Na reci. Uzak, zeleni dim u obliku atomske
pečurke. Rukavci ljubičaste svetlosti. Senke spadaju sa drveća. Rastopljeni
sneg liči na žućkast gnoj. Preko, obris nekog kamenog košmara. Tu i tamo, pore
sijalica na koži sive polutmine ...
Reka ima boju masne nafte. Gusta je.
Nepokretna, a ipak teče. Unaokolo niče mrak kao crna trava. Sve nečujno zarasta
u korotu .. .
Dugo tulenje udaljenog šlepa.
Tuga, samoća, smrt.
Sve teče ...
Majušni svetlosni odraz kao vodeni cvet.
Drhti beličast od zime, rasplinjuje se, odlazi. Odlazimo .. .
Kad je čovek pored reke, svet iza njegovih
leđa može da nestane, da on ne oseti, a kad se okrene da mu ne bude žao ...
Pogledaj reku koja teče, pogledaj dom svoj,
anđele!
No comments:
Post a Comment