Pages

Friday, December 13, 2019

KLJUČ ZA GRADITELJE I deo, Tamo gde loze plaču,


KLJUČ ZA GRADITELJE I deoTamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

POKUŠAJ UBISTVA, ALI I KLJUČ ZA GRADITELJE

Čitavo popodne i veče nad Graditeljima u uzaludnom traganju za njihovom – kičmom. Traje to već nekoliko meseci, 391 jedinica "Komentara", beskonačni ispisi iz knjiga o arhitekturi, graditeljstvu i graditeljima, psihologiji umetničke kreacije, tehničkih pojedinosti iz profesionalnog umeća, terminologije, anegdota, prilično podebeo arhiv snimaka, razmišljanja na temu, koja se, u svom najdubljem značenju, u svom smislu, čak ni u priči, uopšte još ne poznaje.

Ja još ne znam zašto Graditelje pišem. Znam, razume se, da njima završavam Sagu o Njegovan-Turjaškima, pre nego što sam je u istini započeo, znam da knjiga dobro teče, zato što je delom autobiografska (što se moj život, naročito od 1941.do 1948, pa zatim od 1954. do šesdesetih godina, parazitski pripaja uz Isidorov, u nekim momentima skoro do simbiotičkog jedinstva), 

siguran sam da postižem sliku poratnog Beograda kakva kod nas još nije viđena, da blagodareći studijama graditeljstva i stalnim kontaktom sa arhitektima, (i Lj. je, uostalom, arhitekt), postižem zadovoljavajuću restauraciju mentalnog procesa, u kome se jedan projektni zadatak pretvara, kroz bezbroj načetih, razvijenih pa napuštenih ili prekombinovanih mogućnosti, u idejno rešenje, 

a potom, u bici sa realnošću, u delo, građevinu, svoju umetničku formu, sve ja to znam. Jedino ne znam zašto ja to sve pišem ... Isidor, graditelj, poslednji od Njegovana, moj Hano Budenbrok, koji nije umro od tifusa, gotov je. (Mali Johan – Justus, Johan, Kaspar – počivao je s blagoslovom pastora Pringshajma već nekih šest meseci tamo izvan grada, na ivici šumarka, pod krstom od peščanika sa porodičnim grbom. 

Pred kućom je šumela kiša u već upola ogolelom drveću aleje. Ponekad je vetar zanosio kišu i udarao o prozorska stakla. Svih osam dama bilo je u crnom. "Ah, on je bio anđeo", rekla je gospođa Permaneder. "Sad je anđeo", popravila je Sesemi. "Tom, otac, deda i svi ostali! Gde su? Nema ih više. Oh, to je tako svirepo i žalosno!" rekla je Permanederova. 

"Opet ćemo ih videti", kazala je Friderike Budenbrok, čvrsto skrstila ruke u krilu i podigla nos ...) Isidor Njegovan je ispravno shvaćen kao ličnost i zadovoljavajuće opisan kao profesionalac – ono do čega su klasični Njegovani držali, ma čime se bavili – epizode njegovog kratkog ali punog i neobičnog, usudio bih se reći i fantasmagoričnog unutrašnjeg života, kao i njegovih spoljnih odraza, uglavnom su komponovane, a nekoje i napisane, 

(oko 300 stranica, rađenih mimo hronologije, jedino po tangenti mojih promenljivih raspoloženja prema ovom ili onom Isidorovom stanju, jer ovaj je, čini se, prolazio manje kroz život, a više kroz sopstvena stanja koja je onda nametao životu oko sebe), ali centralne, sredotežne teme nema, nema onoga što uvodi u smrt i pečati, nema sudbine

(Nema, zapravo, Mannovog tifusa. Mann je Hanovoj bolesti dao metafizičko značenje sudbine. Jedne građanske antiherojske sudbine. Smrt raspadanjem, u kojoj nestaju muškarci Budenbrokovih, da nad Hanovim grobom, ostave osam žena, osam antičkih narikača u crnom, i lamentaciji ne samo nad anđeoskim detetom, već i nad celom građanskom klasom, njenim životnim vrednostima i njenim načinom života. 

Prošlo je dosta vremena od kako je mali Hano Budenbrok, uz blagoslov pastora Prinshajma, položen pod krst sa porodičnim grbom libeških konzula, i sudbina Hanove klase ostala je ista – crna kao što je sa žaljenjem, ali i sa nepodmitljivom istinoljubivošću opisao Mann – ali se dramatično izmenila njena forma. 

Nije više u pitanju spora, gamižuća bolest koja izjeda iznutra, ostavljajući telo kadkad u sasvim očuvanom stanju – pri čemu se pod telom podrazumeva posed, koga onda preuzimaju raznovrsni legati i fondacije – već univerzalna epidemija koja napada spolja, udara kao grom, uništava poput božjeg kastiga, svirepo, temeljno i bez poštede. 

Hanov tifus može ličiti na tako nešto, ali nije. Tifus je ovde licentia poetica sudbine, nije licentia istorica. Da ima živih Budenbroka, porodica bi nastavila da živi kao da Hano i nije umro. Danas to više nije moguće. 

Danas i ono što preostane – Isidor, na primer, ja, Lj. i toliki naši prijatelji – za uvek ostajemo bolešću obeleženi, zaraženi, za smrt izdvojeni; mikrobi sudbine koja je uništila naše vrednosti i naš način života, ma šta se i njemu, inače, s pravom ili ne, mislilo, izgubili su, doduše, svoju žestoku inicijalnu virulenciju, ali u nama još rade, još razaraju, još nas ubijaju; umiremo kroz jedan nečujan, nevidljiv proces, koji se neupućenima čini kao rekovalescencija, a u stvari je približavanje bolesti svom neminovnom infaustnom kraju. 

Svi smo mi terminalni slučajevi. Ceo moj život, život moje Lj., život Isidorov, bio je od 1945. prosto jedna lucida intervala, lažno ozdravljenje, "veselost pred agoniju", koja će svoj pravi smisao otkriti Isidoru Njegovanu negde između 1965. i 1970, a meni ko zna kada, ali jednom – bezuslovno. 

I cela moja literarna avantura nije, možda, ništa drugo nego jedan sablasni pohod u noć, pokušaj da se živi uprkos tome što je čovek mrtav, da se vampirski živi od krvi jedne neprijateljske stvarnosti, sve dok se može, dok se ta stvarnost ne pribere, shvati kuda joj krv otiče i probode mi srce glogovim kolcem ...)


No comments:

Post a Comment