MARGINALIJE I MORALIJE, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MARGINALIJE I MORALIJE
Dobar građanin je onaj koji misli na hleb i kad je sit: rđav onaj koji misli na ideale kad hleba nema, a na hleb tek kad ga ideali ostave gladnog …
Ropstvo je prirodan oblik javne slobode.
Teško narodu o kome se vlada preterano brine.
Dužnost je najviše pravo mudrih.
Sloboda je kao tkanina; što se više rasteže, sve je tanja. Sloboda je kao vazduh koji se ne oseća kad ga ima; samo ona sloboda je prava koja se ne oseća.
Sloboda je kao plod; zreo pada sam, nezreo se trese i pritom gnječi. Sloboda je kao nova cipela; mora se nositi da bi se zaboravila …
Pages
▼
Monday, September 30, 2019
Friday, September 27, 2019
NAZIREM BUDUĆNOST, Tamo gde loze plaču,
NAZIREM BUDUĆNOST, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST
Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze … Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”.
(To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.) Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske.
Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest. Bila bi sposobnost, vrlina, moć … Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije?
Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati? I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NA NEUROKLINICI NAZIREM BUDUĆNOST
Praktične vežbe iz neuropsihijatrije. Na podijumu amfiteatra defiluju neuroze, psihoze, manije, paranoje, bizarna ponašanja (pipak naše svesti koji je prodro s one strane privida?). Čitaju se anamneze … Jedna lepa devojka priča o “okrutnim neprijateljima koji su joj prerezali glasne žice”.
(To što govori njenu optužbu ne dovodi u sumnju. Njene glasne žice, naime, nisu bile tamo gde ih je zlotvor tražio. To su bile lažne žice podmetnute da se on zavara.) Zatim o svojoj sposobnosti da filmuje slušne utiske.
Sve što čuje, odmah i vidi, i to u boji. Da nema i maniju gonjenja, njena sinestezija ne bi bila bolest. Bila bi sposobnost, vrlina, moć … Uostalom, možda se filogenetski naša čula i kreću prema sintezičnim formama recepcije?
Možda ćemo jednom očima mirisati, uhom pipati, mirisom gledati? I da će se stroga diferenciranost funkcije receptivnog aparata smatrati atavizmom, nekim zakržljalim repom? …
Thursday, September 26, 2019
ZAŠEĆERENA SIGURNOST, Tamo gde loze plaču,
ZAŠEĆERENA SIGURNOST, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
RED U KOME SE KUPUJE ZAŠEĆERENA SIGURNOST
Kuma B. zatičem u redu za šećer. Pedeseti je, optimistički. Nema nikakve šanse. Međutim, stoji. Prolaze prolaznici nezainteresovana lica, sve dok se u tom bezazlenom mimohodu, divljom okretnošću u redu ne nađu. Tada, ako ih ne izbace, ostaju i lice im opet dobija krvnički izraz.
Objavljujem da ću nekoliko minuta praviti društvo prijatelju, a zatim nestati. Ljudi iza B.-a – onih ispred ne tičem se – daju do znanja da imaju satove …
Razgovaramo tiho. “Rimljani su zabavljali i hranili plebs jer su znali da se s punim stomakom teže kreće, a krvožednost se može podmiriti očima jednako kao i rukama.” Kažem. B. se ne slaže: “Zato i nije bilo većih lenština od rimskog puka. Time vlada ne sprečava pad. Samo ga odlaze.” “Pa zar to nije glavni posao demokratske vlade?”
“Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti.” Poučava me B. “Ali padaju kao da ništa ne rade.” Primećujem, misleći na francuski parlament.
Francuski parlamentarni život je instruktivan. Razlozi koji obaraju jednog premijera i daju investituru drugom mahom su isti. (Bez obzira na predsednički sistem.) To je glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski.
Suverenost naroda nigde se tako dobro ne ispoljava kao u destrukciji. Narod je stvarno suveren samo dok ruši. (Čim sruši, posao mu se uzima iz ruke.) U obaranju vlada za sve iskrene demokrate ima čar koju ništa ne može nadmašiti. Najbolje su najkraće vlade. Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra.
“Kratke vlade”, kažem “bolje su od dugih već i stoga, što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.” B. misli da je to optička varka. Mane se samo sporije vide od vrlina. “Uostalom”, kažem, “zar to nije svejedno. Ionako im niko ništa ne priznaje.” …
Gledamo mali, prljavi rat za šećer i menjamo temu. Ljudi koji do juče nisu imali hleba, kupuju danas na kilograme šećer. Kupuju ga daleko više nego što im je potrebno. Kupuju ga da budu sigurni. To su metafizički, a ne egoistički razlozi. Danas će se sigurnost blindirati šećerom, sutra zejtinom, prekosutra će doći na red mast.
“Oni su samoživi.” Kaže B. “Ne”, kažem “oni su filosofi. Koliko kupuješ?” “Koliko daju.” Odgovara B. filosofski. “Ništa ne daju.” Kažem, gledajući iznad glava. Ljudi koji su stajali u redu iza nas i pretili mi svojim satovima, natovareni šećerom grabe uz Makenzijevu. Na radnji visi karton: “Šećera nema, a za drugo ste dobrodošli.”
“Ja mislim,” kaže B. “da demokratija …”
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
RED U KOME SE KUPUJE ZAŠEĆERENA SIGURNOST
Kuma B. zatičem u redu za šećer. Pedeseti je, optimistički. Nema nikakve šanse. Međutim, stoji. Prolaze prolaznici nezainteresovana lica, sve dok se u tom bezazlenom mimohodu, divljom okretnošću u redu ne nađu. Tada, ako ih ne izbace, ostaju i lice im opet dobija krvnički izraz.
Objavljujem da ću nekoliko minuta praviti društvo prijatelju, a zatim nestati. Ljudi iza B.-a – onih ispred ne tičem se – daju do znanja da imaju satove …
Razgovaramo tiho. “Rimljani su zabavljali i hranili plebs jer su znali da se s punim stomakom teže kreće, a krvožednost se može podmiriti očima jednako kao i rukama.” Kažem. B. se ne slaže: “Zato i nije bilo većih lenština od rimskog puka. Time vlada ne sprečava pad. Samo ga odlaze.” “Pa zar to nije glavni posao demokratske vlade?”
