Pages

Friday, May 10, 2019

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCXXXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 SVET 

Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena. Ne mogu se naći na Tibetu, ali mogu čitavog života čučeći na stubu Alimpija Stolpnika. 

Kao što nas vreme vara svojim prividnim proticanjem, nemogućim u večnom trajanju u kome ništa ne teče, obmanjuje nas i prostor izgledima na pomeranja koja u njegovoj beskonačnosti ne postoje […] Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.
 *****
Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija.

Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno.

Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije.

Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.
 Rađanje Atlantide

 Svako samouništenje se može uzeti i kao kraj i kao početak sveta.
 1999 

 Svet je mnogo lakše i brže uništiti nego ga sačuvati, pogotovo unaprediti (pod uslovom da o stvarnom napretku imamo neki pouzdan koncept). Da ga uništite, potrebno vam je nekoliko dobro organizovanih i pametno upotrebljenih minuta; za neko bitno usavršavanje ni vekovi rada, strpljenja, razumevanja i sreće nisu dovoljni.
 *****
Nemam zbilja nikakvu ideju o tome ko bi svet mogao da spase, a bogami, ni da li bi to bilo najbolje što se za njega može učiniti. Znam jedino da umetnost nema tu šta da traži. Ona može biti samo muzička pratnja. S njom se lakše umire, ali ni ona od smrti ne spasava.
 Zlatno doba dijaloga 0307grec

Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a ne arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim prostorima divljine.

Niko više iz njega ne može biti proteran, niti od sebe pobeći. Kada je Cezar Avgust oterao Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom podrazumevao zbivalo se samo na Mediteranu. Ovidijev svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što se izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan sveta.
 *****
Mi živimo u svetu na glavu obrnutom, u kome se prošlost menja a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a granice između laži i istine zauvek su izbrisane.

I gde san, pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko zna koje, može pobeći u neki bolji san i naravno, smrt.
 *****
Ovo je svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i opet, hiljadu načina da se umre.
 *****
U svetu u kome živimo svaki je čovek osuđen na smrt, samo je pitanje kada i kako će se presuda izvesti. Nesrećnom čoveku malo znače razlozi njegove nesreće.
 Sabrana pisma iz tuđine

No comments:

Post a Comment