DVA SVETA, Tamo gde loze plaču,

DVA SVETA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

DVA SVETA

Na spratu hotela »Slavija«, dok mi neuporedivi kelner Đ. diskretno menja čaše sa klekovačom, tako da mi se čini da uvek pijem jednu, što me čini ponosnim na svoju volju i sposobnost uzdržavanja, dajem intervju M. B. 

Po sredi je somnambuli napad na M. izvesnog P. preko Radio Beograda. Napad »brani« mene i mog prijatelja Đ. L. i naše namere da pišemo drame o istrebljenju Jevreja po logorima od navodnog M. ismejavanja. Totalna konfuzija stanovišta i namera ...

Za intervju je M. sasvim dovoljan. Ja bih samo smetao. Mogu se posvetiti klekovači i uspomenama. Mnoge su se stvari događale na ovom spratu »Slavije«. Za petim stolom ukoso i ulevo sedeo je M. K. sa B. Ž. Bili su u živahnom objašnjenju, sasvim nepogodnom stanju za pravljenje novih poznanstava. 

Ja sam sedeo za obližnjim stolom s tragovima Gubilišta, još svežim u svesti. Ustao sam, prišao njihovom stolu i upoznao se sa M. K., smatrajući da nema situacije koja je nepogodna za sticanje prijatelja ...

U međuvremenu, M. sastavlja moje odgovore. Posmatra me ispod oka. Ako se smejem, odgovor ostavlja, ako ostajem ozbiljan, briše ga i traži drugi. Najzad mi čita ceo intervju. Uviđam da sam duhovitiji nego što sam zamišljao ...

U zamenu, piše mi pesmu »Dva sveta«:

»I uskoro ćemo, taj dan doći mora, 

Uputiti molbe Upravi zatvora,

Da nas liše straha, slobode i zime,

I na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,

Neka svet izgubi sramnu ravnotežu,

I od dva sveta što ovaj svet čine,

Nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas iz straha il' srama,

 Jedne noći mole da budu sa nama!

Ispod pesme, M. dopisuje datum, 14. 2. 1966 i posvetu: »Borislavu Pekiću za prijateljstvo i poeziju,

M. B.«

KORESPONDENCIJA nastavak, Tamo gde loze plaču

KORESPONDENCIJA nastavak, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KORESPONDENCIJA nastavak

Prvo pismo od F. D.: »... Ja se trenutno kolebam da li da nastavim rad na prozi ili da se jedno vreme posvetim drami. Možda se u neko normalnije vreme ovakva dilema ne bi postavljala... Ali, već sada otprilike znam kako će se sve to završiti, napisaću dramu, pa ću osetiti da je moja prava, prva i jedina ljubav proza, takav je slučaj, zar ne, i sa tobom, Mirkom, pa i Kišom? 

Bilo šta započeli, uvek se njoj vraćamo ... Od Kiša još uvek ni traga ni glasa. Ko zna, možda je kao Rembo odlutao negde, zar nije uvek govorio da mu je dosta literature, svega. Ipak, nadajmo se, vratiće se ...«

KORESPONDENCIJA, Tamo gde loze plaču,

KORESPONDENCIJA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KORESPONDENCIJA

Prvo pismo od M. K.: »... Izražavam svoje potpuno negodovanje prema Gradskoj kafani... Odmah smo pobegli, ja i Glavurtić, jer ne znam ko su onoliki ljudi koji su se obreli za našim stalom. Kad si ti otišao, bio ih je čitav red . . . 