“Prave demokratske vlade rade kao da nikad neće pasti.” Poučava me B. “Ali padaju kao da ništa ne rade.” Primećujem, misleći na francuski parlament.
Francuski parlamentarni život je instruktivan. Razlozi koji obaraju jednog premijera i daju investituru drugom mahom su isti. (Bez obzira na predsednički sistem.) To je glupo, premda ne tvrdim da nije demokratski.
Suverenost naroda nigde se tako dobro ne ispoljava kao u destrukciji. Narod je stvarno suveren samo dok ruši. (Čim sruši, posao mu se uzima iz ruke.) U obaranju vlada za sve iskrene demokrate ima čar koju ništa ne može nadmašiti. Najbolje su najkraće vlade. Svaka stalnost je pogubna za demokratiju. Dugovečna vlada najzad počinje umišljati da je, čim je tako duga, i – dobra.
“Kratke vlade”, kažem “bolje su od dugih već i stoga, što nemajući mnogo vremena, trude se da što pre pokažu svoje vrline, pa i ne stižu da demonstriraju svoje mane.” B. misli da je to optička varka. Mane se samo sporije vide od vrlina. “Uostalom”, kažem, “zar to nije svejedno. Ionako im niko ništa ne priznaje.” …
Gledamo mali, prljavi rat za šećer i menjamo temu. Ljudi koji do juče nisu imali hleba, kupuju danas na kilograme šećer. Kupuju ga daleko više nego što im je potrebno. Kupuju ga da budu sigurni. To su metafizički, a ne egoistički razlozi. Danas će se sigurnost blindirati šećerom, sutra zejtinom, prekosutra će doći na red mast.
“Oni su samoživi.” Kaže B. “Ne”, kažem “oni su filosofi. Koliko kupuješ?” “Koliko daju.” Odgovara B. filosofski. “Ništa ne daju.” Kažem, gledajući iznad glava. Ljudi koji su stajali u redu iza nas i pretili mi svojim satovima, natovareni šećerom grabe uz Makenzijevu. Na radnji visi karton: “Šećera nema, a za drugo ste dobrodošli.”
“Ja mislim,” kaže B. “da demokratija …”
Wednesday, September 25, 2019
UMETNOST I REVOLT, Tamo gde loze plaču,
UMETNOST I REVOLT, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
UMETNOST I REVOLT
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont …
Smemo li, po analogiji, reći da nema umetnosti bez opozicije vremenu? Ne verujem. Italijaska slikarska renesansa nije bila oponentna. Ravnodušno je služila mecenama – državama i Crkvi. Vizantijska ikonografija nije se protivila slikarskim kanonima. (Ikonoborstvo je teološka, a ne slikarska jeres) …
Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti. Samo velika i snažna država rađa veliko neimarstvo. Piramide su mogle biti zidane jedino u totalnoj državi i totalnoj religiji.
Demokratija za tako nešto nemaju ni novaca, ni robova, ni volje.Ali im pre svega nedostaje i neka univerzalna dogma. Jer da je imaju, našlo bi se i volje, i robova i novaca …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
UMETNOST I REVOLT
Književnosti nema bez duhovne pobune. Ne može se imati i snažna država i velika književnost. Dokazuje li Ovidije u Rimu Avgusta suprotno? Možda izvesno vreme, potom Avgust proteruje pesnika na Pont …
Smemo li, po analogiji, reći da nema umetnosti bez opozicije vremenu? Ne verujem. Italijaska slikarska renesansa nije bila oponentna. Ravnodušno je služila mecenama – državama i Crkvi. Vizantijska ikonografija nije se protivila slikarskim kanonima. (Ikonoborstvo je teološka, a ne slikarska jeres) …
Graditeljstvo je najodanija sluškinja vremena i okolnosti. Samo velika i snažna država rađa veliko neimarstvo. Piramide su mogle biti zidane jedino u totalnoj državi i totalnoj religiji.
Demokratija za tako nešto nemaju ni novaca, ni robova, ni volje.Ali im pre svega nedostaje i neka univerzalna dogma. Jer da je imaju, našlo bi se i volje, i robova i novaca …
Tuesday, September 24, 2019
DA LI JE BURŽOAZIJA STVARNO POSTOJALA, Tamo gde loze plaču
DA LI JE BURŽOAZIJA STVARNO POSTOJALA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
DA LI JE BURŽOAZIJA IZMISLILA SEBE ILI JE STVARNO POSTOJALA?
P. S. mi kaže: “Ma šta ti jednako s tim tvojim građanstvom? Mi uopšte nismo ni imali građansku klasu!” Odgovaram: “Protiv koga ste onda dizali revoluciju? Protiv naroda?” …
Kad čovek čita izvesne novinske članke, pa i poneke istorijske studije (!), pita se da li je kod nas buržoazija uistini postojala, ili je izmišljena od nekoliko veštih i dobrostojećih ljudi da bi se pravili važni? Čini se da je postojala jedino kad je njenu imovinu trebalo eksproprisati.
Za eksproprijacije – da, za istoriju – ne. Posle toga, šta će kome? Ne postoji. Nikad nije ni postojala …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
DA LI JE BURŽOAZIJA IZMISLILA SEBE ILI JE STVARNO POSTOJALA?
P. S. mi kaže: “Ma šta ti jednako s tim tvojim građanstvom? Mi uopšte nismo ni imali građansku klasu!” Odgovaram: “Protiv koga ste onda dizali revoluciju? Protiv naroda?” …
Kad čovek čita izvesne novinske članke, pa i poneke istorijske studije (!), pita se da li je kod nas buržoazija uistini postojala, ili je izmišljena od nekoliko veštih i dobrostojećih ljudi da bi se pravili važni? Čini se da je postojala jedino kad je njenu imovinu trebalo eksproprisati.
Za eksproprijacije – da, za istoriju – ne. Posle toga, šta će kome? Ne postoji. Nikad nije ni postojala …
Monday, September 23, 2019
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE, TAMO GDE LOZE PLAČU,
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE, TAMO GDE LOZE PLAČU,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!
Razgovarao sa gospođom ( ), koja radi sa Bettelheim . “Nema drugih bogova do Freuda , a Bettelheim je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Bettelheim, dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …
Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”.
Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. (Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?)
Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli. Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …
Gospođa ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila.
Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.)
Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili elektrošokovima, katarzom – našom, ne grčkom – u svakom slučaju. Za Pitagoru bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama. Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …
Gospođa ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno mojim idejama.
Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom” upornošću s kojom tretiramo anurezis.
Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo gde i kada stignemo, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produžavati i potencirati …
Gospođa ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići. Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.”
Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).
A šta mi, draga gospođo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli (rđava koža), Napoléonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).
On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima. Ali, gospođo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija , izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja . Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …
Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.
Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga. Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti.
Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …
Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?
“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NE DIRAJTE MOJE KOMPLEKSE! ONI SU MI NEOPHODNI!
Razgovarao sa gospođom ( ), koja radi sa Bettelheim . “Nema drugih bogova do Freuda , a Bettelheim je njegov prorok.” Ona podseća na Asistenta u drami “Eksperiment”, koju sam prošle godine pisao sa V. R. Asistent obožava dr Reinharda, iako je ovaj ubica. Ubica iz “viših naučnih razloga”, no ipak ubica. Bettelheim, dabome, nije ubica, ali je neka analogija moguća …
Izneo rezerve u pogledu svrsishodnosti naših psihoterapija. Mi delujemo kao muve bez glave. Zatomljujemo izvesne bazalne nagone, a uzgajamo druge, kastriramo deo ličnosti da se preostali deo može razvijati u saglasnosti sa svojstvima koja smo proglasili korisnim sa stajališta momentalnog dobra. Pritom se kunemo da se nas moral ne tiče, da smo samo “lekari duša”.
Prepravljamo (misleći da repariramo) ljude, a da stvarno ne znamo šta je to čovek? Ko može sa apsolutnom sigurnošću tvrditi da je ono što lečimo stvarno bolest, a ne prosto evolutivna geneza nove vrste ljudi. (Zašto bi, naime, postojala jedino biološka filogeneza? Zašto ne i filogenetska evolucija psihe? Fizički čovek je možda sišao s drveta. Duševno ko zna odakle?)
Ko, najzad, sme tvrditi da izvesne duše zaista ne opsedaju đavoli. Šta mi znamo o đavolima, kad jedva šta znamo o ljudima? …
Gospođa ( ) ćuti. Verovatno sumnja da sam lud. Da jedna odgovarajuća psihoterapija ni meni ne bi škodila.
Ko može – nastavljam – tvrditi da upravo savremene psihoterapeutske metode ne stvaraju temelj za nešto, što će se sutra, s obzirom na sutrašnje norme normalnog, smatrati anomalijom? (I lečiti, razume se, opet bez obzira na neku drugu sutrašnjicu za koju će ta nova bolest, kao i za nas, biti znak dobrog zdravlja.)
Sa svojim idejama o duševnoj higijeni mi bi većinu heroja grčkih drama zatvorili u duševnu bolnicu i lečili elektrošokovima, katarzom – našom, ne grčkom – u svakom slučaju. Za Pitagoru bi držali da je žrtva teške psihoze izazvane religiozno-mističnim samoobmanama. Na kraju bi, ako se savesno držimo savremenih shvatanja o normalnom, ludim proglasili većinu duhovnih otaca sopstvene kulture i civilizacije …
Gospođa ( ) i dalje ćuti. Njeno uverenje da sam lud raste proporcijalno mojim idejama.
Mi, na primer, lečimo agresivnost ranog detinjstva s istom “opravdanom” upornošću s kojom tretiramo anurezis.
Ovim, naravno, ne tvrdim da će kroz desetak hiljada godina noćno mokrenje biti zaštićeno nekom etičkom normom, i da ćemo biti zdravi samo ako mokrimo i kakimo gde i kada stignemo, ali nije nemoguća budućnost u kojoj će, sada toliko neugodna faza agresivnosti u ontogenezi ličnosti biti prepoznata kao presudna za razvijanje nekog cenjenog svojstva odraslih, i da će se veštačkim putem produžavati i potencirati …
Gospođa ( ) je sada već sasvim sigurna, ali još ne preduzima korake da se primakne vratima. Vrata su daleko. Boji se da ću je stići. Citiram Leonarda Franka. “Ja svoje komplekse ne bih dao ni za šta na svetu. Oni su mi neophodni.”
Ja, lično, verujem da razvoj kulture u prvom redu zavisi od količine kompleksa, u pravo vreme raspoređenih u pravim ljudima, da je među njima tzv. kompleks inferiornosti presudan i da naša sudbina kao vrste zavisi od snage naših osećanja nedoraslosti, nedovoljnosti i niže vrednosti, (koji se, dakako, moraju preovladati, i onda se usput prave velike stvari).
A šta mi, draga gospođo, radimo? Mi naš kompleks inferiornosti lečimo. On je na Crnoj listi bolesti koje ometaju socijalnu adaptaciju ličnosti. On je izvor istorijskih ludila oličenih u Kaliguli (rđava koža), Napoléonu (mali rast), Hitleru (zanemarenost).
On liferuje tirane, ubice i činovnike po šalterima. Ali, gospođo, on istovremeno peva kroz grbu jednog Leopardija , izlazi iz panike jednog Kafke, i duševnih nemira jednog Gogolja . Šta bi od njih dobili da smo ih lečili? Ono što već imamo u dovoljnoj količini. Jednu užasnu prosečnost …
Gospođa ( ) ćuti. Ne protivureči, to je prvi princip u opštenju sa osobama poremećene svesti. Ne protivurečiti i ne prviti nagle pokrete. Ne bežati, takođe.
Mi još nismo načisto s tim šta stvarno predstavlja anomaliju u komplikovanom sistemu našeg psihičkog života. Čovek koji nikad nije video pravu liniju, ne može ni za jednu, kad je vidi, reći da je prava. Ali ni da nije, kad smo već kod toga. Možda će dolazeće generacije većinu simptoma našeg shvatanja zdravlja proglasiti znacima bolesti.
Možda će, na primer, buduće generacije patriotizam, kojim se mi dičimo, proglasiti ludilom, kao što mi varvarskim proglašavamo kanibalske običaje Dajaka …
Gospođa ( ), najzad, progovara. U ćutanju pred pacijentom ne sme se ni preterati. To mu može postati sumnjivo. Pita zašto ja uopšte studiram psihologiju?
