UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE), Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

UTORAK ... (I SREDA, PRE PODNE)

Pre podne. Trežnjenje.

Posle podne. Lebdenje kroz kuću u potrazi za izgovorima. Iznenada, kroz odvratan, lepljiv mulj griže — ideja. Poput divovske komete, prodire ona u gravitacione radijuse Moskopoljskih argonauta, moćnom antigravitacionom silom razbija Red u planetarnom sistemu Njegovan Turjaških i baca ga u Haos. 

Osećajući se kao demijurg u tom fiktivnom svetu, usredsređeno radim nekoliko sati. Porodično sunčano kolo ponovo se uspostavlja. Na prvi pogled isto je kao prvobitno: uporedni, ali sve širi koncentrični prsteni planetarnih putanja pokrenuti su oko centralne mase. Samo su se promenile osobine planeta. 

U središtu Sistema sada je najdublja prošlost genosa — da privremeno upotrebim izraz koji u njihovom postojanju nema značenje što ga ima u našem, značenje nečeg proteklog, iznepostojanog, iscrpenog: vreme oko pada Konstantinopolisa 1453, pa možda, unutar njega, u vidu usijanog i nepristupačnog jezgra, i ono praistorijsko, stvarno vanvremeno vreme mita. 

Oko njega, po kružnim putanjama, kreću se prividno uzastopne, pseudohronološke bliže prošlosti (Moskopolje, Beograd, Dol pri Ljubljani, 1760, 1790—1918, 1918—1941, uključujući sada i »Eroicu« od 1941 do 1944), sve do granice Sistema sa sadašnjicom Njegovana, koja će obuhvatati period od 1945 do danas. 

Sudbina arhitekte Isidora Njegovana, ma kakva bila svakako okončana samoubistvom, neće više biti Satelit neke druge, već će u knjizi-planeti Sistema ceo ciklus završavati. Vreme će ličiti na kružni Mannov bunar kroz, koji se čovek mora spuštati, da bi tek na dnu našao njegove uzroke, a možda i njegov smisao. 

Hronologija, ona pseudomorfna, razume se, jer druge i nema, uspostavlja se kao obrnut proces od naše »progresivne«. Ide se unatrag dok se dno vremena ne dotakne. Ali je ta hronologija dvostruko lažna. 

Odvija se, sasvim vidljivo, u jednoj ravni, istovremeno, poput vremenske paralelnosti čoveka koji se pita hoće li Engleska stupiti u rat zbog Poljske i onog koji zna da je Engleska već u taj rat stupila i da ga je već dobila; spuštanje u dubinu prošlosti je optička varka, igra lažnih perspektiva, jer se ni pripovedač ni njegov čitalac stvarno ne spuštaju do Carigrada i mita, već do njega dolaze u sve užim koncentričnim kretanjima u istoj vremenskoj ravni, nalik kruženju po prstenovima vrtloga koji nema dubinu, nego se vrti samo po širini.

 Sistem ponavlja sudbinu Kosmosa. Galaktike, koje se silovitom brzinom od nas udaljuju, naše su budućnosti koje se od nas odmiču i najzad nestaju, da ih nikad ne dostignemo. Naše prošlosti odlaze u Crne rupe, gde vlada faraonska nepomičnost, vrsta nestanka dubljeg od ma čega što smo do sada kao smrt upoznali. 

Sistem, takođe, po zakonima Entropije, u svojoj prošlosti ima najveću gustinu, (najveću ostvarenost), tamo, pak, na vremenskim granicama prema beskonačnosti (budućnosti) ona se smanjuje, dostižući oblike bez izmerljive mase, finalnu granicu između postojanja i nepostojanja...

Veče. Dolaze Danilo, Mirko, David i Miro. Uvek sa nestrpljenjem čekam utorak. Danas me ne raduju. Hteo bih da pišem. Ubrzo, međutim, ulazimo u razgovore koji leče moje neraspoloženje. Treba li ( ) primiti u našu grupu?... S tim šta smo mi, zapravo, uvek imamo muke. Ja se grozim svakog imena, svakog definitivnog stanja, svake međusobne obaveze koja bi prevazilazila prijateljsku lojalnost. 

Pogotovu se užasavam literarnih, kao i ma kojih drugih manifesta. Znam koliko raspoloženja koja su ih inspirisala kratko traju, i koliko su solidarnosti njihovih supotpisnika krhke. A možda je to i iskustvo pretvoreno u fobiju. Na drugom polu je M. G. On bi stalno, i uvek ponovo »Medialu«. Od onoga što mislimo ima, razume se, dosta od medialističkog, ali ne zbog »Mediale« — ona je, na 

primer, meni lično prilično nepoznat fenomen — već zbog toga što su njena načela duboko u anti-vremenu, kome sva petorica pripadamo, (ja još i, premda manje intenzivno, titirišem). No, ono što stvarno razdvaja M. G. i mene je moja naklonost prema labavim, nepostojanim strukturama, otpor prema svakom obaveznom principu, pa i sopstvenom, netrpeljivost prema — čoporu, s jedne strane a sa druge strast, ne znam kako to drukčije da nazovem, 

M. G. prema čvrstim formama, kauzalitetnim podređenostima, međuzavisnostima, hijerarhijskom principu, a iznad svega monolitnosti stanovišta. (Ne znam potiče li to od slikarstva, crtanja, koje zahteva unutrašnju disciplinu, visok stepen uviđanja celine i ne podnosi ni parcijalnosti, ni slobodu, ili od jedne organizovane vere, koja individualnost dopušta jedino u kontaktu sa Bogom, ali je odriče u kontaktu sa svetom.) 

