbaci kamen ili ga u nekom titanskom naporu preko vrha ne prevalja.
 1999 

 Dobro je sudbinu jahati, ali je nije dobro mamuzati. [...] To važi za sudbine što i same cilju jure, a [...] one što zastaju travu pasti nije neuputno ponekad mamuznuti.
 Zlatno runo 

 U ljudskoj prirodi postoji urođena težnja da se pobedi takođe urođena neizvesnost ljudske sudbine, u krajnjoj konzekvenci da se ta sudbina zaobiđe. Neizvesnost je povezana sa tajnom vremena. Čovek je u vlasti neizvesnosti zato što nije kadar da pronikne u budućnost. Ni svoju, ni sveta koji je stvorio. Pronići u budućnost značilo je pobediti neizvesnost i napraviti prvi korak u njenom savladavanju putem preinačavanja, prilagođavanja ili na koji drugi način.
 Atlantida

 Većina naših muka potiče od uzaludnih napora da shvatimo neshvatljivo, a onda to što shvatili nismo izmenimo u svoju korist, koju takođe najčešće ne razumemo. Stalno smo u potrazi za Redom u Neredu, Zakonom u mreži Slučajnosti, čvrstim tlom u tečnom agregatnom stanju naših života. U svetu neizvesnosti, žudimo za izvesnostima, jer ih zamenjujemo za sigurnosti, koje bi nas, da se mogu trajno uspostaviti, ubile i pojedinačno i kao vrstu. Pa, ipak, ma koliko sve oko nas i u nama izgledalo haotično, neki arhemodeli, neki mitski kodovi, beskonačno kopiranje sudbinskog pratipa stvari postoje. Samo to nas ne treba da se tiče. Odvija se bez nas, mada ne i mimo nas. Odvija se s nama, ali ne zbog nas. Tek – odvija se.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SUDBINA 

 Ja mogu da biram, to je istina, ali moj izbor je uzaludan.
 *****
Ništa nas ne može spasti od rođenja, a rođenjem se zauvek opredeljujemo protivu slobode.
 *****
Čemu promene ako sam gotov? Promene stvarno ne postoje. One su samo izvršavanje jedne gotovosti. Dat sam i neizmenljiv. Ja jesam uvek nešto drugo, ali ne zato što hoću da sam uvek nešto drugo, nego zato što nešto drugo uvek moram biti, a to drugo je gotovo, dano, neizbežno. Strah me je od te nepomičnosti, jer je ona i dokaz moje gotovosti i iskušenja, izazov, razlog svim mojim besmislenim pokretljivostima.
 *****
Metamorfoze su moje odvijanje. Odvijam se kao klupče koje je davno namotano. Kad se odmota, smotaće se ponovo za neki drugi opstanak, za neko drugo ljudsko vreme, koje će, pošto je opstanak isti, biti ovo isto vreme, samo mimo njega. Jer vreme je krug, u kome se sve istodobno dešava. To je odvijanje svih klupčića – odjednom.
 Tamo gde loze plaču 

 Uprkos prividnoj složenosti sveta, pri ispitivanju pojedinačnih ljudskih istorija uviđamo izvesnu monotoniju oblika, kao da se uvek iste ljudske sudbine skupljaju oko istih modela stvarnosti kao oko nekog magneta. Uvek isti ili zanemarljivo različit kostur dešavanja ispunjen je mesom uvek istih ili zanemarljivo različitih pojedinačnih sudbina. Ove jednake modele stvarnosti, ove magnetske kosture dešavanja, koji reprodukuju uvek jednake ili zanemarljivo različite ljudske situacije, u nedostatku boljeg izraza, nazovimo nekom vrstom arhetipskih formula.
 Zlatno doba dijaloga 

 Ono što se i sutra može učiniti, ono što se uvek može ponoviti, danas nam ne može biti ni toliko važno ni toliko nenaknadivo da bismo mu se potpuno predali. Sutra ubija svako uživanje.
 Kako upokojiti vampira 

 Nikome nije dopušteno da mu bude isuviše potaman, u zlu je sudbina prilično velikodušna, u dobru ona ima obzira prema našoj nesviklosti, pa nam dobro udeljuje u malim medicinskim dozama kojima se hrane na smrt pregladneli.
 Korespondencija kao život I 