“Zato što tu srećem većinu ludaka, gospođo, a samo se oni uistinu razlikuju među sobom. U građanskom društvu samo oni imaju izvesnu individualnost i nezavisnost.”
Friday, September 20, 2019
MEHANIČKA SLOBODA, TAMO GDE LOZE PLAČU,
MEHANIČKA SLOBODA, TAMO GDE LOZE PLAČU,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MEHANIČKA SLOBODA
Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje.
Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra …
Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke, ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.)
Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati.
Ali, pošto sam već odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio, niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do bankrota.) Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih kao uskraćenja i ne osećam …
( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju. “Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MEHANIČKA SLOBODA
Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje.
Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra …
Prelistavajući Dnevnike iz Sremske Mitrovice, s neobičnom nostalgijom ustanovljavam da sam najbliži bio slobodi onda kada su me od nje najdalje držali. (To je dobro rečeno, pa možda pomalo i tačno, ali se, bez velike muke, ne bih još jednom na taj način pokušao domoći slobode.)
Danas takođe dobijam svoja građanska prava. Čudno, kroz sve ove godine nisam ni opazio da su mi nedostajala. Odsada ću, naravno, moći da štampam ono što budem napisao, ukoliko to neko uopšte hoće, i ukoliko ja to budem stvarno napisao, jer dosad sam pisao samo o tome kako to, što nisam napisao, treba pisati.
Ali, pošto sam već odlučio da to o čemu pišem kako treba pisati – ako napišem – neću štampati, to mi ni pravo da štampam nije potrebno. Izbornim pravo niti sam se ikada koristio, niti ću se ikada koristiti. (Da sam u Danskoj ta bi me demostracija dovela do bankrota.) Ostalih uskraćenja se ne sećam, ali pošto ih se ne sećam, mora da ih kao uskraćenja i ne osećam …
( ), takođe, dobija danas svoja prava. Ni on ne pokazuje da mu trebaju. “Moći ćeš da biraš kao i svi drugi.” Kažem. “U tome i jeste stvar.” Kaže potišteno. “U čemu?” “U tome što i svi drugi mogu da biraju. Kad bih birao samo ja, to bi pravo imalo nekog smisla. Kakvog ima, kad ga imaju i svi drugi?”
Thursday, September 19, 2019
BOŽANSKI GROM, Tamo gde loze plaču,
BOŽANSKI GROM, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI
Oproštajna pisma japanskih Kamikaza koja je sakupio Lartegi … “… Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti …” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom.
Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod …” Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime: “Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma.
Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvatiti režim slobode, ako hoće da postane večan … Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom …” “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv kojeg mi jašemo? …
Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.” Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao Kamikaze, obraća se svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja ka kamikaze. Ko želi da me sledi neka digne ruku.”
Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General Oniša, sa samurjskim mačem u trbuhu, posle osamnajst sati agonije kaže: “Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje …” … Gvadalkanal . 600 preživelih Japanaca peva u sred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete.
Amerikanci nemaju zarobljenika. Kamikaze Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše: “Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom … Odlazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem …” Drugi veli:
“Ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.” Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću … U Japanu se danas čitaju Francuzi Sartre i Gide. Ko će pobediti Gide ili Hisao Kimura , student političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac obešen u Singapuru?
“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela nacija, nije na mestu … Molim Boga za napredak velikog japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili.
Otići ću na vešala, grleći nasmejan lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ićiću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja …”
Japan sada bira između Riketina i Kimure. Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i razmišljao o govnetu što ga je nedavno u Mučnini morao dotaknuti …
Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem. ( ) bi želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru.
Neki čak ni to. Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke literature, plastične izgubljenosti manje staju.
Šta se s nama događa? Zrijemo li ili trulimo?
Svakome je potreban njegov Gvadalkanal …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BOŽANSKI GROM I HOHOJIRO KOJI PEVA U PLANINI
Oproštajna pisma japanskih Kamikaza koja je sakupio Lartegi … “… Majko, vi imate pedeset tri kilograma, nešto manje nego ja. Tako je dobro, ali ne bi trebalo da mršavite zbog moje smrti …” Mi smo pronašli Edipov kompleks da bismo zagadili i svoje poslednje nežnosti. Akio Ocuka ima 23 godine i piše 28. aprila 1945: “Poslednje jutro. Polazim u napad s osmehom.
Večeras će biti pun mesec. Pomatraću s obale Okinave i biraću neprijateljski brod …” Rjoji Ubera, student univerziteta, umro je strmoglavivši se na američku motorizovanu kolonu koja se iskrcavala na Okinavu. Danas ga ismevamo kao fanatika. Da li je čovek koji ovako piše fanatik, ili smo mi ogrezli u nekom fanatizmu koji još nema ime: “Ništa bolje ne odgovara suštini čoveka od liberalizma.
Oduvek sam mislio da Japan treba da prihvatiti režim slobode, ako hoće da postane večan … Pazite na svoje zdravlje. Pozdravite mog starijeg brata, moju sestru Kijoko i ceo svet. Zbogom …” “Džinraj Butaj” (Božanski vetar) je bomba za koju je privezan čovek, osedlani eksploziv na kome u svoje turnire idu japanski vitezi. Kakav je eksploziv kojeg mi jašemo? …
Kad Tamaiji traži dobrovoljce za operaciju “Šo”, poručnik bojnog broad Juhio Seku, koji svoju mladu ženu nije stigao ni da zapamti, kaže: “Molim za čast da komandujem napadom.” Car proklamuje predaju. Admiral Ugaki, koji je slao Kamikaze, obraća se svojim ljudima: “Ja ću napasti neprijatelja ka kamikaze. Ko želi da me sledi neka digne ruku.”
Japan nema avione koliko ima dobrovoljaca za smrt. General Oniša, sa samurjskim mačem u trbuhu, posle osamnajst sati agonije kaže: “Dušama mojih bivšim potčinjenim upućujem svoje divljenje …” … Gvadalkanal . 600 preživelih Japanaca peva u sred plamena himnu “Kimi Gajo”, a zatim se nabada na amrtičke bajonete.