Razvijanje prijateljstva gotovo je retkost kod nas . . . Mi se moramo radovati knjigama, zato ih i pišemo .. . Ukrotite Kiša ... Molio bih te da nazoveš Glavurtića na pet petica da dođe da mi krsti kćer . .. Ne zaboravi pisati (svoje knjige i meni) . ..«

Drugo pismo od M. K.: »Paraćin, noć (meni je uvek noć) ... Ja ne verujem u bekstva! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili nov oblik trivijalnosti ... Ja tu vidim film, ne znam šta će reditelj videti ... Ne znam da li sam ti pisao o svemu, uvek mi se učini da ništa nisam rekao ili da sam mnogo šta izostavio. To mi se čini i pišući knjige, to je ono što me tera da ih neprestano pišem .. .«

Treće pismo od M. K.: »... Ja sam u jednoj čudnoj krizi. Ne bih se usudio napisati jednu reč iz proze. Sve drugo pišem, samo ne to. Može li ova kriza potrajati, može li se desiti da više nikada ne budem umeo napisati nijedan red ... Zato sam sve ostavio do potpunog ozdravljenja... Ćerkica ima dva meseca. Mnogo se smeje, igra i to je pravo uživanje, jedna sjajna velika iluzija...«

PRVA KNJIGA, Tamo gde loze plaču

PRVA KNJIGA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PRVA KNJIGA

Posle sedam meseci izlazim iz bolnice ...

Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i Javnog tužioca.) ...

Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe, skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije izmišljeno ime. 

Na unutrašnjoj strani omota zovem se Branislav, napred i pozadi, Borislav. Priznajem da, posle mojih pseudonima Adam Petrović i Borislav Petrović, oni još bolje ilustruju moju urođenu potrebu da ostanem u senci, ali me onda čudi zašto i druge mogućnosti, kao što su Berislav, Borivoje, Bora, Borko i Boris, nisu iskorišćene. 

(Varijantu 'Borisav' novine izdašno rabe.) Adresa izdavača »Prosvete«, međutim, tačna je.

U samom tekstu nema mnogo grešaka, osim mojih. (Rđavo shvaćena hebrejska mera za težinu iznela je na sto Tajne večere nekoliko tona zelja.)

Pa ipak, srećan sam. Idiodski srećan, premda znam da se klopka zamnom konačno zatvorila.

ISTORIJA I DRAMA, Tamo gde loze plaču

ISTORIJA I DRAMA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

ISTORIJA I DRAMA

Predstava Francuske revolucije kao krvnika u crvenom trikou nije, naravno, baš odgovarajuća, ali je dramatska. Puritansko crno odelo pariskih trgovaca, zanatlija i advokata, koga ispod trikoa otkrivamo, razočarava. Ali ako ispod naborane građanske košulje pronađemo dronjavi vršak sankilotske, opet smo na svome i očarani: jer, u istoriji je sve osim osrednjosti dopušteno ...

Od revolucije koja pognute glave stoji pred svojim kraljem, u Loptačnici gde se ovaj zabavlja, od revolucije koja pre liči na poklonstvenu deputaciju nego na osvajački juriš, ko je mogao očekivati da će za tri meseca srušiti Bastilju, a u narednih pet podići umesto nje giIjotinu? To je drama, ali ona, uzgred, dokazuje da je uvek lakše pronaći novu spravu za ubijanje nego zakone koji bi je opravdali.

Revolucija pobeđuje. Revolucija prelazi granice. Revolucija se širi. Evropa je u duhovnom haosu. To je drama. Njen Konvent, njeni »bratski međuobračuni«, njene iluzije, masakri, porazi i velike reči, jednako velike s tribine i sa ešafota. (Sta je upropastilo retoriku boljševičke revolucije? Dogma, bićc ...)

Saint-Just je hteo da bude dobar Rimljanin, ali je ostao osrednji glumac. Petrovgradski radnici su pevali Marseljezu, koja se, pre nego što je otpevana, pretvorila u Internacionalu. Oni koji su dvadesetak godina kasnije, produžujući istoriju, započeli je sa Internacionalom, završili su je sa »Hej, Sloveni«. 

Transfer sadržaja iz veka u vek ponavlja se kao naravoučenija skaski koje nismo shvatili. Istorija je drama koja se ponavlja ...

Ali, istorija je i drama, koja od premijere do poslednjeg izvođenja trpi sve nova sažimanja i skraćenja, dok od nje na kraju ne ostane samo — kraj. Najčešće krvav.

