NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE, Tamo gde loze plaču,

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

NEK MRTVI SAHRANE SVOJE ŽIVE

Đ. L. zna da intenzivno prikupljam snimke svih memoriala, građu u vezi sa memorijalnom arhitekturom i skulpturom. Šalje mi iz Auschwitza razglednicu sa snimkom monumenta, otkrivenog 16 aprila 1967.: »Ovako otprilike izgleda spomenik za 4.000.000, koji je danas otkriven. 

Bilo je prisutno 200.000 ljudi, držani su govori, pucali topovi. Mrtvima je svejedno. Posle svega, venci su u gužvi izgaženi, ljudi otišli na piknik, a mi, strane delegacije, na banket. Ecce Homo ...«

Kaže se »Neka mrtvi sahrane svoje mrtve.« Dobro je dok oni na to pristaju. Dok se mire sa tim da sahranjuju — samo mrtve. Ali šta će biti kad, s punirn pravom, krenu jednom da sahranjuju i nas — svoje žive? Nas koji smo ih ubili, ili ništa nismo učinili da ne budu ubijeni? Čak i one koji su sve učinili da mrtvi ne budu ubijeni? Jer i oni su njihovi živi...

Izrael, Obećana zemlja, područje je na kome se ispituje i naša memorija i naša savest. To je mesto gde će mrtvi doći po svoje žive. Tamo je Armagedon ...