MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLIV

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLIV

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Ne verujem da je svaka inovacija – avangardna. One koje se prihvate postaju to tek naknadno, tek kada uđu u klasiku.
 *****
Ne vidim da umetnost odgovara na suštinska pitanja savremenog čoveka, ali me teši da na ta pitanja i ništa drugo ne odgovara. Na takva pitanja mogu verodostojno odgovoriti jedino naši životi. Kako odgovaraju, vidimo iz prošlosti i sadašnjosti. A iz toga, bojim se, i kako će odgovarati u budućnosti. *****
Ja umetnost uopšte smatram veštačkom tvorevinom, pri čemu su izvesni stepeni umetnosti artificijelniji od drugih, ali u globalu uzevši, umetnost nije deo života, ona je nešto što je oko života. Zato kažem uvek da ja nikada o životu ne pišem, ja o životu razmišljam.
 Zlatno doba dijaloga 

 Dar je pored greha najopasnija stvar na svetu.
 Zlatno runo 

 Možda je umetnost dublji depo memorije od ljudskog pamćenja, a imaginacija u traganju za istinom korisnija od naučne uzdržanosti?
 *****
Filmovi Divljeg zapada imaju umirujuću jednostavnost poznatog, predvidljivog, pouzdanog. Atlantida 

 Uspelo delo se ne može zameniti drugim uspelim delom. Svako je za sebe, svako svoj svet. Svako je veliko delo poslednje. Inače veliko nije.
 *****
Strašno je kad kraja nema. Kad se bavite poslom čija priroda ne poznaje kraj. Kad uvek radite samo jednu stvar, i ona nikad nije gotova, nego joj se stalno morate vraćati da je dovršavate, znajući da je nikad dovršiti nećete.
 *****
Čovek se može svega odreći, čovek da ostane. Umetnik ne može. Bez tog dela on nije ništa.
 *****
Koliko je umetniku dano, toliko će dati. A to je sve.
 *****
Za umetnika je poslednji pokret dletom koji dovršava remek-delo, neponovljivo, jedino, posle koga je svaki pokret samo na propast i delu i umetniku.
 *****
Stvaralac se nada da se umetnost može naučiti, dok ne spozna da je sve u njemu, čak verovatno i pre njega.
 *****
Ne uspokojava me indulgencija podarena umetnosti da s arheološkom nepristrasnošću prekopava humana đubrišta sveta kojih se zdrav razum kad god može kloni, a nadahnjuje je i zelotska misionarska istinoljubivost koja joj se takođe pripisuje, premda svi znamo za njenu prolaznost, varljivost, prividnost i čemernu potkupljivost.
 „Megalos Mastoras i njegovo delo, 1347“

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLIII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Umetnost je jedini otpor realnostima koji uspeva. Otpor je, naravno, prividan, jer je i umetnost privid. Ali budući da je privid i realnost, to se ne oseća, pa sva tri privida deluju kao da to nisu.
 *****
Čini mi se da je kod nas osnovno na daskama umeti izgovoriti najobičnije reči, kao što su na primer: „Dobar dan“ ili „Laku noć“, a da one ne zvuče jednako kao najbolje misli kod Platona.
 *****
Truljenje je uslov života. Trulež njegova hrana. Bez raspadanja nema ni kreacije. Ali paradoks ima i drugu stranu. Raspadanje riba u zatvorenim vodama, vodama bez regularnog protoka, razvija bakterije koje životnoj sredini uzimaju kiseonik i tako posredno ubijaju druge zdrave ribe.

Slično se događa s umetnošću i umetnicima u zatvorenim doktrinarnim totalitarnim društvima, društvima bez protoka novih, svežih ideja. Raspadanje onih koji su spremni na kompromise, zagađuje stvaralačku sredinu i guši i one koji ga ne prihvataju. Ukoliko ima više žrtava kompromisa utoliko je proces truljenja i raspadanja intenzivniji, kiseonika za zdrav život je manje.
 *****
Činjenica da se samo 10% ukupne filmske produkcije smatra podobnom za gledanje u svakom uzrastu, može govoriti o prirodi savremene umetnosti, pa i o prirodi savremene faze naše materijalističke civilizacije čija je ona autentičan i legitiman izraz.

Što je veći broj filmova čiji je cilj prostačko uzbuđivanje i zadovoljenje bestijalnosti u nama, sve više se približavamo finalnoj posledici izbora što smo ga nekada svojom istorijom sami počinili.
 Život na ledu 1983/84 

 Svako vreme govori za sebe i o sebi, premda, budući da su sva vremena ista, sva isto i govore. Ono što nije isto, to su finese, ali njima se upravo umetnost i bavi.
 *****
Konačno treba shvatiti da se umetnost i stvarnost kreću u raznim dimenzijama i da premda stvarnost ume ugroziti umetnost, obrnuto je nemoguće.
 *****
Osim kao tema i građa, nauka nema šta da traži u umetnosti. Naučna umetnost je – protivrečnost. Umetnička nauka – druga. Filosofija, koja bi u sebi nastojala da spoji nauku i umetnost, postigla bi jedino da se pretvori u treću. Ja, lično, više bih voleo da ispunjavam san Filosofije o njenoj sintezi sa životom.

