PRVA
KNJIGA, Tamo gde loze plaču,
Službeni
glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
PRVA KNJIGA
Posle sedam meseci izlazim iz bolnice ...
Istovremeno, izlazi iz štampe Vreme čuda. (Budući
da idem u Sloveniju na oporavak od bolnice i kartanja, uz velike muke i
obećanje da ga ni rođenoj majci neću pokazati, dobijam primerak pre Javnog
tužioca. Uzgred mi se čini da sve što se tiče mene mora uvek da se tiče i
Javnog tužioca.) ...
Moj je utisak da sam iz bolnice izašao u
boljem stanju nego moja knjiga iz štamparije. Bledo ljubičaste korice, obrazi
smrti koja se stidi sebe i svoje prirodne kadaverski intenzivno lila farbe,
skrivaju se pod dvobojnim omotom, čiji je gornji pravougaonik marinski plav, u
gruboj svađi s bojom korica, a donji od »prdimiš« nijanse za koju još nije
izmišljeno ime.
Na unutrašnjoj strani omota zovem se Branislav, napred i
pozadi, Borislav. Priznajem da, posle mojih pseudonima Adam Petrović i Borislav
Petrović, oni još bolje ilustruju moju urođenu potrebu da ostanem u senci, ali
me onda čudi zašto i druge mogućnosti, kao što su Berislav, Borivoje, Bora,
Borko i Boris, nisu iskorišćene.
(Varijantu 'Borisav' novine izdašno rabe.)
Adresa izdavača »Prosvete«, međutim, tačna je.
U samom tekstu nema mnogo grešaka, osim
mojih. (Rđavo shvaćena hebrejska mera za težinu iznela je na sto Tajne večere
nekoliko tona zelja.)
Pa ipak, srećan sam. Idiodski srećan, premda znam da se
klopka zamnom konačno zatvorila.
No comments:
Post a Comment