CRNOBERZIJANCI XVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XVII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XVII deo

Razlikujem dva vida istog problema:

1   — na koji se način, po kom modelu, dokumenat, u našem slučaju Novo vreme i Borba, inkorporira u prozno tkivo romana;

2   —u kom se obliku, izvornom ili izmenjenom, simbioza dokumenta i proznog tkiva vrši.

Povodom Prvog problema (načina), razlikovao bih nekoliko opštih modela, u čije međuvarijetete neću ulaziti, i nazvao bih ih provizorno:

l_a — EKSTERNIM

l_b — EKSTERNO-INTERNIM (prelaznim modelom)

l_c — INTERNIM

U Eksterni tip odnosa dokumenta i rukopisa spadaju svi oni slučajevi gde se građa iz novina unosi u roman tako da je veza sa izvorom jasno vidljiva. Ona se demonstrira ne samo navodnicima već i objavljivanjem podataka o izvoru. Takav dokument mahom služi kao pretekst za komentar, kao istorijski impuls za književni tekst. 

Naslovi iz Novog vremena pod brojevima 24—29 (“Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu časti.”, “Englezi ukrali sliku sa Hvara.” itd.) poslužili su mi da, s izvesnom ironijom, ilustrujem tip razgovora i izgovora, kojima je Aleksandrova porodica odlagala bekstvo na zapad. Dokument se u ovom modelu upotrebljava zatim za analizu stanja pod okupacijom. 

Naslovi iz raznih martovskih brojeva Novog vremena pod br. 3 (“Podela drva penzionisanim oficirima. Prodaja na veliko hrastovog žira — nezamenjive zamene za kafu” itd.), zatim Oglasi pod br. 2 i 6—19 (“Cokule polovne 43 — povoljno”, “Šešir sa krepom za crninu” itd.), u kojima se odražava privredni život grada, pružaju istovremeno i sliku okupacijske bede. 

Jer, građani koji se intenzivno bave zemljoradnjom, da svojim manuelnim elanom impresioniraju čak i novine (br. 5 “Beograđani na vreme počeli sa setvom.”), takvi građani, općenito uzev, ne ulivaju naročito poslovno poverenje, pa prema tome ne mogu biti dobre mušterije junaku romana koji se bavi crnom berzom. 

(Pokušajte u međuvremenu zamisliti kakav bi zaključak izveli o privrednom prosperitetu U.S.A., kad bi u New York Timesu pročitali da su ugledni građani Pete avenije upravo sa uspehom završili duboko oranje.) 

Citat, međutim, iz komentara vojnog saradnika DNB-a Hellenslebena, pod br. 22, služi kao eklatantan primer nastojanja Nemaca da poraze na Istoku objasne, ne samo trenutno nepovoljnim okolnostima ratne situacije, već naročitom, izabranom, smišljenom taktikom, usmerenom na stvaranje 

“jedne platforme za rešenje svih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenadujuće koliko i puno energije”, koje će, ukratko, biti pobedonosno. 

I ovo idiodsko tumačenje očigledne vojničke katastrofe spadalo bi u povest vojne mimikrije, da nije, naročito 1944, stvarnom nadom hranilo mnoge od onih — a među njima i izvesne Njegovan-Turjaške — čije držanje za vreme okupacije nije bilo u skladu sa propozicijama verovatnog pobednika. Od toga časa podatak je postao psihološki, pa s tim i umetnički upotrebljiv.

CRNOBERZIJANCI XVI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XVI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XVI deo

Kad sam završio konačno komponovanje romana „Crveni i Beli“, koji će slediti fantazmagorijui Zlatno Runo, i baviti se propadanjem porodice Njegovan-Turjaški tokom poslednjih predratnih meseci, rata, okupacije, građanskih borbi, oslobođenja i revolucije, odlučio sam da dokument, kao pomoćno sredstvo za postizanje specifične atmosfere i izvesne istorijske dimenzije, koristim isključivo izvan literarnog rukopisa. 

Kao dokumentarni preludijum ispred svakog poglavlja. Ispred svake glave, dakle, od njih 48, bide ispisan izvestan broj izvoda iz listova Vreme (za predratni period), Novo vreme (za period okupacije) i Borba (za posleratni period). Oni će lakonski, ali u naročito izabranom rasporedu, demonstrirati razne aspekte beogradskog političkog, društvenog, poslovnog, zabavnog i privatnog života, od izveštaja sa frontova do trgovačkih reklama i oglasa.[1]

U hronici „Crnoberzijanci“ želim da odem korak dalje, da dokumenat inkorporiram u proznu strukturu. Dokument bi prozi obezbedio autentičnost, istorijsku verodostojnost; ona dokumentu životnost, umetničku verodostojnost. Ništa ne sme da ostane iznad poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti. 

Literatura neće biti imaginativna ilustracija istorijskog dokumenta — umetničke varijacije na teme specificirane izvodima iz štampe — ili neka vrsta duhovne konfrontacije s jednim zvaničnim ili nezvaničnim shvatanjem stvarnosti, kome se sada suprodstavlja moje, subjektivno, umetničko. Nipošto. 

