PLATNO ILI MOZAIK?, Tamo gde loze plaču,

PLATNO ILI MOZAIK?, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

PLATNO ILI MOZAIK?

N;ije u pitanju tehinika. Reč je o načinu gledanja na svet. Monizam isključuje mozaik. Onaj ko ne veruje u jedinstvo sveta i međusobnu zavisnost svih stvari, ne može ga videti kao platno, u kome one proizlaze jedna iz druge i sve se boje trude da ostvare utisak iste slike. Intelektualizam i solipsizam Hakslija izražen je u duhu, ali i mozaičnom kompoziciijom Kontrapunkta. 

Spandrel je definitivno umro kad ga je u slušanju »Heilige Dankensang« prekinuo metak zelenih košulja. Ne pojavljuje se kao tip više ni u jednom Huxleyjevom rukopisu. Ali da se pojavio, bio bi opet Spandrel. ... Thomas Mann, međutom, vidi svet kao celinu, bez obzira što je ona sastavljena od antagonističkih sastojaka. 

Ispod privida raznih radnji, vremena i junaka, sve se nastavlja, i ništa nije sasvim novo. Pri bližem zagledanju nije novo uopštc. Od Budenbrokovih preko Čarobnog brega, Dr. Faustusa i Josifa traje ista priča i zavisnosti se umnožavaju. Ašenbah je Hano Budenbrok ikoji nije umro. Leverkin bi mogao da bude vrlo ostareli Ašenbah. 

Ili bi i Leverkin i Ašenbah mogli da budu dve mogućnosti jednog preživelog Hanoa. Da je Tomas Budenbrok otišao mlad u posetu prijatelju u Davos, postao bi Hans Kastrop. Evolucija dejstvuje u tom svetu, razume se, ali je to jedan svet. Thomas Mann ne ponavlja likove, on samo ređa njihova diskontinuirana stanja .. . 

Kvorls i Bevis su samo prividno protivurečni tezi da Huxleyjevi junaci žive u različitim svetovima, u mozaiku svetova koji svoju kopiju ima u Kontrapunktu. Kvorlsi i Bevisi, sa svojim interesovanjem za prirodne nauke, sociologiju, budućnost vrste i paradoksalne generalizacije, sa svojim beležnicama, sumnjama, nespretnošću i mističnim ali dražesnim ženama, javljaju se u Huxleyjevim romanima uvek iznova. 

Ali, oni su uvek isti, i uvek svoj svet vuku sa sobom kao što puž vuče kućicu. Ti se svetovi sa drugim svetovima romana tek dodiruju, interferencija postoji jedino u vidu refleksije. 

Kao što se u mozaiku boje ne mešaju, već se kockice različitih boja stavljaju jedna uz drugu, a utisak se jediinstva gubi ukoliko mu se više približimo (analizom, dakle), tako i Huxley, za razliku od Manna, ne postiže dramu mešajući boje, već očekujući da njihove kontrapunktirane čistoće jedna drugu na neočekivan način osvetle . .. 

Anatoe France je takođe ubeđeni monist. Vidi se i po tome što bi svi njegovi romani mogli da budu uspešni dnevnici jedne osobe. U redu, ne baš jedne, njih nekoliko. (Savremena istorija je dobro ispreturan dnevnik nekoliko zanimljivih poznavalaca starina.)...

Prokleto je to što sam ja monist koji svet shvata mozaično. Kada bih mogao da budem Thomas Mann koji piše kao Huxley (ili možda Huxley koji piše kao Thomas Mann, ne ipak — Tomas Man koji piše kao Huxley.) .. .