KORESPONDENCIJA, Tamo gde loze plaču,

KORESPONDENCIJA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

KORESPONDENCIJA

Prvo pismo od M. K.: »... Izražavam svoje potpuno negodovanje prema Gradskoj kafani... Odmah smo pobegli, ja i Glavurtić, jer ne znam ko su onoliki ljudi koji su se obreli za našim stalom. Kad si ti otišao, bio ih je čitav red . . . 

Razvijanje prijateljstva gotovo je retkost kod nas . . . Mi se moramo radovati knjigama, zato ih i pišemo .. . Ukrotite Kiša ... Molio bih te da nazoveš Glavurtića na pet petica da dođe da mi krsti kćer . .. Ne zaboravi pisati (svoje knjige i meni) . ..«

Drugo pismo od M. K.: »Paraćin, noć (meni je uvek noć) ... Ja ne verujem u bekstva! Bekstvo od trivijalnog ostaje samo bekstvo ili nov oblik trivijalnosti ... Ja tu vidim film, ne znam šta će reditelj videti ... Ne znam da li sam ti pisao o svemu, uvek mi se učini da ništa nisam rekao ili da sam mnogo šta izostavio. To mi se čini i pišući knjige, to je ono što me tera da ih neprestano pišem .. .«

Treće pismo od M. K.: »... Ja sam u jednoj čudnoj krizi. Ne bih se usudio napisati jednu reč iz proze. Sve drugo pišem, samo ne to. Može li ova kriza potrajati, može li se desiti da više nikada ne budem umeo napisati nijedan red ... Zato sam sve ostavio do potpunog ozdravljenja... Ćerkica ima dva meseca. Mnogo se smeje, igra i to je pravo uživanje, jedna sjajna velika iluzija...«