KONFIDENTI, Tamo gde loze plaču,
Službeni
glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
KONFIDENTI PREDLOG TIPOLOGIJE ZA
III DEO »SYMPHONIE EROICE«
1.
On svoju izdaju smatra buntom u egzistencijalističkom
smislu. Kad bi se konfidentstvo smatralo vrlinom, on to ni po koju cenu ne bi
bio. Mora se uzeti da je stanovište filosofsko i iskreno, inače tip gubi jasnoću
i nezavisnost. Svaki dodatni motiv briše konture ...
2.
On je običan čovek koji od toga
živi. (Da ume nešto drugo, od tog drugog bi živeo.) Za njega je to posao kao i
svaki drugi (samo on druge ne zna). Ne zarađuje nikad više nego što je
neophodno. Da se izračunati mesečni izdatak, pa se prema njemu rnože utvrditi
broj, opseg i značaj dostava koje se moraju podneti da bi se troškovi
podmirili. Izuzetni rashodi pokrivaju se, od vremena do vremena, izuzetnim
dostavama.
(Cipele deci su nužne, ali se o rođendanskom poklonu razmišlja pre
nego što se odluči da se i on dostavom zaradi.) Duhovno, ni u čemu ne
učestvuje. Smatra se lovcem koji je gladan, te ubija smotreno, samo koliko mu
je za jelo nužno. Vodi računa o istinitosti dostave, vrši brojna proveravanja,
nikad ne laže. U njegovoj urednosti i ispravnosti ima nečeg klasično
građanskog.
3.
Uživa u činu kao u naročitoj,
gotovo bogomdanoj veštini. Zanose ga komplikacije. Nije zainteresovan
probitkom. Samo savršenstvom obavljena posla. I on polaže na istinitost
dostava, jer bi sve drugo bilo ispod njegove profesionalne savesti. Brižljiv
je. U pravom smislu reči, međutim, nije profesionalac jer podleže raspoloženjima.
Ume stvari i da previdi, ali samo kad je nesiguran u lepotu rezultata. Liči na
slikara koji odbija da završi započeti rad pre nego što dobije inspiraciju.
Vrlo redak, dragocen tip. Ono što je za Br.2 zanat, za njega je — umetnost. U
policijskom aparatu njemu bi odgovarao jedan Steinbrecher i njegova težnja
prema limitima policijskog umeća.
4.
On ima svoje moralne razloge. U
konkretnom miljeu (okupacije), zlo ne vidi u slučajnom okupatoru — koji će
jednom otići — već u onima što, protiv njega se boreći, podrivaju buduće (i
bivše) osnove društva. Stanje okupacije, po sebi neugodno, ipak predstavlja
neku branu protiv takvih neprijatelja.
Premda je, takođe po sebi, uz okupatora
nemoralno biti, ovde, iznimno, nemoralno je uz njega ne biti. Da mu tajnost
dopušta, svoje bi postupke (dostave) neprestano objašnjavao i obrazlagao.
Propagator je dostavljanja i teži masovnosti. Ukoliko više dostavlja, njegovi
razlozi jačaju. A ukoliko jačaju, više dostavlja ...
5.
Filosofska ili moralna
mizantropija takođe može proizvesli dostavljače. Ovaj tip je varijanta tipa 1.
Razlika je u tome što je stanovište Br. 1 bezlično zaista, a Br. 5 tek prividno
lišeno ličnih motiiva. On je osvetnik. Svet je zao i zlo se prema njemu poneo.
Zasilužio je što dobija. On se samo brani, i pošto je svim sredstvima napadnut,
svim se sredstvima i brani.
Svet je izigrao sve prećutno sklopljene saveze i
oslobodio ga svih normi. Prihvatio je izazov i otresao se savesti da bi se suprodstavio
sudbini. U izvesnim momentima ovaj se tip može uzvisiti do stvarne veličine —
do najdubljeg pada. (Veličina se ne meri pravcem, nego obimom. Najdublji pad
jednako može biti veliki kao i najveći uspon.)
6.
Kad bi za tako nešto postojalo
kliničko ime, mogli bi smatrati da je — bolestan. U njegovim postupcima ima
izvesnog sadizma. On ne uživa, kao Br. 3, u samom procesu uhođenja ili
dostavljanja, u harmoniji razbijene tajne — savršeno ravnodušan spram sudbine
dostavljenih. Ravnodušan prema procesu, on uživa upravo u njihovoj sudbini ...
7.
