KLJUČ ZA GRADITELJE II deo, Tamo gde loze plaču,

KLJUČ ZA GRADITELJE  II deo, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

Graditelji liče sada na prijatnu muziku, ponešto konfuznu orkestraciju što luta između motiva, neodlučna da se opredeli i za jedan od njih, premda zna da ton mora biti nokturalan, da raspoloženja moraju biti zagrobna, i da je ona, zapravo, jedno opelo. Da ništa do opela ne može biti ... I sve je tu, i ništa tu nije. Sve je tu, ali je izgubljen ključ kojim se cela naprava pokreće. 

Amorfnoj masi nedostaje unutrašnja konstrukcija da je uzdigne do čvrstine, do jasnog oblika, do – romana. (Jer ja nisam zainteresovan za lične zagrobne uspomene, želim da ih približim univerzalnim istinama, univerzalnoj zagrobnoj uspomeni.) Graditelji su naprosto izduvana gumena lutka što očekuje vazduh da bi dobila oblik, vazduh kojim ja ne raspolažem ...

Lj. se vraća vrlo kasno uveče. Sa arhitektom R. radi konkurs. U pitanju je memorijal palim borcima. Opet jedan spomenik Revoluciji. Nikad nisam naročito mislio o tome šta ona projektuje. (Ukoliko mi to nije za Graditelje trebalo, razume se. 

Primao sam nju – u profesionalnoj oblasti – i njene kolege prosto kao građu, kao dokument, vredan ukoliko je u zonu građenja mog romana ulazio, nevredan ukoliko se nije dao "progutati i svariti".) Počinjem, najednom o tome da razmišljam ...

Lj. otac, D. G., bio je – graditelj. Novembra meseca 1944. streljan je od KNOJ-a u Beogradu ... Imam taj novembarski broj Borbe, sa listom na kojoj je i njegovo ime ... Dva groteskna momenta kvare tragičnu sliku: vest o njegovoj smrti izlazi u listu, u kome je, dok je izlazio pod imenom Novog vremena, bio tehnički direktor, i koji je, kao nekadašnje Vreme pripadao Stojadinovićima, njegovoj tazbini, i izlazi samo zato što je umesto njih on bio pri ruci. 

Kratko vreme nakon toga jedan od njegovih šuraka, D. S., direktor Novog vremena, biva osuđen na dugogodišnju robiju, koju izdržava, a potom dobija pasoš za Argentinu ... Lj. otac ubijen je, dakle, od Revolucije. A šta Lj. radi, za ime Boga? Ona toj istoj Revoluciji podiže spomenik ...

Apsurdnost te situacije prosto me raznosi! Zar Isidor nije arhitekt? Zar i njegov otac Jakov nije arhitekt? Zar Jakov nije za vreme okupacije projektovao i podigao, bombardovanjem razoren, doduše – i inače fiktivan – Dom nemačke kulture u Beogradu? Zar zbog toga 1944. nije emigrirao u Austriju? ... Ali zašto da emigrira? On je graditelj. On je radio svoj posao. 

Kao što su ga radili pekari koji su hleb prodavali Nemcima, kao što su radile vozovođe koje su Nemce razvozili do mesta gde će nas ubijati, kao što su ga radili apsolutno svi, u većoj ili manjoj meri, svi koji se nisu povukli u šume? ... On bi mogao tako da misli, tako je, uostalom, mislio i Lj. otac, sve dok po njega nisu došli i odveli ga u noć ... 

Ali za Isidora, koji o svemu tome ništa ne zna, od koga majka Angelina brižljivo i po cenu silnih duševnih napora krije istinu, sve do fantasmagoričnog postupka falsifikovanja navodnih očevih pisama iz emigracije (tehnički problemi ovakve očigledne nadkonstrukcije uopšte me ne zanimaju, ni njena "realistička" neverodostojnost!) za Isidora je taj otac živ, i za njega, u osnovi apolitičnog čoveka, profesionalca od rase i genija, nema nikakvih smetnji da projektuje Spomenik revoluciji ... 

Da ga, verovatno, projektuje za ono isto mesto na kome je streljan njegov otac, mesto koje dominira Beogradom. Niti da u njemu vidi svoje životno delo. Isidor će ga projektovati, podići, ali i saznati istinu o ocu. Na dan svečanog otkrivanja spomenika, jednog 20. oktobra, on će izvršiti samoubistvo ...

Kičma za Graditelje je nađena. Najednom znam zašto ih pišem. Mogu reći da je roman gotov – lutka je oživela ...

Ali šta ja sada radim? Ja Lj. ne pričam ovu priču, ja ideju ne proveravam u "realnosti moje priče", nego krajnje okrutno, bezobzirno i egoistično u "realnosti Lj. života". Ja je napadam što takav projekat uopšte radi. Zaprepašćena je, jer, premda je oca obožavala, svoj rad na spomeniku u takvom svetlu nikad nije gledala. (Svetlo je to, uprkos moćnih analogija, u prvom redu mojih Graditelja, svetlo jedne mračne priče bačeno na tekući život koji je za njega, bio savršeno nespreman.) 

Ona se ne brani, ona ne objašnjava, ona predamnom pati. Ali meni ni to nije dosta, ja to zapravo i ne primećujem, ja učim kako da pišem o Isidoru u trenutku spoznaje istine, o njegovom stanju pre samoubistva, o onim mikroprocesima što dovode do odluke, ja, dakle, insistiram na moralnom aspektu apsurdne Lj. pozicije, kao da ona nije živo biće nego robot programiran da za trenutak zamenjuje mog Isidora Njegovana ...

Lj. plače. Ja se budim. Šta ja to, za ime Hrista, radim?

Ubijam živo biće koje volim da bih oživeo jedno mrtvo koje sam voleo? ...

Sedimo tako dugo, vrlo dugo u noć. Razgovaramo poput dželata koji je žrtvu najzad razumeo, i žrtve koja nastoji da shvati dželata.

Volimo se.

U zoru, jedva živa Lj. odlazi u kancelariju, a ja, takođe jedva živ, ostajem za stolom sa Isidorom koji kipti od života ...