TESNA VRATA II deo, Tamo gde loze plaču,

TESNA VRATA II deo, Tamo gde loze plaču,

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

TESNA VRATA ILI POSTOJANJE
NA TREĆI NACIN II deo

Evo mog užasa: »Razvaline boga vatre biše uništene vatrom. U zori bez ptica vrač vide kako požar sa svih strana plavi zidove. Za trenutak pomisli da traži pribežište u vodama, ali ubrzo razumede da to smrt dolazi... Poče da hodi po vatrenim jezicima. Oni mu nisu ujedali telo, oni su milovali .. . Sa olakšanjem, sa smernošću, sa užasom, shvati da je i on senka koju u ovom trenutku neko drugi sanja.« (Jorge Luis Borges) . . .

Otpor prema neizmenljivosti, stalnosti, »rutiniziranom opstanku« — u savršenoj oprečnosti s mojim socijalnim, građanskim bićem koje naginje miru, redu, stalnosti, sigurnosti — prisiljava me da u oblasti književnog izražavanja za moje umišljeno konzekutivno Ja pronalazim nove gramatičke oblike. Zapravo, da stare koristim u novom smislu, prilagođenom uvek promenljivom i nestalnom biću mojih junaka. 

»Kontinuelnom Ja (kakav moram biti ako sam predodređen) odgovara zamenica prvog lica. Ona pokriva sve njegove načine (tropose) i sva njegova vremena. Pretpostavljeni kontinuum dopušta da se kaže Ja sam bio, Ja sam učinio, Ja sam rekao. Ja, kad opisuje prošlost, zamišlja ovu kao svoju, te se u nju stavlja kao što jeste u svojoj sadašnjosti, iz koje je opisuje. 

Termin produžuje egzistenciju unatrag na onu koja mu u stvari ne pripada. (Kad se kaže Ja ću učiniti, čini se to isto s budućom egzistencijom.) Tako nasilno uspostavljam idealnu celinu, premda ovoj u realnosti ne odgovara ništa, do potrebe svesti da sva svoja stanja okuplja oko jedne fiksirane tačke. 

Kad kažem Ja sam bio u Zagrebu, čini mi se da sam sebe uspostavio kao jedinstvenu ličnost, poistovećujući onu što je bila u Zagrebu i ovu što se tog boravka kao svojeg seća . . . Pamćenje se ovde pojavljuje kao uzurpator nečega što ne pripada osobi koja pamti, što pripada drugoj osobi s njenim pamćenjem. 

Pamćenje se, takođe, ovde javlja kao malter koji oblepljuje labavu zgradu mog Ja, da bi spolja izgledala — cela i jedinstvena. Moje aktuelno Ja, međutim, ne nalazi se ni u kakvom stanju identičnosti s mojim aktueliziranim, minulim Ja. Tek u izvesnom srodstvu. Možda najpribližnijem genetičkoj vezi između sinova kojima je isti samo otac, a majke dve različite žene. 

Ono, aktuelno Ja, je autonomno. Ne odgovara ni za svoju prošlost, jer nije njena, ni za svoju budućnost, jer njena neće biti. Kad bih za sebe kazao: On je bio u Zagrebu, a ne Ja sam hio u Zagrebu, rekao bih istinu. Ja mogu samo da sam u Zagrebu. Ili da nisam u Zagrebu. Sve što jeste — jeste sad. Egzistencija nema ni prošlost, ni budućnost, isključivo — sadašnjost. Konzekutivno Ja je jedino moguće Ja. ..« (Dnevnik, 6. oktobar 1956.)

Žudnja za promenom, nepredvidljivim postupkom, nespojivim i sa mojim građanskim odgojem i sa mojim nazorima, postaje ponekad nepodnošljiva. 

Ne mokrim na ulici, tako daleko ne idem, činim to u izvesnom figurativnom smislu i kad mi je naročito teško, ali se uvek pitam da li se uzdržavam blagodareći svom odgoju i nazorima, ili me od nekih jačih činova čuva ponižavajuće osećanje da ni oni neće biti slobodni, da će, časom činjenja, i oni postati nužni, te tako još više establirati moje ropstvo . . .

Vrata su tesna, rekao je jevanđelist Luka. Ali je i rekao: »Navalite da uđete na tijesna vrata.« (Luka, 13—24) Kazao je, doduše, u nastavku istog paragrafa »Mnogi će tražiti da uđu, i neće moći.« ali ničim nije nagovestio da onih koji će ući neće biti. Nešto ranije, u 3—5, kaže: » ... i hrapavi putevi neka budu glatki.« 

Za sada niti su putevi glatki, niti vrata široka. Vrata su tesna a putevi hrapavi. U prvima derem kožu, na drugima mi krvare noge. Ali, iako hrapavi, putevi još postoje, i, premda tesna, vrata su još otvorena ...