MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIII

MARGINALIJE I MORALIJE, DEO CCLXXIII

 Izdavač © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 ZEMLJA (planeta, univerzum) 

Borba za moć nad planetom koja umire, liči mi na rat oko groblja.
 Život na ledu 1983/84 

 Ljudske predstave o Zemlji nepopravivo su pompezne. Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Da li je jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih?

Jedino on u takozvanim laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem?

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti. Naravno da bi to Zemlja mogla biti.
 *****
Kada se posmatra nebo, postoji umirujuće osećanje, koje sarađujući sa najvišom istinom da su smrt i život jedno, da je univerzum njihova večna rekombinacija, oseća da je u takvom univerzumu biti živ ili mrtav, zapravo, jedno te isto.
 *****
Ljudi su uzimali više od planete nego što su davali. Iscrpli su izvore. Potrošili kredite. Zagadili zemlju. Poremetili ravnotežu. Ponašali su se prema njoj kao drumski razbojnici, na zemlji u prolazu, a ne kao njeni suvlasnici i saučesnici. Kao da posle njih nikoga neće biti. I neće. Platićemo.
 Besnilo 

 Zemlja je živo biće. Kao vi, kao ja. Ne može se trovati bez posledica. Dobre, zdrave zemlje ima sve manje. Naselja se nepotrebno šire i njihova okolina pretvara u industrijsko đubrište. Obradive površine se iscrpljuju tehnikom intenzivnog korišćenja. A onda dopinguje hemikalijama. I čovek kolabira usled preteranog dopinga. Zašto bi zemlja izdržala?
 1999 

 Teorija paralelnih svetova (Stanard) suštinski je ljudska i duhovna, a po njoj za svaku partikulu univerzuma postoji antipartikula u antiuniverzumu. Ona ovozemaljski antropološki problem egzistencije odvodi u kosmos, u metafiziku, u neljudske prostore spekulacije. Taj mimosvet je Stanard nazvao „faustovskim univerzumom“. U njemu je vreme teklo unatrag.

Svaki je trenutak sadašnjice intersekcija između univerzuma i antiuniverzuma. Budućnost univerzuma je prošlost antiuniverzuma (faustovskog). Prošlost univerzuma je budućnost antiuniverzuma. Ti se svetovi jedan u drugome ogledaju kao u ogledalu, dajući izvrnute slike njihovih sadržaja.
 *****
Samo za dvadesetak milijardi godina neizbežna entropija ugasiće sunce. Nakon daljih nebrojenih, pa ipak ograničenih milijardi godina pogasiće se i ostala sunca galaksije, svi njeni izvori energije, ostavljajući bele zvezdane gnome za kraj. Potom će umreti i ostale galaksije kosmosa.

Nebrojene, pa ipak u tom broju ograničene. Univerzum koji ne poznaje neograničenosti, što ih um ne shvata ali ih je kadar izraziti, saći će u večnu jamu nepokretnosti i smrti, iz koje ga rečima: ’Neka bude svetlost’ može vratiti samo božansko čudo, ako za to bude imalo bolje razloge od pređašnjih.
 Atlantida