SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD, Tamo gde loze plaču

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD

                Juni 3. 1968. Dan vreo, zagušljiv. Sedim na ulici ispred „Složne braće“. Dolazi Žika Lazić. Uzbuđen je. „Znaš li šta se dešava?“ „Ne, ne znam šta se dešava.“ Kažem ravnodušno, neraspoložen sam, već nekoliko dana vozi se moj Arsenije Njegovan Dvojkom, pored Kalemegdana, uskoro će se vratiti na Kosančićev venac da umre, a ja osećam da roman nemam. 

(Arsenije je tu, ali nema stvarne priče, „kape“ kako je govorio Ratko Đurović), da hodočašću nedostaje snažan završni akcenat koji bi dramatski kontrapunktirao viđenju sa Simonidom i dokrajčio njegovo srce. „Šta se dešava?“ Pitam. „Studenti idu na Beograd.“ 

Ne shvatam odmah domašaj ove vesti, još uvek sam sa Arsenijem u prokletom tramvaju koji ga vodi na reku, pa odmah zatim Malim stepenicama kući, a da sem nekoliko uspomena – što ih je mogao imati i tamo, u svojoj sobi, sedeći s dogledom kraj prozora – da sem tih uspomena ništa nije doživeo, i da zbog njih, ako samo one ostanu, ni sada, posle dvadesetsedam godina, nije morao izlaziti ...

Protestu zbog događaja u Poljskoj, pismima podrške češkom proleću, pridružujem sada i intenzivno potpisivanje za studente. Nalazim se u euforiji potpisivanja – pisanje u međuvremenu potpuno obustavljam, ostavljajući starog Arsenija da kunja u Dvojci – potpisujem sve što mi bilo ko ponudi ... 

S grupom ad hock sakupljenih pisaca najpre opet nešto potpisujem, a zatim s njima odlazim na Filosofski fakultet. Prizor u unutrašnjem dvorištu je impresivan. Podseća na Konvent u vreme Francuske revolucije. Govori se mnogo i jasno. Zahteva se takođe mnogo, ali manje jasno. I od nas neko treba da govori. Guramo napred Borislav Mihajlović. Besedi dobro i kratko ...

Celo pre podne provodim između Francuske 7 i Filosofskog fakulteta, redakcije Književnih novina i Akcionog odbora studenata. Pripremamo broj lista koji će jedini doneti i ono što o 3. i 4. junu sami studenti imaju da kažu. Sa mnom je i Radomir Smiljanić. Agilan je i neumoran. U Redakciji radi Duško Puvačić. Atmosfera je napeta, puna iščekivanja. Ja ništa ne očekujem. 

Svestan sam potpuno besmislenosti svega što se događa, ali se ne odupirem plimi. Prijatno je biti nošen nekuda. Ni kuda nije važno. Uvek se, ionako, na isto mesto stiže ... U dvorištu FF razgovaram sa profesorom Miladinom Životićem o mom rođaku, takođe profesoru univerziteta, Zvonku Damjanoviću „On je izgubljen slučaj.“ Kaže Životić. Ne znam koliko je Zvonko Damjanović izgubljen, ali znam da će Miladin Životić to vrlo uskoro biti 

... Od profesora mi se najviše sviđa Ljuba Tadić. Prema mom profesoru Logike Muhajlu Markoviću, od koga sam naučio da dijalektiku treba obožavati, ali se formalne logike držati, gajim podozrivost. Slobodoumnost bazirana na verovanju u objektivne istorijske nužnosti nužnosti sasvim mi je strana ...

Jedva dolazim kući. Tamo me čeka supruga Ljiljana. Radi na Arhitektonskom fakultetu i sva je u vatri „mladoturskog zanosa“. Ni kod kuće, dakle, nema odmora. I tamo je u toku permanentan miting. Vraćam se na FF ...

Sve činim da prema događajima zadržim izvesno rastojanje. Ne znam pripada li ono piscu ili čoveku. I prljavim se trikovima služim. U prvom redu sarkazmom. Ne širim oko sebe defetizam, toliko daleko ne idem (osim pred Ljiljanom, čiji me bezrezervni entuzijazam nervira), defetizam je za unutrašnju upotrebu, ruku pod ruku sa urođenom skepsom pokušava da obuzda moje emocije koje se sasvim negrađanski, ne-njegovanski ponašaju. 

Ponašaju se kao da ih se sve to što se događa stvarno tiče. (Dok bi moralo da me se ne tiče, prirodno bi bilo da me se ne tiče, pogotovu nipošto toliko da igram neku vrstu kurira „levih ideja“ između Studentskog trga i Francuske 7.) ... Kad god se od tih mladih ljudi udaljim ma i korak, smesta ostarim, smesta upadam u rutinu skepse i duhovnog konformizma. 

Kad god sam sa njima – mlad sam i sasvim lud ... Ono čega nikako ne mogu da se oslobodim je izvestan smisao za smešno, za paradoks, za naličje uzvišenosti. Vređa me što me stvari nasmejavaju i kad su najozbiljnije. Ali u svemu, ispod monolitnosti zanosa, ima nečeg neskladnog, nečeg grotesknog. (Bilo bi vredno spoznati šta je to.) ...