Amerikanci nemaju zarobljenika. Kamikaze Horimaso Hojaši, diplomirao na Univerzitetu Kijotu, poginuo kod Kašimaja u 25. godini, piše: “Hohojiro peva u planini. To je mala ptica sa belim perjem na glavi. Napolju kiša liči na paru. Neka vrsta nostalgije širi se izvan kruga moje svesti. Zbogom … Odlazim u zemlju čuda, u zemlju Andersenovih bajki i tamo ću biti princ. Govoriću sa pticama, sa cvećem i drvećem …” Drugi veli:
“Ne žalim što je moja zemlja pobeđena, jer blagodareći ovom porazu mi smo mogli da se oslobodimo ropstva koje su nam nametnuli naši mrtvi.” Od mrtvih se čovek može osloboditi samo smrću … U Japanu se danas čitaju Francuzi Sartre i Gide. Ko će pobediti Gide ili Hisao Kimura , student političke ekonomije, heroj i nosilac odlikovanja koji je kao ratni zločinac obešen u Singapuru?
“Nikad nisam učinio ništa zbog čega bih zaslužio ovu smrt. Svi koji su ratovali u Kanikobalu dokazaće moju nevinost. Uzeti moj život za grehove koje je počinila cela nacija, nije na mestu … Molim Boga za napredak velikog japanskog Carstva. Želim vam dobro zdravlje i zahvaljujem za sve što ste mi učinili.
Otići ću na vešala, grleći nasmejan lik majčin, bez tuge i bola, ne zadrhtavši. Ićiću sutra po sunčevom zraku i neće biti ni vetra, ni kiše. Završavam ovo pola sata pre pogubljenja …”
Japan sada bira između Riketina i Kimure. Zapad je izbor već napravio. Izabrao je, razume se, Riketina. Riketin nije imao razloga za brigu. Znao je da je na njegovoj strani sudbina. Mirno je čekao na ishod, sedeći u prljavoj hotelskoj sobi, u kojoj su žive bile jedino muve, i razmišljao o govnetu što ga je nedavno u Mučnini morao dotaknuti …
Da je Kimura pokazao znake izgubljenosti, ja bih ga razumeo. Razumem i mladića sa Gvadalkanala, Staljingrada, Ardena. Razumem trajno očajanje preživelih Aušvica i Buhenvalda. Ali sebe i neke od nas ne razumem. ( ) bi želeo da bude Žorž Iskovesku! Da bi čovek takav bio, mora najpre proći kroz plamen koji čisti. A svi smo mi prošli kroz bengalsku vatru.
Neki čak ni to. Čak ni kroz iluziju požara što je stvara vlastita imaginacija. Autentično očajanje je roba koja se skupo plaća. Na crnoj berzi egzistencijalističke literature, plastične izgubljenosti manje staju.
Šta se s nama događa? Zrijemo li ili trulimo?
Svakome je potreban njegov Gvadalkanal …
Wednesday, September 18, 2019
MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA, Tamo gde loze plaču,
MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA
Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Mađare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na mađarskom.)
Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto ...
Ruski tenkovi u Budimpešti. "I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj ... I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj ... i dana im biješe oblast da ude ljudima pet mjeseci ..." (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) ...
Posmrtni marševi. Mađarska krvava rapsodija. Sve im praštam ... Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? ...
Mađari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato. Ispirali su papiruse svakako. ali čime?
Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju ...
Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi ...
Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da "Partizan" nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za "Zvezdu" ...
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
MAĐARSKA KRVAVA RAPSODIJA
Slušam radio Beč. Poruke izbeglica porodicama ili prijateljima koji su ostali. Majka plače. Ne samo zbog njih. Nekada je Mađare mrzela. U Vojvodini to je bilo protokolarno. (Ali kad obavlja računske radnje, čini to na mađarskom.)
Poginuo je Puškaš. Majka je plakala i za njim. Bio je major AVH (Političke policije) i idol NEP-stadiona. Nadam se da je u policiji bio zbog fudbala, ne obrnuto ...
Ruski tenkovi u Budimpešti. "I skakavci bijahu kao konji spremljeni za boj ... I imahu oklope kao oklope gvozdene, i glas krila njihovijeh bijaše kao glas kola kad mnogi konji trče na boj ... i dana im biješe oblast da ude ljudima pet mjeseci ..." (Otkrovenje, 9-7, 9, 10) ...
Posmrtni marševi. Mađarska krvava rapsodija. Sve im praštam ... Šta je revolucija ako je ceo narod kontrarevolucija? ...
Mađari žele da od svoje tekuće istorije naprave palimpsest. Izgleda da oni tu istoriju ne smatraju svojom. Smeraju da je ponove na čistom pergamentu vremena. Hemijsko sredstvo kojim su se služili stari Egipćani da bi palimpseste dobijali nije poznato. Ispirali su papiruse svakako. ali čime?
Kasnije, po Minhenskom kodeksu, stari rukopisi su potapani u mleko, prskani brašnom, sušeni pod pritiskom i ribani kredom. Za svoje istorijske palimpsestose mi se služimo krvlju ...
Sve je gotovo. Ostaje da se pokupe leševi i smisle najbolje laži. Ali, možda, i da se sve ponovi ...
Neraspoložen sam. Razgovaram sa ( ). U sred razgovora o Budimpešti, kaže mi da "Partizan" nije smeo dobiti poslepodnevnu utakmicu i da je zabrinut za "Zvezdu" ...
Tuesday, September 17, 2019
BENJAMIN DISRAELI, Tamo gde loze plaču,
BENJAMIN DISRAELI, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BENJAMIN DISRAELI
Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill ?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.
On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. “Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) …
Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome.
Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja …
Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj. Da je Bismarck s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone , neprijatni propovednik i dosadan protivnik.
(U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) … Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke.
Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala?
Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu. U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta …
Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia , Robespierre , Džeržinski . Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BENJAMIN DISRAELI
Sav je u čekanju. (Uostalom, zar nije bio i Churchill ?) Veliko iščekivanje premijerskog položaja ispunjeno je slatkom gorčinom malih čekanja: tri puta propada na izborima u Mejkombu, ne uspeva ideja o konzervativnom dnevniku, njegovi romani nisu čitani, pristupni mu je govor ismejan, ali Disraeli sve to pretpostavlja osiguranoj advokaturi.
