DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA, Tamo gde loze plaču,

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DOSTOJEVSKI I RUSIJA, MORAL I POLITIKA

»Baron Hibner proriče socijalističke pokrete u Francuskoj i Evropi. Rusija se poziva u savez. Rusija ne treba da upadne u to. Rusija treba da gleda sopstvenu korist. Socijalizam će se razbiti o Rusiju...« (Dostojevski: Margina na Novoje Vremja, br. 1667. od 1880) Socijaiizam je racionalizam. Zato ga je i stvorila racionalistička Evropa od svojih racionalističkih doktrina i svojih racionalističkih utopija. 

Carska Rusija nije za njega bila prirodno tle. Zato se on, uprkos prividne pobede, o Rusiju stvarno razbio. Decenije, pa i vekovi, mogu proći pre nego što evropski socijalizam popravi štetu koja mu je tom pobedom naneta. I socijalizam vrati racionalizmu, iz koga je proizašao ...

»Ako verujem u Boga, ne činim to kao glupak, (kao fanatik).« (Dostojevsiki: Beleška povodom Karamazovih.) Zar Dostojevski traži racionalne razloge za pobožnost? Zar se odriče fanatizma, spoznajne intuicije u krajnjoj liniji, koja jedina obezbeđuje neposrcdan kontakt s predmetom i bitnim uslovom prave vere? ... Da li je Bog Dostojevskog Rus? ... 

Vidim čudesnu sliku: Stavrogin kleči pred Raspetim . .. Evropa nije razumela poruku Zlih duhova. Za tako nešto Zli duhovi moraju doći u Evropu. Samo se oni, poput Stavrogina, neće obesiti o klin u nekoj kući Kantona Uri. Oni će . . .

Spor između Dostojevskog i Timoteja Nikolajeviča Granovskog — spor više moralne nego praktičnopolitičke prirode — oko Istočnog pitanja i, preko Istočnog pitanja, oko fundamentalnih problema odnosa Države i Morala, nije aktuelan zbog mišljenja Granovskog 

(koga pisac upoređuje sa svojim Stepanom Trofimovičem, te mu, pored besprekornog ali prilično jalovog idealizma »Četrdesetih godina«, i njemu blagodareći, pripisuje i priličnu dozu komičnog), 

koji stav Majčice Rusije prema »Slovenskoj braći« smatra štetnim po ruske interese, jer Evropa ne samo što popreko gleda na zaštitničko namigivanje ruske vlade bugarskim i srpskim rodoljubima, nego i zbog tog namigivanja ratuje (Sevastopolj), ili mišljenja Dostojevskog o predmetu raspravljanja, već je cela ova, u osnovi moralna kontraverzija, za nas, danas i ovde, poučna pre svega:

in primo: zbog pitanja može li se država i njena politika, u moralnom smislu, tretirati kao ponašanje neke jedinke, pa od nje onda s pravom očekivati moralno ponašanje, velikodušnost ili zahvalnost, na primer;

in secundo: zbog ideje sveslovenstva, koja se vizionarima, (ali ne samo njima, nego i mnogim bivšim vizionarima), još čini primamljivom, ako ne iz gregarske čežnje za utapanjem u jedan neiscrpan ljudski okean, ono radi iluzije da će to stapanje beznačajne slovenske državice izvesti u svet;

in tercio: zbog toga da se pokaže kako se prigovor Dostojevskog Granovskom, što se u stidu od političke poezije sakrio u politički cinizam, mana koju ovaj prebacuje Puškinu (Veliki pesnik nije se jednom zastideo što je samo pesnik), da se, dakle, pokaže kako se taj prigovor odnosi pre na samog Dostojevskog, nego na Timoteja Nikolajeviča.

Idealist Dostojevski zamera realisti Granovskom da cinično i amoralno tretira poteze u savremenoj evropskoj politici. (»On potpuno odriče čak i mogućnost zahvalnosti Austrije prema nama zato što smo joj pomogli u njenom sporu sa Mađarima i bukvalno spasli od raspadanja.«) Dostojevski previđa mogućnost da je stvar Mađara u sporu s Bečom bila nacionalno opravdana, pa prema tome i moralna, a da je, prema tome, intervencija Rusije na strani Beča bila nasilnička, neopravdana, pa dakle, i nemoralna. 

U kakvom se svetlu onda pokazuje idealizam Dostojevskog (ako ne u svetlu jednog tipično ruskog »imperijalističkog idealizma«.) Idealist Dostojevski lamentira: Austrija se pokazala nezahvalnom jer, evo, u Istočnom pitanju ona je protiv nas, nije s nama, a mi smo je spasli od raspadanja! 

Na stranu izvesnost da Rusi nisu spasavali Austriju nego ideju apsolutističke .monarhije (princip, a ne državu tog principa, jer sa principom te države sukobljavali su se svaki put, kad god bi poželeli sići na Balkan i Moreuze), i da joj je do konkretne Carskoapostolske Austrougarske stalo koliko i do lanjskog snega; 

dopustimo da je u pitanju i bila baš ta K. und K., pomoć ona nije zaslužila nikakvim platonskim simpatijama Rusije, već sasvim neidealistički pametnom političkom računicom — nije se smelo dopustiti da se tu, odmah uz nos, stvori jedna panonska praznina, po kojoj će, kako hoće, duvati revolucionarni i nacionalnooslobodilački vetrovi.

Idealist Dositojevsiki zamera realisti Granovskom što otvoreno predlaže da Rusija napusti Slovene i da time jednom za svagda reši Istočno pitanje. Pri tome rezonuje Granovski sasvim moralno. 

Mi hoćemo — misli on — samo da se osnažimo Slovenima; što ćemo možda i njih osnažiti, ili ih ne osnažiti nego progutati, to se nas ne tiče, to je u potpunosti njihova zla sreća. Zar nije i korisnije i moralnije baciti ih dovraga, kad to ionako rafinirano činimo svaki put kad nam odgovara, nego jednog dana dovraga otići zajedno sa njima? ..

.

Ko je sada u tom sporu zaista idealist? Dostojevski se za tu čast spremno ponudio. Ali ništa nije kazao što bi mu je donelo. Realizam Granovskog je, bez sumnje, idealniji. Ako se Puškin jednom zastideo što je bio samo pesnik, Dostojevski bi se, bar ovom prilikom, morao postideti što nije ostao samo to. Bolje je stideti se zbog vrlina koje nam nedostaju, nego zbog mana koje imamo...