Ako pisac želi istoriju da doživi kao dramu, treba da se okane istoriografskih istina, mora otkriti istinu (dramu) vremena. U njoj i Aleksandrova dizinterija može biti veličanstvena. U istoriji, ona je samo otežavajuća okolnost jednog besmislenog osvajanja .. .

MUNTA I ŠLAGA, Tamo gde loze plaču,

MUNTA I ŠLAGA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

 EGZISTENCIJALNA MUNTA I ODGOVARAJUCA ŠLAGA

Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića. 

(Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.) 

Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi. 

(Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim). ..

U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Posle podne, nakon poslednjeg obilaska glavne sestre, razdeobe noćnih lekova, i opšteg povlačenja osoblja iz naših domena dižemo se iz postelja i soba se pretvara u Monte Karlo. Igra se na tri kreveta. Dominiraju Ajnc, Šlaga, Munta. Igram tokom seanse u sve tri igre. Najradije, razume se, Ajnc. Dobijam, uglavnom. 

Pokušavam kod sebe da probudim bolje instinkte, razumevanje ograničenosti sredstava izvesnih od mojih partnera, ali mi to uspeva samo dok u rukama ne vidim jake karte. Onda ne vidim ništa osim njih. Probudim se human tek s parama u džepu. 

Kad mrak padne, ćebad se, kao u vreme bombardovanja veša na prozore i kockanje nastavlja do zore. Soba onda liči na krijumčarske točionice u doba američke prohibicije. Ujutru se bolničarke čude kako imamo baš svi tako čvrst san ...

Ovo je drugi put u mom životu što sam u sasvim bliskom dodiru sa tzv. narodom. Dopada mi se.

EDUARD SAM, Tamo gde loze plaču,

EDUARD SAM, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

EDUARD SAM

Eduard Sam proizvodi svoje čudesne tačkice, svoje duboke nedorečenosti i svoja bučna ušmrkavanja ..,

Sedimo u sobici kod D. K. Čita se Bašta, pepeo. (Trebalo je da čujemo samo odabrane odlomke rukopisa, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo. Pamćenje pisca je fenomenalno. Svakoga pisca, ne samo D. K., M. K. koji naše stvari voli da čita sam — ako ih čita, na šta ne bih paru dao — tvrdi da smo jedan odlomak već čuli. 

»A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?«, u kome se raspada kilogram govedine, kupljene u Bakši, sa laži-pčelom kao nekom svilenom mašinicom, koja uz to još i zuji. No, D. K. zna bolje. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?« nije čitano. 

On, naravno, ima pravo. M. K. je uzvicima »to je sjajno«, »to sa šeširom je bilo sjajno« pokušao da pozove u pomoć taštinu pisca, da bi u savezu s njom uspavao njegovu memoriju. Čita se i sve o šeširu koji gospodinu Eduardu Sarnu služi kao priručni fišek za meso...

Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam ni u Detinjstvu u Agramu. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, suza za koje čovek ne zna jesu li od plača ili smeha. (Biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odraslog čoveka.) Hrabro pronađene, duboko shvaćene i briljantno prevedene uspomene ... 

Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i, premda nisu, mogu biti uspomene F. D. ili M. K., koje prestaju, a možda nikad stvarno i nisu bile, D. K., koje sada pogotovu više nisu njegove, nego sveuspomene, sam proces memoriranja jedne čitave i uklete i izabrane rase ,..

U međuvremenu, mislim i na taj šešir. Građanski šešir Eduarda Sama, poslednju zalogu njegovog maltretiranog građanskog dostojanstva — jer građanin je on uprkos unutrašnjem buntu protivu konvencija — 

isti onaj šešir što ga je moj Arsenije Njegovan stavio na glavu, pre nego što se, prošavši ulicama, po kojima se, jedne kasne jesenske večeri, godine 1944, gurao neki čudan, nenegovan prasvet, dok su se po uglovima igrala kola, slična kanibalskim ritualima, odšetao na pust Kalemegdan, 

seo na klupu okrenutu Severozapadu, večnom pravcu porodične agronautike, kojim je upravo, kao kakvo zlatno runo, iščezavala kontura sunca, i izdahnuo s mirisom svojih spaljenih kuća u nozdrvama ...

