Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,.
UMETNOST
Umetniku je ceo svet njegova kuća, njegova porodica – svi ljudi.
*****
Jedino delo dušu obavezuje.
*****
Pobeda, a ne ratnički duh je ono što vojnike čini jakim, kao što uspelo delo, a ne talenat, čini od čoveka umetnika.
*****
Na svetu nema ničeg savršenog, pa ni savršene umetnosti.
*****
Znamenito svojstvo umetničkog temperamenta je da bezrazložno ili razložno u mahu menja raspoloženje.
*****
U umetnosti nema nikakvog podrazumevanja, nema nikakvih trikova.
*****
S građom najpre treba uspostaviti duševni odnos. Bez unutrašnjeg dodira, spoja, enozisa, ujedinjenja, dodirom duša, bez tog potpunog, ljubavnički nesebičnog međusobnog prožimanja s umetničkom materijom – nema dela.
*****
Umetnost je ono čemu čovek poklanja svoju svrhu.
*****
Ono što je dobro za umetnost dobro je i za umetnika.
*****
Svi takozvani umetnici su nepodnošljivi. Ti pesnici ulizičkih oda, mazala carskih harema, taj šljam duha svetskog. Vuku se kao sablasti pred ravnodušnim očima dvorskih službenika, ili upravitelja carskih radionica i atelijera. Važno im je jedino da budu primećeni.
Polegli bi usred govana ako bi ih ona, otičući, ka uspehu odnela, i kada bi to bio iskustvom potvrđeni način da se privuče pažnja onih koji drže moć i kesu. Prose najpre samilostan pogled, zatim koricu hleba, a kad se pothrane, potkrepe, steknu kakav-takav pregled zamršene administracije Saraja, i gradskih podvodačko-spletkaroških običaja, ogledaju se i sa nekim radom.
Ni najmanje nisu izbirljivi. Zadovoljni su ako mogu da istovaruju carske karavane, da peru podove sporednih zgrada, a presrećni su ako se domognu i najbeznačajnijeg zanatlijskog rada. O kalitehni, velikoj umetnosti, slavi, još govora nema. Jedva je to i tehna, bedno rukotvorenje, prema kojoj je potkivanje konja prava umetnost. Spremni su da majstorima papuče ljube da bi im mešali boje.
Oči su im u tim ranim danima umetničkog gurbeta velike, vlažne, pokorne. Sve bi da rade. Ništa za njih nije teško ni nedostojno. Ni malo ni beznačajno. Kao rođeni robovi, nepogrešivim instinktom ugrožene životinje, znaju oni da se buva sa slonom ne inati, da se uvredljivost i ponositost ne isplate ako čovek nema ničim do fantazijama da ih podupre.
U međuvremenu slažu u sebe mržnju kao tvrdica blago, da bi je, kad savladaju prepreke, rasipnički po svetu prosuli, ne štedeći nikog, pa ni prijatelje i mecene, ove još i ponajmanje. Sve sa zahvalnošću primaju, a ništa ne ištu. Ništa za sebe. Sve za Umetnost. Godine prolaze.
Ponovo ćeš ih sresti kad s nekoliko bednih dupelizačkih pesmica, floralnih mazarija, nekoliko minijaturnih ornamenata precrtanih iz prirode, steknu ime u Carigradu. Koje li razlike! Ni Protej se, Bog promene, ne bi toliko mogao izmeniti. Ali, to samo ti njih vidiš. Oni tebe, Bože sačuvaj! Opijeni su počastima, koje, uostalom, smatraju prirodnim, čak i nepravedno malim prema onome što zaslužuju.
Oči im nisu više velike, umetničke. Sad su sitne, oprezne, kao otvori zelenaških kesa. A ni vlažne više nisu. Suve su kao barut. Osim svojim genijem, ničim nisu zadovoljni. Nijedna im pohvala nije dovoljna. Nijedna počast pogođena. Nikada im nije dovoljno novca. Najednom, Umetnost više nije važna. Važni su oni, jer pre njih ničeg i nije bilo. Drski su, arogantni, nadmeni, vulgarni.
A iznad svega, dosadni. Ni o čemu ne govore do o sebi, ni za šta se ne brinu do za sebe, ni na šta ne misle do na sebe. Na druge misle samo da ih mrze i kad im kopaju jame, čime se, uostalom, mahom i bave. U jednu reč – fukara, ološ!
Zlatno runo
No comments:
Post a Comment