 Mrtvi čekaju sud na onome, živi na ovom svetu.
 Odbrana i poslednji dani 

 Bitne su posledice raznih društvenih sistema na nas, našu psihu, dušu, duh, na našu unutrašnju istoriju za koju je vezana čovekova nada.
 Korespondencija kao život I

 Pošto smo sebe iz svakog mita izuzeli, naravno da nam se čini da nam se sve događa slučajno, a najčešće i nezasluženo. Treba, međutim, ostaviti malo mesta u svom srcu i za sumnju da će udarac kojim smo nekome razbili glavu možda nekog našeg potomka ubiti kad mu kao cigla na glavu padne. Zlatno doba dijaloga

 Uvek postoji nešto što za nas i u ime nas računa, odmerava, vaga, meri. Negde se na našim računima ispravke vrše. Negde, daleko od nas, naš se konto svodi.
 “Remek delo ili Sudbina umetnika” 

 Vidim sebe kao disk, krug čija je svaka tačka moja, gde me sve tačke solidarno ostvaruju. Ja se samo pomeram iz tačke u tačku, iskorišćavam ovaj ili onaj deo svojih predviđenih mogućnosti. Prosto, izlažem redom izvesne aspekte svojih definitivnosti […] Biti drukčiji stvarno, znači moći izaći van kruga, van diska.
 Rađanje Atlantide 

 Najveće otkriće se napravi obično kad s njim ne možete više ništa pametno započeti. U tome je, jamačno, i tajna njegove vrednosti. Pravo otkriće ne služi da shvatite šta valja činiti, nego da razumete šta ste činili. Ako je igde, iskupljenje je u spoznaji.
 *****
Kad put vodi u ambis, svejedno je idete li njime sredinom, levom ili desnom stranom. Jedino praktično pitanje je brzina. Ne moramo baš trčati.
 Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 STVARNOST 

Stvarnost u koju se integrišu izdajnici sopstvenih načela, ne može se takvom integracijom usavršiti. Ona ne postaje bolja i bliža tim načelima, nego se od njih udaljava, te postaje gora. Činjenica da su u ovoj početnoj fazi, fazi nižeg kompromisa između unutrašnjih zahteva i spoljnih mogućnosti, ljudi od duha svesni nedostojnosti svog konformizma, olakšava stvar samo prividno.
 *****
Poricanje stvarnosti u svim njenim manifestacijama, pa čak i u svim njenim mogućnostima, postalo je prevalentnom idejom intelektualne istorije. Čak i jaki, oni koji lično nisu pali, postepeno su zahvaćeni histerijom obaranja vrednosti, koju su indukovali slabi i koja samo njima odgovara. Svoje najmoćnije umne snage, pa i plemenitu tvoračku volju, stavili su na raspolaganje potrebi slabih, sa sistemima koji bi opravdali njihovu nemoć, čime se još jednom dokazuje da savez moćnih i nemoćnih, jakih i slabih, ide u korist samo poslednjima.
 *****
Prilagođavanje se ne sme shvatiti kao nužnost prihvatanja, mada naše biće tome teži. Stvarnost se može i odbiti. Promena okolnosti može se prihvatiti ako odgovara ličnosti kakva već postoji, ali se može i odbiti, ako je sa njom u koliziji.
 Kako upokojiti vampira 

 Po definiciji stvarnost je skup dvosmislenih fakata.
 *****
U praksi se niko ne pari da bi produžio vrstu.
 Zlatno runo 

 Prokleta stvarnost ne treba da se na mala vrata tzv. autentičnosti uvuče i inhibira maštu. Jer mašta je sve, stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.
 Besnilo

 Dužnost nam je da sledimo maštu bar koliko poštujemo očiglednosti realnog sveta od kojih živimo. Jer istina ima najviše izgleda da bude negde gde se naša mašta i tuđa realnost ukrštaju.
 Atlantida 