Kao da je izašao iz Sartreove
drame »Nesahranjeni mrtvaci«. Denuncira samo jednom. Ako preživi, trudi se da
ne produži, i to ne čini, osim ako se ponovo ne nađe u istoj situaciji. U
isvakoj drugoj, ako je sam, ako nije u komplikovanim međusobnim odnosima sa
onima koji od njegovog ćutanja zavise, on će, po svoj prilici, izdržati
pritisak okolnosti.
(Ko si ti da zahtevaš našu smrt radi tvog života? — Ne radi
mog života, nego radi naše borbe. — Ali kad umremo, naša borba više neće biti
naša, nego vaša, borba onih koji ostanu. — Ja nisam kriv što sam taj koji mora ostati,
koji je potreban. — Ni mi što se od nas traži da se za tebe žrtvujemo.
Razumevanje je potrebno nama, ne tebi.
— Ja i ne tražim vaše razumevanje, nego
vaš život. — Ne možemo ti dati život, a o razumevanju — razgovarajmo.
— Ja to ne tražim radi sebe, to je zbog naše borbe. — Da bi borio našu borbu
moraš biti živ, zar ne? — Moram, kao što vi morate biti mrtvi. — Bićeš živ da
bi se borio? — Biću živ zato što se borim.
— Borićeš se, ali ćeš i živeti. Kad
bi mogao da se boriš mrtav, možda bi za tebe i umrli. Hajdemo zato da umremo zajedno,
to je najpravednije. — Ali ko će se onda boriti? — Oni za koje ne treba umreti
da bi se borili. Oni — nevini) ...
8.
On odaje samo jednom, i to iz
najviših, sudbinskih razloga. Njegova izdaja ugrađuje se u mit, istoriju, veru.
On je iznad čina, jer niti on sudbinski pripada činu, niti čin njemu. Sam ga je
izabrao, obavio izvukao konzekvence. To je najviša žrtva koju neko može podneti.
U ovaj tip spada Juda lskariodski (a može se u nešto razvodnjenoj, nejasnoj i
rekombinovanoj formi naći i kod vođa nekih velikih pokreta) ,..
9.
On nije nitkov. Može biti
krajnje častan čovek. Pod okolnostima, u kojima nije uvek lako častan ostati,
on ostaje. Moglo bi se reći da poseduje i srazmerno veliku moralnu kuraž. U
građanskom smislu nije ni kukavica. Mogao bi, pod određenim uslovima, da
žrtvuje karijeru, imanje, ugled. Ali, fizički bol ne podnosi.
(To je uvek
praćeno odvratnošću spram vlastitog tela koje ga prodaje.) On će popustiti tek
kada ga polože na sto, tek kada se prva kap zatrese na ivici bokala pre nego
što će mu zasuti nozdrvu studenim udarom i obećanjem neizdržljivih bolova.
Pristaće na sve pre nego što kaplja padme. U drugim varijantama, razume se, tek
posle izvesnog broja kapi. Ali, razlike su apotekarske. Tip je jedan.
10.
On kaže sebi: »Pošto se ne mogu odupreti, a pod
mukama mogu reći i više nego ovako kontrolisan pri čistoj svesti, pristaću
prividno da sarađujem. Trudiću se da im pružim što manje, tek toliko sebe da
obezbedim, a da tuđu sigurnost u pitanje da ne dovedem.« Posle izvesnog
vremena, stavljen pred neko novo iskušenje, on će reći:
»Ako se od mene izrikom
zahteva da odam nekoliko ljudi, po svom izboru, ja ću odati jednog koji
najmanje vredi, ali ću spasiti sve ostale.« Zatim će kazati: »Bolje je da im ja
dam nekoliko ljudi, nego oni da unište ceo grad, u kome će ionako tih nekoliko
stradati.« Struktura alibija uvek je ista, samo je svaki put pad dublji.
I ovaj
je tip sklon beskonačnim samoposmatranjima i objašnjenjima. Ponekad i samokinjenju.
Samooptužbe, međutim, kad ih dobro rasklopite, nemaju za cilj da ga optuže,
nego da ga objasne i opravdaju. Još jedno obeležje tipa je lažnost dostava.
Pošto on drži da je to »njegova igra«, kojom on uspešno parira »njihovu«, ceo
je proces oslobođen empirijskih opterećenja i odvija se u zoni čiste imaginacije.
Kad štiti jednog krivog, o kome se može kazati istina, on uništava deset
nevinih, o kojima se mora lagati. Tip je, svakako, komplikovan i zahvalan.
(Serijski je cvetao u sovjetskim čistkama.) ...