On poznaje i veštinu i plodove strpljenja. “Doći će dan kada ćete me slušati!”, dovikuje O’ Konelevoj bandi Iraca, koja se trese od smeha dok on izgovara metafore, u čije je sastavljanje utrošio toliko vremena i nade. (On, uostalom, zna da, ako je smeh najefikasnije sredstvo mržnje, i mržnja je najefikasnije sredstvo straha. Neka me mrže, samo neka me se boje!) …
Pedeset godina čekanja za pet godina vladanja Imperijom koja svojom inertnom uhodanošću pre upravlja svojim premijerom nego što oni svojim sposobnostima upravljaju njome.
Pedeset godina čekanja da bi se uvidelo da moć ima svrhe samo ako se stvarno želi; da je za svaku vlast važnije da ima budućnost nego prošlost; da se cilj oslanja na vreme bez koga stiže da otkrije samo svoje nemoći. Pedeset godina čekanja za pet godina jalove pobede, u kojoj čak ni fantazijama sklon Jevrejin ne može uživati, kao pre dvadeset pet, u doba štampanja Vivijena Greja …
Disraeli je velik, jer je strpljiv. (U međuvremenu, Napoleo je velik, jer je nestrpljiv.) U kockarskoj ambiciji i atrmosferi međunarodnog ruleta – Rusko turskog rata – dobija za Imperiju Kipar. Ali je teško ne shvatiti da je Kipar kockarski slučaj. Da je Bismarck s manje sumnjičavosti gledao na Istok, trijumfovao bi Gladstone , neprijatni propovednik i dosadan protivnik.
(U međuvremenu, Imperija se širi da bi se i sama svela na ostrvo, veće od Kipra, ali ipak samo ostrvo.) … Onaj ko pretpostavlja da koristi slučaj umesto da ga nametne, pripada osrednjosti. Taktičar, ali ne i strateg političke veštine, Disraeli ne stvara istoriju nego je zloupotrebljava. On odgađanje sačekuje po tesnacima i budžacima. To je politika klopke.
Klopke za balkanske zečeve. Evropski tigrovi se ne hvataju mamcima za miševe … Prođe i po vek pre nego što istorija jednog naroda uđe u neki tesnac. Državnici pretpostavljaju da tesnace prave, a ne da se oni sami otvaraju. Ali ne i Disraeli. On čeka da vidi kako će na ostrvu roditi krompir, jer sudbina Gladstoneove vlade leži sada u rukama neba. Šta bi se desilo da žetva nije propala?
Disraeli bi čekao drugu. Možda je bio u pravu. U imperiji koja se kotrlja po inerciji industijsko kolonijalističke konjukture, viktorijanskoj retorti građanske prosečnosti i građanskih ciljeva, za Napoleone nema mesta. Velika je sloboda nemoguća tamo gde je sve u malim slobodama. Gde je sve ispunjeno malim pravima, za velika jednostavno nema mesta …
Da je živeo u XVI veku među italijanskim gradskim despotima, u XVII kao komesar Konventa, ili u XX osvajao Zimski dvorac, možda bi bio Borgia , Robespierre , Džeržinski . Ovako je, u sedmoj deceniji, Premijer je vlade Njenog kraljevskog i carskog veličanstva i, osim kostobolje i večitog Gledstona, vezuje ga za život samo staračko razumevanje jedne krunisane udovice …
Monday, September 16, 2019
O izgubljkenosti, Tamo gde loze plaču,
O izgubljenosti, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
O IZGUBLJENOSTI
Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao.
Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
O IZGUBLJENOSTI
Izgubljen je samo onaj ko je izgubio sebe. Sve ostalo može biti povraćeno ili zamenjeno. Jedino u sebi zaustavljen, ja sam nestao.
Zaustavljen u nečemu što je izvan mene, ma koliko me se ticalo, ma kako se sa tim identifikovao, odvijam se i dalje …
Friday, September 13, 2019
DNEVNIK O NJEGOVANIMA, Tamo gde loze plaču,
DNEVNIK O NJEGOVANIMA, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
DNEVNIK O NJEGOVANIMA
Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov umetnički Homunculus.
Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
DNEVNIK O NJEGOVANIMA
Nastavljam “Zatvorski dnevnik o Njegovanima”. Nešto poput Dnevnika o Kovačima lažnog novca A. Gidea. To je neka vrsta ogledne laboratorije alhemičarskog tipa. Ovde se ne barata sa poznatim elementima da bi se dobila legura, nego sasvim nova tvar. Po mogućnosti još živa. Paracelzijusov umetnički Homunculus.
Za sada bez rezultata. Dobijam sve same legure, od kojih je već toliko knjiga napravljeno. Tu i tamo, ispod osobina, poznatih i klasifikovanih, dobijam trunčicu nove rude. To još ništa ne znači. Možda je i ona već negde iskorišćena. Ovde sređujem dokumenta o Jadransko-podunavskoj banci i Jugoslovenskom udruženju boja, (J. U. B.). Takođe i Dosije Okružnog suda 527-49 …
Thursday, September 12, 2019
Zdrava bolest, Tamo gde loze plaču,
Zdrava bolest, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
ZDRAVA BOLEST
- Odakle si došao?
– Niodkud. Ja sam ovde.
– Kako to da te nikad nisam sreo?
– Nisam izlazio.
– Bio si bolestan?
– Ne, bio sam zdrav.
– Pa zašto nisi izlazio?
– Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
– A sada, zašto si sada izašao?
– Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.
- Šta bi se desilo da te primete?
– Proglasili bi me za zdravog.
– Je li to rđavo?
– Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
– I šta bi sa tobom radili?
– Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
– Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
– Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove …
(Klinički razgovori.)
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
ZDRAVA BOLEST
- Odakle si došao?
– Niodkud. Ja sam ovde.
– Kako to da te nikad nisam sreo?
– Nisam izlazio.
– Bio si bolestan?
– Ne, bio sam zdrav.
– Pa zašto nisi izlazio?
– Pa zato. Zato što sam bio zdrav.
– A sada, zašto si sada izašao?
– Razboleo sam se. Sad sam kao i svi drugi, niko me neće primetiti.
- Šta bi se desilo da te primete?
– Proglasili bi me za zdravog.
– Je li to rđavo?
– Kako gde. U bolesnom svetu, svakako.
– I šta bi sa tobom radili?
– Lečili bi me dok se ne bih i ja razboleo.