 Govor je oduvek sredstvo za postizanje kompromisa u pogledu stvarnosti. Ukoliko se stvarnosti više razlikuju, zahtevaju i više reči da se međusobno objasne i nagode. Savremeni čovek u tom pogledu podseća na ludaka. Svaki ima svoju ekskluzivnu stvarnost i govor nam služi da se oko neke opšte, zajedničke istine sa sugrađanima dogovorimo, pa i da je ponekad menjamo. (Mi to moramo, mi znamo da ona nije idealna.)
 *****
Idealna stvarnost se ne menja. Ona može postati još idealnija, naravno, ali samo u pojmovima već postojeće idealnosti, u modulu njene večne formule.
 Luče Novog Jerusalima, 2999

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIX

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXIX 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 STRAH 

Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem bez koga bi svi bili danas vakuole primordijalne močvare. Strah je stvaralački.
 *****
Strah je bolest od koje potiču sve druge. Ravnodušnost, mržnja, zloba. Gramzivost i sujeta. Nepoverljivost i sumnja. Strah je kuga ovog sveta. Svi se boje svakog. Svi se plaše svačega. A najviše straha. Da ih ne bude strah.
 Besnilo 

 Što mora biti nije za strah. Za strah je samo što ne mora biti, a ipak se događa.
 1999 

 Ničeg se ne plaši, ni od čeg ne strahuj. Najgore u strahu, sam je – strah. Sve ostalo je lakše.
 Godine koje su pojeli skakavci 

 STRPLJIVOST 

 Strpljenje je izgovor za nemoć ili kukavičluk, što je još gore. Političke sveske STVARANJE Stvaranje i umetničko delo imaju krvni sistem koji ih povezuje isključivo sa srodnim delima što su ih stvarali drugi umetnici, koji se najčešće nikada nisu upoznali, i ta se krv jedino u posvećene može pretočiti.
 Zlatno runo 

 STVARNOST 

 Stvarnost ni najmanje ne liči železničkom saobraćaju, u kome iz života u život možete presedati kao da menjate vozove.
 „Kako zabaviti gospodina Martina“ 

 Pošto stvarnost nije drugo do sudar oprečnosti, koje se moraju pomiriti da bi ona uopšte egzistirala, svet je samo forma kompromisa; stvarnost i jeste tek skup i niz kompromisa, od kojih inicijalni nosi već poreklom: njena je privremenost samo kompromis između nepostojanja uopšte i večnog postojanja.
 *****
Pošto se razvijaju u dva suprotna pravca, Duh prema nebu, Stvarnost pod zemlju, Duh u neprestanom napredovanju prema sve usavršenijim idealima i beskompromisnim zahtevima, a Stvarnost sve dublje tonući u izmirenja, koja od nje čine nakazan proizvod, po duhovnim principima, nespojivih protivurečnosti, ponor između njih širi se sve više.
 *****
Misao i Reč, zatim Reč i Delo – koji bi trebalo da budu jedno, inače Misao nema smisla, Delo je pogrešno a Reč beskorisna – postaju nepomirljivi antagonisti. Stvarnost se trudi da ukroti misao, a misao da pobedi i promeni stvarnost. U duhovnom čoveku, kao stvaraocu i jednog i drugog, ova se dihotomija mora razrešiti, inače dovodi do samouništenja duha, ili se on u revoltu obara na neki njemu pristupačan vid stvarnosti. Na širem ljudskom planu tako nastaju revolucije, a na užem – lični obračuni.
 *****
Ne može se odbacivati vlastita stvarnost kao što čovek nije kadar odbaciti ruku kad god počini delo kojeg se misao stidi.
*****
Jaki propadaju. Po prirodi stvari, Delo je jače od Tvorca, stvarnost jača od duha.
 *****
Preživljavaju slabi i čuvarni, koji u nemogućnosti da žive po ambicioznim načelima sopstvene tradicije, a nemoćni ili nevoljni da svet prema njima preurede, nude i primaju svaki kompromis sa stvarnošću obično pod izgovorom da se time dobija u vremenu. Hoće se kazati da je taj kompromis mali i prividan, tek neophodan i mudar taktički ustupak, i da ih zaštićuje do prve prilike u kojoj će zavesti vladu čistih duhovnih načela, odbacujući svaki sporazum sa nesavršenostima realnosti. Do toga nikada ne dolazi.
Kako upokojiti vampira