EDUARD SAM, Tamo gde loze plaču,

EDUARD SAM, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

EDUARD SAM

Eduard Sam proizvodi svoje čudesne tačkice, svoje duboke nedorečenosti i svoja bučna ušmrkavanja ..,

Sedimo u sobici kod D. K. Čita se Bašta, pepeo. (Trebalo je da čujemo samo odabrane odlomke rukopisa, ali polako, s teme na temu, malo unapred, malo unatrag, čita se manje više sve, pa onda i ono malo što se preskočilo. Pamćenje pisca je fenomenalno. Svakoga pisca, ne samo D. K., M. K. koji naše stvari voli da čita sam — ako ih čita, na šta ne bih paru dao — tvrdi da smo jedan odlomak već čuli. 

»A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?«, u kome se raspada kilogram govedine, kupljene u Bakši, sa laži-pčelom kao nekom svilenom mašinicom, koja uz to još i zuji. No, D. K. zna bolje. »A gde vam je, molim vas, čuveni šešir?« nije čitano. 

On, naravno, ima pravo. M. K. je uzvicima »to je sjajno«, »to sa šeširom je bilo sjajno« pokušao da pozove u pomoć taštinu pisca, da bi u savezu s njom uspavao njegovu memoriju. Čita se i sve o šeširu koji gospodinu Eduardu Sarnu služi kao priručni fišek za meso...

Ja ne znam za ovakvu evokaciju detinjstva. Ne znam ni u Detinjstvu u Agramu. Ne znam za ovakvu ravnotežu lirskog i parodijskog, nostalgije i analize, zanosa i razuma, suza za koje čovek ne zna jesu li od plača ili smeha. (Biće ipak da su od plača, a smeh da je tek alibi odraslog čoveka.) Hrabro pronađene, duboko shvaćene i briljantno prevedene uspomene ... 

Uspomene, koje premda nisu, mogu biti i moje i, premda nisu, mogu biti uspomene F. D. ili M. K., koje prestaju, a možda nikad stvarno i nisu bile, D. K., koje sada pogotovu više nisu njegove, nego sveuspomene, sam proces memoriranja jedne čitave i uklete i izabrane rase ,..

U međuvremenu, mislim i na taj šešir. Građanski šešir Eduarda Sama, poslednju zalogu njegovog maltretiranog građanskog dostojanstva — jer građanin je on uprkos unutrašnjem buntu protivu konvencija — 

isti onaj šešir što ga je moj Arsenije Njegovan stavio na glavu, pre nego što se, prošavši ulicama, po kojima se, jedne kasne jesenske večeri, godine 1944, gurao neki čudan, nenegovan prasvet, dok su se po uglovima igrala kola, slična kanibalskim ritualima, odšetao na pust Kalemegdan, 

seo na klupu okrenutu Severozapadu, večnom pravcu porodične agronautike, kojim je upravo, kao kakvo zlatno runo, iščezavala kontura sunca, i izdahnuo s mirisom svojih spaljenih kuća u nozdrvama ...

Ma šta se desilo, čovek svoj šešir mora zadržati na glavi...

Nikome ne kažem da sutra ujutru odlazim u bolnicu.