(Na srećniji način i s boljim posledicama po život nego u nekim mojim knjigama.) Pretpostavio bih čak i san Umetnosti da postane Životom, ma pri tome izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san Života – da nešto znači.
 *****
Umetnost nije tu da spasava, nego da razume zašto spasenja nema, ponekad i da nam olakša što ga nema.
 *****
Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste: mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora, koliko god je moguće, ostati nezačaran, i ako je žedan, odoleti fatamorganama Smisla,

Cilja, Svrhe, jer će ga ove, oslobađajući ga u međuvremenu čovečnosti, njegovog privremenog ali jedinog smisla, kad-tad odvući na skapavanje u neku od besplodnih pustinja humane istorije.
 *****
Ako je sve zabluda i sve privid, neka je zabluda, neki privid i naša umetnost. Savršeno je svejedno mučite li se oko pretakanja šupljeg u prazno ili praznog u šuplje. Praktično pitanje je šta od toga radite bolje. A opet, ukoliko to bolje radite, u besmislu ste sve dublje. Umetnost može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje.

U infaustnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštene šanse, ja taj smisao ne vidim. Pa ni u njenoj umetnosti. Ne bih ga video čak i da je moguća neka koja bi destruirala i ovu civilizaciju i njene mitove, kao što je realnost već odavno nemoćna pred vlastitom naopakom prirodom.

Ako neki opšti smisao postoji (što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz), šta mi od toga imamo? Kako smo o njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo ništa učiniti. Ni za njega, ni, kroz njega, za sebe. Ne može se živeti s nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren.

Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga ima, nama ljudima je kao da ga nema.
Zlatno doba dijaloga

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLII 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Značenje umetničkog dela, ono konačno, suštinsko, unutrašnje, uvek izmiče i totalnom shvatanju i interpretaciji. I u tome je misterija umetnosti. To značenje izmiče i tvorcu. On ga ne kontroliše. Marksizam kao i svaka redukcionistička teorija ne priznaje taj iracionalni momenat značenja umetničkog dela.

On mu miriše po tamnjanu i pretpostavlja da je između dela i razuma uvek transcendentalan zid.
 *****
Kad bi umetničko delo moglo biti racionalno stvoreno, onda bi moglo biti i racionalno tumačeno. A ako bi racionalno zaista moglo biti tumačeno, onda bi umetničko delo moglo biti racionalno stvoreno i umetnosti više ne bi bilo.
 *****
Kao što više ništa ne može zaustaviti nauku da eksperimentiše čak i našom finalnom sudbinom, ništa ne može sprečiti umetnost da istražuje istine o čoveku i njegovoj poziciji u okviru te sudbine.
 *****
Umetnost je i ideja o svetu, ne samo njegova slika. Jer ako bi samo slika bila na platnu smisla ostala bi neartikulisana, mutava, jalova, pa i slike što bi ih iskazivala bile bi nerazumljive. Misao je zapravo takođe i pokušaj da se rekreira u empiriji zagubljeno, zabačeno, razbijeno jedinstvo. A ono se može povratiti isključivo smislom i svrhom.
 *****
Ahasfer je bio osuđen na besmrtnost kao na pakao. Na večno lutanje kao na pakao. Na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodio kazne morao je umreti, a to mu je po definiciji kazne bilo nemoguće. Tu leži i paradoks umetnosti.

Umetnost je osuđena na život kao na pakao, na večno traganje kao na pakao, na saznanje kao na pakao. Da bi se oslobodila kazne morala bi stići do istine, a to joj je po definiciji kazne nemoguće.
 *****
Odlivkom stvarnosti dobija se njen pojavni nivo. Samo svrsishodnom prekombinacijom fakata dobija se i njen smisao.
 *****
Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas, do toga da tvrde, kao na primer njujorški esejista Štajner, da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak. Da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada za to nema nikakvih dokaza.