Ma šta se desilo, čovek svoj šešir mora zadržati na glavi...

Nikome ne kažem da sutra ujutru odlazim u bolnicu.

CIGANSKA TUBERKULOZA, Tamo gde loze plaču,

CIGANSKA TUBERKULOZA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

CIGANSKA TUBERKULOZA

Zbog jedne fistule, tamo gde pametan svet drži srce, odlazim na pregled. Konstatuje se zapušteni kavernoznokazeosni stadijum tuberkuloze u vrhovima oba plućna krila. Sputum pozitivan. Početni stepen opšte kaheksije. U jednu reč, sasvim dobar pravac za nekoga koji što pre želi da umre.

»Ovakvu tuberkulozu danas imaju još samo Cigani.« Kaže doktorka M. »Morate smesta u bolnicu.«

Ne pogađa me dramatično poređenje moje tuberkuloze sa ciganskom, niti značenje neortodoksne dijagnoze blisko infaustnom, uzbuđuje me reč smesta. Njena me uzurpatorska definitivnost, despodska neopozivost, izbezumljuje. Nikad ništa smesta nisam radio. Sve što je trebalo smesta, sama priroda termina, vređalo je moju urođenu skeptičnost prema naglim odlukama i delovanjima. 

»Jednom, ovih dana«, »Uskoro«, čak i »Što je ranije moguće«, više bi odgovaralo mom smislu za odlaganja. (Sećam se. Za ručak nema hleba. Petnaest minuta pre ručka majka me šalje hleb da kupim. Ja pitam: »Jel' odmah?«. Takođe, na njen poziv sa prozora da se iz neke igre vratim kući, uvek sam poslušno odgovarao »Sad ću« tri sata pre nego bih se vratio.) 

Dr. M. je uporna. Moram u bolnicu — smesta. Pokušavam strpljivo objasniti da najpre moram obaviti jedan vrlo važan posao, da za to smesta baš sada jednostavno nemam vremena.

»Ako smesta ne odete u bolnicu, sve što ćete obaviti biće — u grobu.« Kaže. Oduvek sam voleo mrtvački humor. Popuštam. Dr M. preuzima na sebe da me smesti u Vojnu bolnicu »Rifat Burdžević«. Kaže: »Vi niste za normalnu terapiju. Vama treba kasarnski režim lečenja.« »Koliko mislite da će to trajati? Kada ću izaći iz bolnice?« »Za nekoliko meseci,« kaže »Ako izađete«, ne dodaje, ali se podrazumeva . ..

Dr. M. je supruga slikara C. Slikara božanstvenih vrata na zlatnosmeđim mediteranskim zidovima, vrata u neke druge misteriozne dimenzije iza kamena, zaraslog u nevidljive zalaske. U hirurškoj grubosti D. M. nazirem izvesnu simpatiju. Ona se ne odnosi doslovno na mene. Više na umetnost uopšte. Na umetnost koju ja — kako sam se predstavio — skromno oličavam ...

Udarac je gadan, ma koliko se pravio da ga ne osećam. Trudim se da ga protumačim predstojećim gubitkom vremena, prekidom ozbiljnog književnog rada u koji sam tek bio ušao, — moja prva knjiga, Vreme čuda, hibridni torzo »Zaveštanja«, izlazi tek iduće godine — ali sve je maska, okrenuta ne samo prema okolini, već i prema sebi, u prvom redu prema sebi. Ja se bojim. 

O, kako mi se sada čini dražestan »egzistencijalistički strah«, divna apstraktna briga od koje se kuju duboke, većinom besmislene rečenice — besmislene i bez obzira na Wittgensteina — kako bih se iz te sasvim određene i »opredmećene« brige vratio u gust mulj egzistencijalističkih refleksija o »brizi kao takvoj«! 