M. G. je poštovalac rituala, drevnih inicijacija i simbola, petoricu ljudi koji se stalno viđaju i dele izvestan deo svojih misli, pa i uverenja, on ne može zamisliti kao petoricu slučajnih prijatelja, srodnih duša na nesklonom otoku, već uvek kao pet misionara u jurnjavi za urođenicima, koje bi preobratili, na kojima bi predano radili čak i iz lonca, u kome se, u međuvremenu, kuvaju. 

Višestruki talenat daje mu pravo na ekscentričnosti, i on ih, ma kakve da su, ma koliko pojedine bile protivurečne, čudesno spaja u funkcionalan sistem. Ja mu se divim, ali ga pratiti ne bih mogao. Ukoliko bi se, međutim, složio s njegovim opštim idealima, on bi spremno pratio mene, jer u njemu nema trivijalne taštine. Samo one uzvišene — taštine ideja. 

Između M. G. sredotežne i moje sredobežne tendencije, D. K. i M. K. bliži su meni, prvi duhovno, drugi po temperamentu, ali bi se isto tako dobro moglo reći — prvi po naravi, drugi po ljubavi prema istraživačkim, slobodnim kolebanjima — dok je, čini mi se, F. D. neodlučan. Kada bi se jednog utornika kod mene ipak osnovala neka literarna grupa, neka književna »Mediala«, osnovao bi je, bez sumnje, 

M. G. Prvi bi joj pristupio F. D., (da ne uvredi M. G.), zatim M. K., (iz zajebavanja), potom D. K., pod silnim pritiskom, uz muku i burne proteste (ali bazično zato što voli literaturu i sve što je u vezi s njom), najzad bi se ušunjao i ja (iz solidarnosti, koja je odgovorna za većinu mojih neprilika, ali i kao nepopravivi skeptik: možda će ipak iz svega toga još i nešto ispasti.) 

Kad bi se grupa rasturala, pretpostavIjam vrlo brzo, možda već idućeg utornika, prvi bi ie napustio D. K. (Došao bi u principijelan sukob, sa M. G. verovatno.) Onda bi M. G. izbacio mene, jer bih ja uzeo u zaštitu, ne toliko D. K., koliko njegovo pravo na izdvojena uverenja i na sukobe sa M. G. Zatim bi istupio M. K. (Opet iz zajebavanja, a i stoga što u Grupi nikad stvarno nije bio.) 

Najzad bi M. G. pokupio svoja načela i otišao, ne bacajući, nadam se, ni na koga anatemu. Ostao bi samo F. D., iz poštovanja prema jednoj lepoj uspomeni. (a i stoga što je jedini uistini dobar čovek među nama). Jedina promena koja se u ovom redosledu sme učiniti, čak je verovatna, odnosi se na M. K. Možda on ne bi izašao odmah posle mene. Sačekao bi da vidi kako će stvar krepavati da bi o tome pričao anegdote . . .

Treba li, dakle, ( ) primiti u svoje utorke? Ja sam odlučno protiv. On već pripada jednoj organizaciji. Mi ne pripadamo nijednoj. (M. G. svakako misli da je u tome i naša suštinska slabost. D. K. intimno drži da je M. G. tu slabost apsolvirao, i da je već — u nekoj.)F. D.je zato da se ( ) prihvati. F. D. je plemenit i ne može podneti pomisao da neko ostane izvan nečeg. 

D. K. se koleba, zatim staje na moju stranu. M. K. se zajebava, priča anegdote. To se uzima kao da se i on slaže sa mnom. Tada se on još više zajebava i kaže da je za, da je zato da ( ) dolazi utornikom. Dva smo prema dva, dvojica za, dvojica protiv. Očekujemo šta će reći M. G. Neočekivano, masohistički, jer ne trpi ( ), M. G. kaže — da. Odlučujemo da ga ne primimo. Ja, naime, nisam demokrat...

Oko dvanaest, D. K. oseća neodoljivu potrebu za Klubom. M. K. se spava. F. D. ima tajanstvenih, očito humanističkih obaveza, a M. G. se nešto naljutio — nikad ne znamo ni kada, ni zašto. Prvi put ih ne zadržavam. Odlaze.

Sedam za sto.

Noć. Radim.

Sreda. Pre podne. Radim do 11 časova...