Literatura mora da uđe u totalnu simbiozu sa istorijom, umetnički izraz da se sa dokumentom stopi u monolitnu formu.

Simbioza nije mehanička, mada će i nje biti svuda gde izvor čitaocu bude manje-više poznat. Biće i hemijsko-fiziološka. Slična procesu varenja. U Dnevniku sam povodom postupka zapisao: “Prodoran miris hrane može za gladnu životinju biti impuls, ali do ždranja dolazi samo ako je zver sposobna da se baci u traganje za njom. 

Neizlučena hrana postaje tada sastavni deo njenog organizma, ravnopravan s delovima dobijenim rađanjem i prethodnim metabolizmom, i s životinjom kreće u novi lov”. Dokumenat će, ukratko, biti tako svaren da ga čitalac neće prepoznati, kao što se u hijeni ne prepoznaje nedavno progutani zec.

Postupak, naravno, nije nov. Čak ni kod mene. U raznim varijantama obilno je korišćen u Zlatnom Runu. U IV tomu, na primer, dve su glave posvećene korespondenciji trojice Simeona, oca, sina i unuka u revolucionarnoj godini 1848-oj. Razlika između Zlatnog Runa i „Crnoberzijanaca“ manje je u postupku, u metodu, više u načinu izbora dokumentarnog materijala. 

U Zlatnom Runu za dve spomenute glave korišćeni su svi raspoloživi izvori, od bečke štampe i Srpskih novina, preko citiranih ili adaptiranih delova pisama ondašnjeg popečitelja vnutrenih dela Ilije Garašanina, do uspomena građana štampanih u privatnim izdanjima i državnih dokumenata.

U „Crnoberzijancima“ jedini izvor je Novo vreme i Borba, dakle štampa.

U Zlatnom Runu, gde je tema u istorijskom aspektu razvijena od pada Carigrada 1453. do pada Beograda 1941, gde je slika vremena tek u drugom planu, a u prvom su sudbine genosa Njago-Njegovan i njihovih čelingasa Simeona, sudbine nepodređene kalupu istorijske hronologije već organizovane na izvesnim psihološkim načelima, u tom i takvom Zlatnom Runu nikakva sistematizacija “izvora” nije bila ni moguća ni poželjna.

U „Crnoberzijancima“, posvećenim okupaciji Beograda i Oslobođenju, u kojima romaneskna radnja verno prati datume, sistematizaciji nije bilo prepreke. Novo vreme i Borba inkorporirani su, prepoznali ih vi ili ne, u građu knjige manje-više hronološki. Kad bi se knjiga oslobodila krvi i mesa umetnosti, ostao bi kostur za jednu moguću istoriju Beograda od 1941. do 1945.

Usled ograničenosti prostora ovde, razume se, neće biti ispitivana veza između rukopisa i dokumenata ako se ovi ne tiču pomenutih novina. Očigledno, podatak o otporu danskog stanovništva anihilaciji danskih Jevreja, morao je odnekud biti uzet. (Uzet je u stvari iz epa Leona Urisa[2] Exodus, izdanje “Gorgi Book” od 1977. 

Međutim, bez obzira na lično poverenje u autora i njegovu objavu u zaglavlju da je većina događaja u knjizi zasnovana na dokumentu — “Most of the events in Exodus are a matter of history and public record” — preuzeti podatak do poslednje korekture „Crnoberzijanaca“ mora biti proveren.) 

Spisak sabotaža u julu 1941, premda mu se dokazi nalaze i u Novom vremenu, rekapitulacija je otpora preuzeta iz III toma Istorije Beograda, izdanje “Prosvete” od 1974. godine. Zabrane koje se odnose na Jevreje i Cigane, međutim, premda izvorno potiču iz “Lista uredaba Vojnog zapovednika Srbije”, prenete su iz Novog vremena od 3. juna 1941. godine, i stoga će biti tretirane kao deo teme.

---

[1]Metod je nagovešten već u Zlatnom Runu upotrebom izvoda iz lista Vreme za period od 1. do 6. januara 1941, na početku roniana, i izvodima iz prvog broja okupacijskog Novog vremena, od 16. maja 1941, na njegovom kraju.

[2] Leon Marcus Uris (1924 – 2003) je bio američki pisac, poznat po istorisko-fikcionim romanima i obimnom istraživačkom radu koji je zahtevala građa. Njegova dva najglavinija dela su: Exodus i Trojstvo. (Prim. prir.)

CRNOBERZIJANCI XV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XV deo

Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini beletristički redak, sanjajući još uvek da se bavim istoriografijom, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda. 

Na sve moguće načine, ponekad bojim se i nedopuštene, sabirao sam stare novine, časopise, almanahe, godišnjake, pisma, akta, dokumenta. Čak račune i recepte. Vremenom se taj proces mehanizovao. 

Ono što se na slobodnom tržištu više nije moglo naći — „Srpske novine“ iz prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja Uspomena, akta zvaničnih Arhiva, itd. — kopirao sam po bibliotekama u celini ili odlomcima. Kuća mi je postala ono što je u porodičnoj kući majke bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, moram priznati, osećam najživljim.

Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmond et Jules de Goncourt Istorija francuskog društva za vreme revolucije (Histoire de la societe française pendant la revolution) — ne znam. Jedino je izvesno da sam već tada nameravao da napišem „Istoriju srpskog građanskog društva“ i da time na neki način produžim delo koje je tako uspešno započeo prijatelj porodice, pokojni profesor gospodin dr Dušan Popović[1]. 

Knjiga braće Goncourt mi je otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se moja strast prema istoriji još uvek držala naučnog pravca. Ona je, u međuvremenu, sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljavao verifikovanjem i klasifikovanjem dokumenta, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba. 

Privlačilo me je opisivanje njegovog dejstva na život, razumevanje njegovog značenja po ljude onog vremena.

Do toga, zacelo, nikad neće doći. Posao je to za ceo život i za mene je već prilično kasno da ga se latim. Dva veka srpskog građanskog staleža i tzv. beogradske čaršije, o kojiima je naše neznanje proporcionalno jedino našim predrasudama, još uvek čeka svog pisca, među onima, verujem, koji se još nisu ni rodili. 

U svakom slučaju, već sad je očevidno da se “istorijom srpskog građanskog društva” neću baviti na način kojim su se Goncourti bavili francuskim društvom Revolucije i Direktorijuma. Osim, možda, za kratak period između godine 1940. i godine 1950. 

S pisanjem hronike „Crnoberzijanci“, čiji će odlomci ovde biti analizirani upravo s gledišta upotrebe dokumenta, prikuplja se građa i za nju. Sadržaj knjige braće Goncourt daće izvesnu predstavu o tome šta se od moje hronike, ako ikad do nje dođe, može očekivati:

Društveni razgovor u 1789. Ulica. Kraljevski dom. Bastilja. Kulise francuskog pozorišta. Novine. Pamfleti. Karikature. Kafane. Otadibina u opasnosti. Nacionalna tragedija. Hleb. Propast trgovine. Trgovina jestivom. Oskudica novca. Prostitucija. Nemoral. Rodoljubivi prilozi. Zakoni komune. Federacija. Emigranti. Seljaci. Narodna milicija. Aristokratska i jakobinska publika. 

Uništenje kraljevskih znakova. Umetnost u godini 1793. Sankilotizovana opera. Revolucionisanje Corneillea[2], Rasina[3], Molière [4]. Drugarske večeri. Vandalizam. Ljubav i revolucija. Revolucionarni katihizis. Ti i vi. Krštenje, venčanje, sahrana. Gospod Bog i revolucija. Prijatelj zakona. Zatvori. Giljotina. Tovari osuđenika. Pobeđena predrasuda.

Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici „Crnoberzijanci“, međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo. U tom smislu „Crnoberzijanci“ su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.

Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti. Neće biti opštih razmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borgesa[5], Andrića, Solženjicina ili Truman Capotea[6]. 

Ukratko, neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotrebe, već o praktičnim problemima s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih ili sekundarnih istoriografskih izvora. 

Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike „Crnoberzijanci“ iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu. 

Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti — vrline i mane — upotrebe dokumenta u književnosti. Ne tvrdi se, naravno, da su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date slučajeve. 

Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u ovom trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde upoznate.

---

[1] Dnevnik koji godmama vodim ukazujc na vreme, okolnosti i povode odluke.

[2] Pierre Corneille (1606 – 1684) je bio francuski tragičar, jedan od tri velika francuska dramatičara zajedno sa Molièreom i Racineo. Naziva se osnivačem francuske tragedije i napisao je veliki broj drama u toku života.  Glavna dela: „Sid“, „Medeja“, „Edip“, i dr. (Prim. prir.)

[3] Jean-Baptiste Racine (1639 – 1699), je bio francuski dramski pisac, jedan od trojice Francuza XVI veka. Glavna dela: „Ifigenija“, „Fedra“, „Bajazit“, i dr. (Prim. prir.)

[4] Jean-Baptiste Poquelin, pseudonim Molière, (1622 – 1673) je bio francuski dramski pisac i glumac koji se smatra jednim od najvećih majstora komedije u zapadnoj literaturi. Glavna dela:  „Škola za žene“, „Don Žuan“, „Tvrdica“, i dr. (Prim. prir.)

[5] Jorge Luis Borges (1899–1986), argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske literarne tokove, naročito kao jedan od začetnika tzv. fantastičnog realizma. Najpoznatiji po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik, esejista i književni kritičar. Kod nas su prevedene njegove priče, kao i Istorija večnosti i drugi eseji, Šta je budizam, Peščana knjiga, Atlas, Univerzalna istorija beščašća,  itd. (Prim. prir.)

[6] Truman Capote (1924 – 1984) je bio američki pisac i komičar, a mnoga njegova dela kao što su kratke priče, romani, drame i neknjiževna građa se smatraju klasičnim delima literature. Poznati su njegovi romani: Doručak kod Tifanija, Hladnokrvno, i dr.  Bar 20 njegovih dela su poslužili kao baza za filmove i TV drame. (Prim. prir.)