Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
UČENJE
Godine su nam date da u njima učimo. Gledamo, slušamo, pamtimo, pa tek onda, kad učenje u račun svedemo, delamo, a najposle, sa odra savete dajemo.
Zlatno runo
Učio sam se na Franceu i Mannu, školovao sam se na Dostojevskom i Kafki, Huxleyju i Orwellu, Krleži i Domanoviću. Učili su me i Platon i Nietzsche, i Spengler, i Berđajev, i antropolozi predvođeni Eliadom. Učili su me moji znani i neznani preci, moji roditelji, moji prijatelji i moji neprijatelji. Učio sam na tuđim saznanjima, veštinama, glupostima (i vlastitim), tuđoj patnji i sreći. Profesori su mi bili tuđi životi, a među njima i moj.
Zlatno doba dijaloga
ULEPŠAVANJE
Šminke su od zemlje i bilja napravljene, nisu od olimpijske sperme i siloamskog blata. Šminka može ružno lice lepim načiniti, lepo ružnim, kadra ga je menjati i do zverskih izobličenja, ali mrtvo, prazno, iz opticaja povučeno lice, ne može na svetsko tržište vratiti.
“Remek delo ili Sudbina umetnika”
UMETNOST
Umetnost raznežava. Platon je znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost.
Tamo gde loze plaču
Niko imalo pametan ne sumnja da školsko učenje maternjeg jezika zanemaruje ono što je bitno – njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači semantike, vežbanja u logici, dijalektici (u pozitivnom smislu) i vaspitanja umetničkog ukusa.
Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni srpski pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije i žitija?
(Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – u sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan umetnički osećaj, a ne bibliografsku enciklopedičnost.) U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.
Jedan Balzac se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.
Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjašili Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento u vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost –
koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta. Najzad, da je razlika između Beethovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha [...] Postoji samo jedan predmet, a to je zanatstvo.
On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti, ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno, da se zna da se Shakespeare rodio u Evonu) nego u delatnom smislu.
Slušajte Wagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje! Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj osećaj će dobiti svoj sopstveni red.
Političke sveske
No comments:
Post a Comment