– Ali, ti si već bolestan, zar nisi?
– Od svoje bolesti, da, samo oni hoće da bolujem od njihove …
(Klinički razgovori.)
Wednesday, September 11, 2019
Samoubistvo, Tamo gde loze plaču
Samoubistvo, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
SAMOUBISTVO (ODLAZAK) POSLEDNJEG NJEGOVANA
Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice.
Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod stubova. Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo.
Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
SAMOUBISTVO (ODLAZAK) POSLEDNJEG NJEGOVANA
Politika od 22. okt. 1955. donosi belešku o samoubistvu na Savskom mostu. Kasno popodne. Milicioner na liniji primećuje mladića koji se šeta mostom i čije je držanje sumnjivo. (Da li je milicioner mislio da će se mladić ubiti ili – baciti most u vazduh?) Poziva ga da ode. Mladić se penje na traverze i svlači go. Odelo baca u vodu. Alarmirani vatrogasci postavljaju lestvice.
Patrolni čamac rečne milicije zaustavlja se ispod stubova. Posle dva sata uzaludnog nagovaranja, vatrogasci se penju na traverze i približuju mladiću. Ovaj mirno sedi na vrhu gvozdene konstrukcije, ali kad su mu na metar razdaljine, skače. Pada pored patrolnog čamca i više se ne pojavljuje. U njegovom odelu nije nađeno ništa što bi ga identifikovalo.
Ovako bi trebalo da ode poslednji Njegovan. U redu, možda ne baš ovako teatralno – to ne može biti u njegovoj prirodi – ali svakako neidentifikovan. I ne 22. Oktobra, 20. oktobra.
Tuesday, September 10, 2019
Očajanje kao veština, Tamo gde loze plaču,
Očajanje kao veština, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
OČAJANJE KAO VEŠTINA
Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
OČAJANJE KAO VEŠTINA
Očajanje je kao pantljičara, beskrajno i rastegljivo. Ako mu ne izađe glava, ostaje. Ono nije gubljenje smisla, već sticanje. Kada smo srećni, stvari nemaju smisla. O smislu govore samo nesrećnici. Potrebne su srčanost i veština. Prva da se spozna, druga da se od toga napravi – knjiga. Ta knjiga će možda biti izlazak glave …
Monday, September 09, 2019
Pluskvamperfekti, Tamo gde loze plaču,
Pluskvamperfekti, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA
Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera . Polutmina manastirske ćelije. Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase:
Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli . Strašno …
Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu. U Pavlu I načelo monarhije. “Živeo kralj!” vikaće se pred nosem republikanske milicije u belim rukavicama …
O obavezama iz Balkanskog saveza neće se govoriti. Njegovo grčko veličanstvo pokazaće se učtivijim od histeričnog Menderesa, s kojim je izmena zdravica ličila na priču o “striženom i košenom”.
Za banketskim stolom će g. ambasador Republike Turske, Sadik Kavur, zajedno s predjelom, uz osmeh, gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega srču izloga grčkih radnji po Smirni i Istanbulu. Njegovo će veličanstvo u srpskoj kuhinji osetiti možda nešto od dima sa Gramosa. Možda kažem, jer suvereni suvereno zaboravljaju …
Gradski narodni odbor predao je Kralju poklone. Među njima, nadam se, nije bio komplet Ježa od 1945. do 1948 …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
PLUSKVAMPERFEKTI IZ ZATURENOG ALBUMA
Jutros sam na Fakultetu sreo V. P. Odvela me je u “Central”. Bio sam smrtno preplašen, ali nisam imao novaca za piće, morao sam rizikovati silazak u grob. Mileiu je bio psihoanalitičan. Oslobođenje duše katarzom dr Broyera . Polutmina manastirske ćelije. Varnice svetlosti kao u feničanskom svetilištu Baalu. U daljini zamor mase:
Njegovo veličanstvo Pavle I i Frederika od Grčke prolaze Studentskim trgom u poseti Gradskom narodnom odboru. Osećam se nekrofilno kao Antoni Bevis koji u zaboravljenom albumu otkriva Meri Emberli . Strašno …
Kasnije. Gospođa ( ), i gospođa ( ) sa ćerkama. Gospodin ( ) prati dame pod slamnatim šeširićima, u koje su zadenuti drsko beli visuljci. Ezopovske kokarde. S prituljenim osmehom prolazi kolona Pluskvamperfekta da pozdravi jednu uspomenu. U Pavlu I načelo monarhije. “Živeo kralj!” vikaće se pred nosem republikanske milicije u belim rukavicama …
O obavezama iz Balkanskog saveza neće se govoriti. Njegovo grčko veličanstvo pokazaće se učtivijim od histeričnog Menderesa, s kojim je izmena zdravica ličila na priču o “striženom i košenom”.
Za banketskim stolom će g. ambasador Republike Turske, Sadik Kavur, zajedno s predjelom, uz osmeh, gutati paklenu mašinu solunske produkcije, a njegov grčki kolega srču izloga grčkih radnji po Smirni i Istanbulu. Njegovo će veličanstvo u srpskoj kuhinji osetiti možda nešto od dima sa Gramosa. Možda kažem, jer suvereni suvereno zaboravljaju …
Gradski narodni odbor predao je Kralju poklone. Među njima, nadam se, nije bio komplet Ježa od 1945. do 1948 …
Friday, September 06, 2019
Bez obzira na mesto, Tamo gde loze plaču,
Bez obzira na mesto, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME, KAO SVUDA U SVETU
“Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi , nije kritika nego polemika … Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem . Cilj je odbrana zdravog razuma …”
(Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)
Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović . Ostali me se ne tiču …
Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.
“Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.”
A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju , i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”
B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
BEZ OBZIRA NA MESTO, VREME, KAO SVUDA U SVETU
“Svako kritičko posmatranje koje se neposredno ne bavi lepim, već onim što se na njega odnosi , nije kritika nego polemika … Pod rečju “polemika” ne podrazumevam prepirku, već sve što se naziva recenzijom i prostim izlaganjem mišljenja o nekom književnom predmetu. Cilj kritike je visoko proveravanje činjenica mišljenjem . Cilj je odbrana zdravog razuma …”
(Bjelinski, O kritici i književnim mišljenjima, Moskovski posmatrač, 1836.)