Filosofija nasledne nesreće ljudske pozicije, totalni i neizbežni apsurd naše egzistencije, izgleda mi najednom nesrazmerno manji i beznačajniji od moje kaverne u vrhu levog plućnog krila ...

PSEUDOTROCKISTIČKA RAZMIŠLJANJA, Tamo gde loze plaču

PSEUDOTROCKISTIČKA RAZMIŠLJANJA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PSEUDOTROCKISTIČKA RAZMIŠLJANJA

Za revoluciju je smrtonosna svaka težnja za učvršćivanjem takozvanih »revolucionarnih tekovina«. Jedina stvarna tekovina revolucije, o kojoj revolucionar mora da se brine, je u duhu promene koji se oslobodio (inercije) status quo-a. Ma kakvo učvršćenje bilo čega protivi se samoj prirodi revolucije. Učvršćenje je mirovanje, a mirovanje kontrarevolucionarno stanje revolucije. (SSSR.)...

Permanentnost revolucionarnog procesa, (Trocki), je bazično ničeanski princip revolta i poricanja svih ustojalih vrednosti. Samo u haosu radaju se zvezde. (Nietzsche.)...

Tekovine revolucije postaju kontrarevolucionarne onog časa kada se stave iznad revolucionarnog duha promene. Francuska revolucija prestala je da deluje kao revolucija onog časa kada je prestala da menja i preobražava. Ali tog časa sama je podlegla preobražavanju. Od prihcipa promene i pokreta, postala je načelo stalnosti i mira ...

Revolucije najbrže napreduju u agoniji. (Predvalmijska Francuska, brestlitovska Rusija.) Revolucija mora da živi u opasnostima, ako hoće uopšte da živi.. .

Sve ove ideje, ideje su evropskog racionalizma. I nikad politika, jedina oblast kojoj uistini treba razum, nije bila manje racionalna nego sada, u dobu opšteg, pa i političkog racionalizma.

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE)

Pre podne. Trežnjenje.

Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima. Iznenada, kroz odvratan, lepljiv mulj griže — ideja. Poput divovske komete, prodire ona u gravitacione radijuse Moskopoljskih argonauta, moćnom antigravitacionom silom razbija Red u planetarnom sistemu Njegovan Turjaških i baca ga u Haos. 

Osećajući se kao demijurg u tom fiktivnom svetu, usredsređeno radim nekoliko sati. Porodično sunčano kolo ponovo se uspostavlja. Na prvi pogled isto je kao prvobitno: uporedni, ali sve širi koncentrični prsteni planetarnih putanja pokrenuti su oko centralne mase. Samo su se promenile osobine planeta. 

U središtu Sistema sada je najdublja prošlost genosa — da privremeno upotrebim izraz koji u njihovom postojanju nema značenje što ga ima u našem, značenje nečeg proteklog, iznepostojanog, iscrpenog: vreme oko pada Konstantinopolisa 1453, pa možda, unutar njega, u vidu usijanog i nepristupačnog jezgra, i ono praistorijsko, stvarno vanvremeno vreme mita. 

Oko njega, po kružnim putanjama, kreću se prividno uzastopne, pseudohronološke bliže prošlosti (Moskopolje, Beograd, Dol pri Ljubljani, 1760, 1790—1918, 1918—1941, uključujući sada i »Eroicu« od 1941 do 1944), sve do granice Sistema sa sadašnjicom Njegovana, koja će obuhvatati period od 1945 do danas. 

Sudbina arhitekte Isidora Njegovana, ma kakva bila svakako okončana samoubistvom, neće više biti Satelit neke druge, već će u knjizi-planeti Sistema ceo ciklus završavati. Vreme će ličiti na kružni Mannov bunar kroz, koji se čovek mora spuštati, da bi tek na dnu našao njegove uzroke, a možda i njegov smisao. 

