MUNTA I ŠLAGA, Tamo gde loze plaču,

MUNTA I ŠLAGA, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

 EGZISTENCIJALNA MUNTA I ODGOVARAJUCA ŠLAGA

Vojna bolnica. Bezmalo tri meseca nisam vodio Dnevnik. Potpuno sam se bio predao Čarobnom Bregu i njegovoj rutini. Kad sam čitao, bio je to Dimas, nije Sartre. Kad sam, vrlo retko, nešto pisao, nije to bio Dnevnik, nego porudžbina da mi se iz prodavnice preko puta krišom dostavi boca pića. 

(Moj osnovni problem je bio kako predvideti regularne jutarnje, ali za određeni datum nevezane, preglede urine i krvi, kako izbeći da se večernje konsumiranje pića ne podesi sa tim pregledom ujutru; nije, dakle, bio »apsurd ljudske egzistencije kao takav«, već vrlo praktičan apsurd jedne bolničke situacije.) 

Kad sam razgovarao — ali bilo je to već mnogo kasinije, kad se moje stanje zadivljujuće brzo popravilo — nije to bilo da ubedim nekog reditelja da je govor (dijalog) takođe ljudski, da to nije jedino živo muvanje duhovnih bogalja po kadru, ili ako sve u kadru miruje, onda besomučno muvanje kamere, nego da uverim neke od mojih sobnih drugova kako neće umreti odmah pošto im se izvadi nekoliko kubnih santimetara krvi. 

(Dolazi li taj strah za krv kod seljaka od neznanja ili od »istorijskog gubitka krvi« nikad nisam uspeo da ustanovim). ..

U mojoj sobi je nekoliko mladih vojnika. Uglavnom laki infiltrati, koji su, međutim, neverovatno uporni. Svoju predsmrtnu tuberkulozu uspeo sam zalečiti znatno brže nego što se i jedan od njih oslobodio svojih naivnih senki... Bio je i jedan operativan slučaj Echynococusa ...

Počinjem pomalo da pišem. Primećujem da je iskustvo prokleto zarazno. Zajedno sa mnom razboljeva se i jedan Njegovan. Još mu ne znam ime. Ali znam da jedan od njih mora biti hronično bolestan i zbog toga više meseci provesti u bolnici. Čemu inače moja bolnica? ...

Posle podne, nakon poslednjeg obilaska glavne sestre, razdeobe noćnih lekova, i opšteg povlačenja osoblja iz naših domena dižemo se iz postelja i soba se pretvara u Monte Karlo. Igra se na tri kreveta. Dominiraju Ajnc, Šlaga, Munta. Igram tokom seanse u sve tri igre. Najradije, razume se, Ajnc. Dobijam, uglavnom. 

Pokušavam kod sebe da probudim bolje instinkte, razumevanje ograničenosti sredstava izvesnih od mojih partnera, ali mi to uspeva samo dok u rukama ne vidim jake karte. Onda ne vidim ništa osim njih. Probudim se human tek s parama u džepu. 

Kad mrak padne, ćebad se, kao u vreme bombardovanja veša na prozore i kockanje nastavlja do zore. Soba onda liči na krijumčarske točionice u doba američke prohibicije. Ujutru se bolničarke čude kako imamo baš svi tako čvrst san ...

Ovo je drugi put u mom životu što sam u sasvim bliskom dodiru sa tzv. narodom. Dopada mi se.