Koliko vidim, bar za sada, mi imamo jednog kritičara, i mnogo polemičara. Kritičar je Borislav Mihajlović . Ostali me se ne tiču …
Tražeći neki izgubljeni podatak u starom NINu (Januar, 1955.) nailazim na njegov ogled o Andrićevoj Prokletoj avliji. I odmah u vrhu, proverava se jedna činjenica mišljenjem, i nalazi dovoljno tačnom da se pod njenim auspicijama piše ceo članak.
“Bez obzira na mesto, vreme, kao svuda u svetu.” Zatim: “Jedan gotovo neshvatljiv amalgam konkretnog, skoro istoričnog i zajedničkog sadržatelja svih epoha i svih ljudskih sredina.”
A onda: “I kada ovde u tamnici, gde ga je dovela glupost skučenih policijskih činovnika, na njihova revnosna i besmislena ispitivanja zašto i za čiji račun on to proučava tog starog bundžiju , i kada odgovori svoje ludo, stravično i divno ja sam to – toga trenutka je u našoj literature napisana najdublja stranica o tome kako su bliske, identične sudbine ljudi bez obzira na vekove …”
B. M. je jedini čovek kome bih pokazao ono što radim …
Thursday, September 05, 2019
Ucena kao strategija, Tamo gde loze plaču
Ucena kao strategija, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
UCENA KAO STRATEGIJA
“… Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni fond na 11 milijardi maraka …” (L. D. Politika 15. avgust 1955.) Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena.
Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Podsdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.) …
Sada Adenauer listi opasnosti dodaje još jednu, koja Vajmar, nažalost nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Pruska je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) …
S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
UCENA KAO STRATEGIJA
“… Samo u toku prošle godine Zapadna Nemačka izvezla je za 2 milijarde i 800 miliona maraka više robe nego što je uvezla. Na taj način ona je povećala svoj rezervni fond na 11 milijardi maraka …” (L. D. Politika 15. avgust 1955.) Osnovna koncepcija nemačke politike posle svakog izgubljenog rata je, izgleda, ucena.
Ovo je već drugi put u ovom veku da opasnost od komunizma postane povod za prosperitet. Vajmarska Nemačka ucenjivala je Antantu boljševizmom. Podsdamska Nemačka Saveznike – Sovjetskom unijom. (Te dve pretnje ne treba brkati, nemaju ničeg zajedničkog.) …
Sada Adenauer listi opasnosti dodaje još jednu, koja Vajmar, nažalost nije koristio – on preti vaskrsom Nacionalsocijalizma. Ominozno podseća na krizu džepova koja je Republiku izručila Adolfu Hitleru. (Pruska je, u međuvremenu, nacizmu izručila politika Kominterne.) …
S nemačkim nacionalnim dohotkom od 151 milijardu maraka, Englezi i Francuzi bi se zaista morali zapitati ko je stvarno dobio Drugi svetski rat? …
Wednesday, September 04, 2019
Inhalacije, Tamo gde loze plaču
Inhalacije, Tamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
INHA;ACIJE
Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red.
Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre. Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?) …
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
INHA;ACIJE
Banja. Kraj inhalacionog otvora, nad kojim je svoje leto provodio jedan komediograf. Gospodin Kasacioni sudija, koji sve zna, upravo ređa razloge zbog kojih grom ne udara u vozove. Otac profesora Logike, koji zna i ono malo što je sudiji izmaklo, čeka svoj red.
Bivši ban i bivši general. B. S., šef moje katedre. Jedini izgleda stvarno živ, premda se i on kreće jezivom sporošću. Desetak nerotkinja, za koje znam bolji lek od banje. Nekoliko potištenih boraca iz 1948. I deca, deca neke druge 1948. (1958, 1968, 1978?) …
Tuesday, September 03, 2019
Greh koji se iskupljuje grehom, Tamo gde loze plaču
Greh koji se iskupljuje grehom, Tamo gde loze plaču
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM
Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?
Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova natčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna...
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
GREH KOJI SE ISKUPLJUJE GREHOM
Ako je bilo pisano, dakle i nužno, da se prvorodni, praroditeljski greh iskupi patnjama koje će za sve ljude podneti Spasitelj, zašto je bilo potrebno da se očišćenje od jednog greha plaća drugim – nezahvalnošću i raspinjanjem Spasitelja?
Tek što je spašeno, u času spasavanja, kroz sam čin spasenja, pada čovečanstvo u nov greh. Greh se iskupljuje – grehom. Jedan se greh zamenjuje drugim. Hristova natčovečanska žrtva postaje tako a priori uzaludna...
Monday, September 02, 2019
Smrt, uzaludnost, krug, Tamo gde loze plaču
Smrt, uzaludnost, krug, Tamo gde loze plaču
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
SMRT, UZALUDNOST, KRUG
Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ...
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ...
Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ...
Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.)
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
SMRT, UZALUDNOST, KRUG
Apsurd je savršen krug. Ali, od kruga vidimo samo deo lučne linije, pa nam se čini da ona ima smisla i da nekuda vodi. Obećavajući krivu, u kojoj se ni prošli ni budući krug ne prepoznaje, vidimo duge prave i iza sebe i ispred sebe ...
Apsurd je nepodnošljiv za um, i bolan za osećanje. Skraćujemo svoje prave da bi ih, u krivljenju koje opažamo, sprečili u obrazovanju kruga. Jer, čak i kada krug ne priznajemo, duboko smo ga u sebi svesni ...
Ponekad mislimo da je krug samo naznačen, da još nije opisan. Nadamo se da ga možemo sprečiti u zatvaranju. Varamo se. Ne možemo ga zaustaviti. Jer, on se već zaokružio. Ne jednom. Bezbroj puta. Svaka tačka, u kojoj smo, završetak je jednog kruga i početak drugog. Prave i krive slobodne linije ne postoje. Postoje samo krugovi ...
Strahujemo od krugova. Večnost zamišljamo kao krug. Smrt je krug. Ropstvo je krug. (Samica ne bi smele biti četvorougaone. morale bi biti krugovi, kojima se pridaje moć da ubijaju.)
Krug je simbol mira, ništavila, savršenstva, Boga, ponavljanja, a iznad svega – uzaludnosti. Ali, uzaludnost nije i besmislenost ...Jer smisao je u – krugu.