Hronologija, ona pseudomorfna, razume se, jer druge i nema, uspostavlja se kao obrnut proces od naše »progresivne«. Ide se unatrag dok se dno vremena ne dotakne. Ali je ta hronologija dvostruko lažna. 

Odvija se, sasvim vidljivo, u jednoj ravni, istovremeno, poput vremenske paralelnosti čoveka koji se pita hoće li Engleska stupiti u rat zbog Poljske i onog koji zna da je Engleska već u taj rat stupila i da ga je već dobila; spuštanje u dubinu prošlosti je optička varka, igra lažnih perspektiva, jer se ni pripovedač ni njegov čitalac stvarno ne spuštaju do Carigrada i mita, već do njega dolaze u sve užim koncentričnim kretanjima u istoj vremenskoj ravni, nalik kruženju po prstenovima vrtloga koji nema dubinu, nego se vrti samo po širini.

 Sistem ponavlja sudbinu Kosmosa. Galaktike, koje se silovitom brzinom od nas udaljuju, naše su budućnosti koje se od nas odmiču i najzad nestaju, da ih nikad ne dostignemo. Naše prošlosti odlaze u Crne rupe, gde vlada faraonska nepomičnost, vrsta nestanka dubljeg od ma čega što smo do sada kao smrt upoznali. 

Sistem, takođe, po zakonima Entropije, u svojoj prošlosti ima najveću gustinu, (najveću ostvarenost), tamo, pak, na vremenskim granicama prema beskonačnosti (budućnosti) ona se smanjuje, dostižući oblike bez izmerljive mase, finalnu granicu između postojanja i nepostojanja...

Veče. Dolaze Danilo, Mirko, David i Miro. Uvek sa nestrpljenjem čekam utorak. Danas me ne raduju. Hteo bih da pišem. Ubrzo, međutim, ulazimo u razgovore koji leče moje neraspoloženje. Treba li ( ) primiti u našu grupu?... S tim šta smo mi, zapravo, uvek imamo muke. Ja se grozim svakog imena, svakog definitivnog stanja, svake međusobne obaveze koja bi prevazilazila prijateljsku lojalnost. 

Pogotovu se užasavam literarnih, kao i ma kojih drugih manifesta. Znam koliko raspoloženja koja su ih inspirisala kratko traju, i koliko su solidarnosti njihovih supotpisnika krhke. A možda je to i iskustvo pretvoreno u fobiju. Na drugom polu je M. G. On bi stalno, i uvek ponovo »Medialu«. Od onoga što mislimo ima, razume se, dosta od medialističkog, ali ne zbog »Mediale« — ona je, na 

primer, meni lično prilično nepoznat fenomen — već zbog toga što su njena načela duboko u anti-vremenu, kome sva petorica pripadamo, (ja još i, premda manje intenzivno, titirišem). No, ono što stvarno razdvaja M. G. i mene je moja naklonost prema labavim, nepostojanim strukturama, otpor prema svakom obaveznom principu, pa i sopstvenom, netrpeljivost prema — čoporu, s jedne strane a sa druge strast, ne znam kako to drukčije da nazovem, 

M. G. prema čvrstim formama, kauzalitetnim podređenostima, međuzavisnostima, hijerarhijskom principu, a iznad svega monolitnosti stanovišta. (Ne znam potiče li to od slikarstva, crtanja, koje zahteva unutrašnju disciplinu, visok stepen uviđanja celine i ne podnosi ni parcijalnosti, ni slobodu, ili od jedne organizovane vere, koja individualnost dopušta jedino u kontaktu sa Bogom, ali je odriče u kontaktu sa svetom.) 

M. G. je poštovalac rituala, drevnih inicijacija i simbola, petoricu ljudi koji se stalno viđaju i dele izvestan deo svojih misli, pa i uverenja, on ne može zamisliti kao petoricu slučajnih prijatelja, srodnih duša na nesklonom otoku, već uvek kao pet misionara u jurnjavi za urođenicima, koje bi preobratili, na kojima bi predano radili čak i iz lonca, u kome se, u međuvremenu, kuvaju. 