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Proust nije rodio iz sobe zatvorene plutom.
 *****
Prava umetnost ne može da služi nečemu, ona može samo da se nečim služi.
 *****
Ako je politika umetnost mogućeg, onda je umetnost politika nemogućeg.
 *****
Uticaj umetnosti ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja našu predstavu o svetu nego što je potvrđuje. Utiče, ako se slažemo s njenim zaključcima, a slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.
 *****
Najbolji način da čovek gleda rđave drame je – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.
 *****
U umetnosti čovek određenog dara pa i inteligencije može da dobro dokumentuje svoje delo. Ali to može i kompjuter brže i bolje. Takođe da iz toga sastavi neku pristojnu priču. Ali ne može ništa da učini da se nešto iza te priče zbiva. Ne može, dakle, ispričati onu pravu priču.
Život na ledu 1983/84

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Za umetnika nema većeg poniženja nego kad mušteriji mora objašnjavati zašto njegovo genijalno delo ne izgleda trenutno ni najmanje genijalno, i kako će genijalno postati tek ako se bude dovoljno dugo i pod naročitim uslovima gledalo.
 *****
Umetnik ne bi smeo da zavisi od vere i etnika, kao što misle neke budale, nego vera i etnik od umetnika. Koja mu vera više pruža, toj da pripada. Tvoja, u kojoj si rođen pruža ti redovno najmanje. Ona ume samo da ište. Da postavlja zahteve i obaveze u zamenu za prirodno pravo da se na tvoje zahteve i svoje obaveze prema njima obazire koliko na mačju crkotinu. Njen si, šta ima da ti se ulaguje.
 *****
Potreba za čudom urođena je umetnosti. *****
 Bez naročite forme, umetnost ne bi imala smisla. Ostala bi ponavljanje tuđih oblika, izjednačila se sa životom, nekrotizirala se u reprodukciji. Čvor je, međutim, u tome što ljudi žele da žive u XX veku, ali da im umetnost bude iz XIX veka. Prosečan svet je odbijao sirealizam kao viziju bande ludaka. A sirealizam je, zapravo, vizija mitskog čoveka.

Kritičari su govorili o umetnosti za budućnost, a sirealisti su, konzervativno i patrijarhalno, terali drevne igre, slikali svet onako kako ga je video još mitski čovek – kao groteskno, kentaursko prožimanje oprečnih načela sna i jave. Ptica iz usta gospodina pod polucilindrom izletela je hiljadama godina pošto je Atena iskočila iz Zevsove glave.

Nemoguće nismo mi otkrili. Nemoguće je najstarije duhovno iskustvo čoveka [...] Ne znam, ali mi se čini da konfuzija potiče od pogrešnog pravca moderne argonautike. Put kojim se ide ne vodi Zlatnom runu. Neko nam je podmetnuo rđavu mapu. Debelim smo morima zalutali i ko zna hoćemo li kao vrsta ikada pronaći pravi put. Ili ćemo završiti u vlasti fatamorgane […]

Da čovek u stvarima oko sebe može nešto za sebe da nađe, na primer, čista je fatamorgana. Stvari ne vrede ako nam ne otkriju ono što smo u njima tražili, a tražiti i dobiti možemo samo što smo u njima ostavili. Mi se sa svojim istinama igramo žmurke.
 Zlatno runo

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCL

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCL 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 UMETNOST 

 Umetniku je ceo svet njegova kuća, njegova porodica – svi ljudi.
 *****
Jedino delo dušu obavezuje.
 *****
Pobeda, a ne ratnički duh je ono što vojnike čini jakim, kao što uspelo delo, a ne talenat, čini od čoveka umetnika.
 *****
Na svetu nema ničeg savršenog, pa ni savršene umetnosti.
 *****
Znamenito svojstvo umetničkog temperamenta je da bezrazložno ili razložno u mahu menja raspoloženje.
 *****
U umetnosti nema nikakvog podrazumevanja, nema nikakvih trikova.
 *****
S građom najpre treba uspostaviti duševni odnos. Bez unutrašnjeg dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja, dodirom duša, bez tog potpunog, ljubavnički nesebičnog međusobnog prožimanja s umetničkom materijom – nema dela.
 *****
Umetnost je ono čemu čovek poklanja svoju svrhu.
 *****
Ono što je dobro za umetnost dobro je i za umetnika.
 *****
 Svi takozvani umetnici su nepodnošljivi. Ti pesnici ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog. Vuku se kao sablasti pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, ili upravitelja carskih radionica i atelijera. Važno im je jedino da budu primećeni.

Polegli bi usred govana ako bi ih ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom potvrđeni način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu. Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-spletkaroških običaja, ogledaju se i sa nekim radom.

Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada. O kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja prava umetnost. Spremni su da majstorima papuče ljube da bi im mešali boje.

Oči su im u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne. Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško ni nedostojno. Ni malo ni beznačajno. Kao rođeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre.

U međuvremenu slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je, kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za Umetnost. Godine prolaze.

Ponovo ćeš ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to samo ti njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj! Opijeni su počastima, koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju.

Oči im nisu više velike, umetničke. Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve su kao barut. Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni. Nijedna im pohvala nije dovoljna. Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dovoljno novca. Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni, jer pre njih ničeg i nije bilo. Drski su, arogantni, nadmeni, vulgarni.

A iznad svega, dosadni. Ni o čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč – fukara, ološ!
Zlatno runo