MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVI

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXVI 

Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić,. 

 VREME 

Živimo u vremenu brzine. Krećemo se, mislimo, menjamo sve brže. Danas je više nego u bilo koje doba potrebno manje vremena da nešto pronađemo, primenimo, na to se naviknemo, a onda, jednako naprasno, sve to zaboravimo i odbacimo.

Da se pomirimo sa zemljom koja nije centar vasione, trebalo nam je hiljade godina, da shvatimo kako je možemo uništiti – nekoliko decenija, a da je uništimo – svega nekoliko minuta.
 *****
Zastarevamo, opsolescentni postajemo brže nego ijedna generacija u povesti vrste. Dok su se stvari sporo menjale, iskustvo otaca moglo je važiti pokoljenjima pre nego što dođe u sukob sa iskustvom potomaka. Danas se bespoštedni rat iskustava, rat, u stvari, za životni prostor, vodi već sa sinovima. Sabrana pisma iz tuđine 

 Kretanje kroz vreme je prividno. Vreme stoji kao što to s morem biva. Oni koji se kreću to smo mi koji u tom nepomičnom, uvek istom moru ukrug plivamo.
 Zlatno vreme dijaloga 

 Mogu jedino da naznačim put kojim sam kretao da bih došao do definicije vremena kao horizontalne kružne ravni u kojoj se sve događa paralelno. Merna vremenska jedinica u nauci „9.192.631.700 cikla frekvencije, povezane sa prelazom između dva nivoa energije izotopa cezijuma 133“, jednako je „objektivna“ koliko i ona koja u izvesnim primitivnim plemenima tu jedinicu definiše kao vreme nužno da se obari pirinač.

Ako se od ovog relativizma apriori ne pođe, čovek se zaglavi u statičnoj definiciji najbližoj razumu i tu ostane da istrune, okružen u prostoru stvarima koje ga ne plaše, jer ih poznaje, raspoređenim u vremenu koje samo u jednom smeru teče, svestan možda da svuda oko hermetičkog kruga te definicije traje neko drugo vreme, ali nemoćan da ga dosegne, čak i ako bi za to bio voljan.
 *****
 Ljudski život određuje vreme i prostor. Smrt je funkcija vremena. Prostor njen oblik. U vremenu je besmrtnost nemoguća. Ona je ostvariva jedino u nevremenu. Ona koju srećemo u mitskim povestima, u mitskom svevremenu, dakle, fiktivna je, jer ni mit nije lišen vremena, on ga samo drukčije razume nego istorija.
 *****
Indijski nizovi godina (juge), od kojih se konstituišu vremenske periode (mahajuge), ciklične su prirode, u njima se svetovi sa svojim vremenom rađaju, propadaju i ponovo rađaju, ali je linearni kontinuitet vremena sačuvan i sadašnjost sledi prošlost, a budućnost sadašnjost.
 *****
Cikličnost garantuje reprodukciju istog vremena, ali ne i njegovih sadržaja. O jednovremenosti svega zbivanja još nema ni reči. Judeohrišćanska koncepcija temporalnosti razbija večni kružni tok vremena, kao da kida njegov kolut, tu zmiju koja sama sebe za rep grize, i vreme razvija u uzlaznu pravu liniju, čiji je početak u genezi, a kraj u smaku...
 *****
Pokušaj genetičkog prevladavanja kroz porod, kroz biološku reprodukciju, oplemenjenu poštovanjem predaka i porodične prošlosti, kondicioniranjem individualne memorije da se vezuje za poreklo, za opštu memoriju genosa, čitav sistem rituala, počev od domaćih bogova i srpske slave do predačkih portreta i tzv. aristokratoidnog familijarnog ponosa,

alibi je za pokušaj da se smrt pobedi, podmetanje kukavičijeg jajeta života pod crnu pticu opšte smrti, racionalizacija potpunog neuspeha na pravcu na kome se kao bitni onemogućavajući faktor uvek iznova javlja – vreme.
 *****
Kada bi trenutak trajao večnost, mi bismo praktično bili besmrtni. Ali mi bismo isto tako besmrtni bili kad bismo trenutak kao večnost doživljavali, ma koliko on „objektivno“ trajao.
 *****
Fizičko vreme sveta, kao linearan, nedeljiv kontinuum, kome za meru nisu potrebni događaji, pa ni obrtanje Zemlje oko Sunca, postaje hronološko, hronično, hronsko, povesno, ma kako ga „u prostoru“ razvili, kao liniju, spiralu, planimetrijski oblik ravni, našim posredstvom, posredstvom uključivanja čovekovog racija u niz do tada prema trajanju ravnodušnih događaja.
 U traganju za Zlatnim runom