Višestruki talenat daje mu pravo na ekscentričnosti, i on ih, ma kakve da su, ma koliko pojedine bile protivurečne, čudesno spaja u funkcionalan sistem. Ja mu se divim, ali ga pratiti ne bih mogao. Ukoliko bi se, međutim, složio s njegovim opštim idealima, on bi spremno pratio mene, jer u njemu nema trivijalne taštine. Samo one uzvišene — taštine ideja. 

Između M. G. sredotežne i moje sredobežne tendencije, D. K. i M. K. bliži su meni, prvi duhovno, drugi po temperamentu, ali bi se isto tako dobro moglo reći — prvi po naravi, drugi po ljubavi prema istraživačkim, slobodnim kolebanjima — dok je, čini mi se, F. D. neodlučan. Kada bi se jednog utornika kod mene ipak osnovala neka literarna grupa, neka književna »Mediala«, osnovao bi je, bez sumnje, 

M. G. Prvi bi joj pristupio F. D., (da ne uvredi M. G.), zatim M. K., (iz zajebavanja), potom D. K., pod silnim pritiskom, uz muku i burne proteste (ali bazično zato što voli literaturu i sve što je u vezi s njom), najzad bi se ušunjao i ja (iz solidarnosti, koja je odgovorna za većinu mojih neprilika, ali i kao nepopravivi skeptik: možda će ipak iz svega toga još i nešto ispasti.) 

Kad bi se grupa rasturala, pretpostavIjam vrlo brzo, možda već idućeg utornika, prvi bi ie napustio D. K. (Došao bi u principijelan sukob, sa M. G. verovatno.) Onda bi M. G. izbacio mene, jer bih ja uzeo u zaštitu, ne toliko D. K., koliko njegovo pravo na izdvojena uverenja i na sukobe sa M. G. Zatim bi istupio M. K. (Opet iz zajebavanja, a i stoga što u Grupi nikad stvarno nije bio.) 

Najzad bi M. G. pokupio svoja načela i otišao, ne bacajući, nadam se, ni na koga anatemu. Ostao bi samo F. D., iz poštovanja prema jednoj lepoj uspomeni. (a i stoga što je jedini uistini dobar čovek među nama). Jedina promena koja se u ovom redosledu sme učiniti, čak je verovatna, odnosi se na M. K. Možda on ne bi izašao odmah posle mene. Sačekao bi da vidi kako će stvar krepavati da bi o tome pričao anegdote . . .

Treba li, dakle, ( ) primiti u svoje utorke? Ja sam odlučno protiv. On već pripada jednoj organizaciji. Mi ne pripadamo nijednoj. (M. G. svakako misli da je u tome i naša suštinska slabost. D. K. intimno drži da je M. G. tu slabost apsolvirao, i da je već — u nekoj.)F. D.je zato da se ( ) prihvati. F. D. je plemenit i ne može podneti pomisao da neko ostane izvan nečeg. 

D. K. se koleba, zatim staje na moju stranu. M. K. se zajebava, priča anegdote. To se uzima kao da se i on slaže sa mnom. Tada se on još više zajebava i kaže da je za, da je zato da ( ) dolazi utornikom. Dva smo prema dva, dvojica za, dvojica protiv. Očekujemo šta će reći M. G. Neočekivano, masohistički, jer ne trpi ( ), M. G. kaže — da. Odlučujemo da ga ne primimo. Ja, naime, nisam demokrat...

Oko dvanaest, D. K. oseća neodoljivu potrebu za Klubom. M. K. se spava. F. D. ima tajanstvenih, očito humanističkih obaveza, a M. G. se nešto naljutio — nikad ne znamo ni kada, ni zašto. Prvi put ih ne zadržavam. Odlaze.

Sedam za sto.

Noć. Radim.

Sreda. Pre podne. Radim do 11 časova...