Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
TIRANIJA
Tiranija nije sredstvo da se stvori nešto izvan ili posle nje. Ona svojim sprovođenjem već označava krajnji cilj do koga jedno despotsko društvo može da dopre. Tiranija kao sredstvo nužno uspostavlja tiraniju kao cilj. Tiranija kao privremeno sredstvo za postizavanje slobode, postaje trajan cilj društva. Političke sveske
Tiranija se ne utemeljuje jedino srećnim susretom nečije žudnje za moć i pogodne prilike da se ona ugrabi, nego se uzrocima pridružuje i rašireno ubeđenje (ili uobraženje) da je neophodna, da je samo u njoj spasenje. Za takvo ubeđenje (uobraženje) pogodno tle pruža svaka kriza, naročito ako joj se ne protivi jaka tradicija suprotnog smera.
Pojačanje terora ide s krizom. Taj je teror po intenzitetu i razlozima sličan onom s kojim apsolutizam vladavinu počinje. Početni je utemeljuje. Završni ima za cilj da je odbrani. I zato nagoveštava njen kraj. (Ponekad, nažalost, ne uvek.)
U traganju za Zlatnim runom III
Vladavina terora, da bi uopšte opstala, mora biti zasnovana na saradnji građana. Kako se ona dobrovoljno ne može obezbediti, vlast se služi silom (ucenom) ili mitom (povlasticama).
Zlatno doba dijaloga
U kojoj meri strah menja ličnost i zašto tiranije uspevaju? Njihov krunski trijumf nije u sistematskom širenju straha nego u razrađenoj metodologiji masovnog korišćenja njegovih sekundarnih psiholoških posledica. Kada se stvori stalan izvor straha, njegov divovski projektor, iz kojeg na sve strane radijalno zrače impulsi panike, primarne se posledice u samom strahu već iscrpljuju.
Sekundarne traju i kada neposredan povod zebnjama iščezne. Te sekundarne posledice se, preko unutrašnjeg duševnog metabolizma, kada su nevolje posredi i inače sklonog hiperbolama, preobražavaju, s jedne strane, u nove izvore straha, s druge, u međusobno nepoverenje, nepostojanost, egotizam i bezobzirnost. Strah više ne dočekujemo nenaoružani i pasivni.
Mi se sada s njim borimo. Ali kako? Preventivnom odbranom putem dokazivanja lojalnosti vlastima koje nas tim strahom ugrožavaju. Postajemo njeni aktivni saučesnici, participacijama. Tiranija se održava koncentrično šireći impulse straha, od uplašenog vođe sve do nas, prestravljenih građana. Užasavajući se tiranije, mi i ne osećamo kako smo tiranima postali. A to je njen najviši trijumf i naš najdublji pad.
*****
Iščezavanje socijalnih manira, građanske društvene uglađenosti, konvencija u ponašanju zapaža se i u tiranijama. Posle 1944. nije iz oslovljavanja nestao samo „buržoaski“ titular gospodina i gospođe. Zajedno s njim nestali su svi oblici javne učtivosti, pa i konvencionalne ljubaznosti, koja je, ma kako formalna, život činila ugodnijim.
*****
Psihološka ambivalencija, koja od Terora očekuje upravo ono što mu u principu odriče, recimo pravnost i pravičnost, delimična je osnova njegovom održavanju.
Godine koje su pojeli skakavci
U prosvećenom dobu glavna se bitka tiranija vodi protiv vlastitog naroda, pa tek potom protiv svih drugih neprijatelja.
Sentimentalna povest Britanskog carstva
No comments:
Post a Comment