CRNOBERZIJANCI IV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI IV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , IV deo

Ta moja lektira je bila jedna od najomiljenijih tema porodičnih razgovora za stolom. Hoću da kažem — za druge. Ja sam je nalazio monotonom. Na opskurna pitanja “Šta ovih dana čitaš?” — a svi, hvala bogu, znamo šta ona za nežne živce ljubitelja stripova znače — otresitiji sinovi su se branili Srpskim piscima u sto knjiga ili srednjovekovnim bedemom istorijskih romana, u kojima su jedine kako-tako žive ličnosti bili jevrejski menjači Waltera Scotta. 

Ako ambicioznim roditeljima ni to ne bi bilo dovoljno, uvek se moglo posegnuti za kakvom prirodoznanstvenom studijom, kao što su Lovčevi zapisi, gde se na malo stranica moglo naučiti sve što čovek treba da zna o izlascima i zalascima sunca i šta je pri tome nužno osećati. Jadnici su takođe bili zgodni. 

Mala verovatnoća da ih je iko čitao dopuštala je slobodno lupetanje na temu bede. Obrazovanom potomstvu je posle toga bilo dopušteno da se vrati Flash Gordonu, Mandraku, Zigomara, u najpovoljnijem pedagoškom slučaju Dubrovačkom gusaru, najpopularnijem delu naše renesansne literature.

U tom pogledu ja sam bio u nešto nepovoljnijem položaju od većine vršnjaka. Nisam mogao da lažem. Moji su, izgleda, bili pročitali sve što je ikada ijedna budala na ovom svetu napisala. Ispadalo je da na pitanje: “O čemu se zapravo radii u toj Vodenici na Flosi?”, nije vredelo odgovoriti: “O životu jednog mlinara na reci Flosi.” Niti su se Zli dusi baš olako mogli proturiti kao spiritistički priručnik koji je sastavio jedan ruski hiromant. (S Ratom i mirom i Idiotom bilo je lakše. Dok se ne zađe u pojedinosti, moglo se kazati da je tu reč o ratu, miru i idiotima uopšte.)

Ja sam stvarno ponekad morao i da čitam. Nevolja je bila u tome što većina pisaca mojoj benevolenciji nije davala nikakav podstrek. Nešto od života nalazio sam u Balzacovoj Banci Nisenžan i Zolinom Novcu, gde se čovek mogao obavestiti o svemu što se ticalo Bantuove afere. U Propalim iluzijama je takođe bio vrlo zanimljiv Šarden & Ribampreov posao sa štamparijom. Uistini korisne poduke mogle su se dobiti jedino iz trgovačkih almanaha, privrednih rubrika po novinama i knjiga o Bernar Lou, Stavinskom, Fordu, ajkulama velilkog businessa.

Pogledajte ove naslove:

“Četrdeset šesta glava o strahovitom klepetušanskom i mačkovskom strahu koji je Don Kihot zadobio u toku zaljubljenosti zaljubljene Altisidore”, “Kako je Pantagruel podigao toržestvo-trofej u spomen njihovih podviga, a Panurgije drugi trofej u spomen zečeva; kako je Pantagruel malim prdežima izrodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke” i “Kako se Panurgije uznemirio pa se odrekao nošenja svog veličanstvenog nakurnjaka”.

Uporedite ih sad sa ozbiljnim znanjima i duhovnim uzbuđenjima što vas čekaju pod naslovima:

Plemićki multimilioneri. Jeftina zemlja. Krupov monopol. Holštajnovi berzanski poslovi. Sistem Duisberg. Uticaj oglašivača. Organizacija Hugenbergovog koncerna. Stivensov novinski koncern. Borba novca protiv većine. Privreda i diktatura. Mađarski falsifikatori franaka. Deterding se pojavljuje na pozornici. Poreske utaje.

Znaćete na šta mislim. U protivnom, produžite da se upoznajete s načinom na koji je Pantagruel malim prdežima proizvodio čovečuljke a puvanjcima ženetuljke, a pametne ljude ostavite da uče kako se prave pare.

Ali sa mađarskim falsifikatorima franaka i sistemom Duisberg nije se moglo za porodični sto a da to ne izazove fras Svetskog duha kod oca, žilav otpor načela dobrog odgoja kod majke i dedinu cincarsku zajedljivost.

—    Šta ima novo? — Pitao bi otac kao i obično.

—   Duplikati tekstilnih bonova ueće se izdavati.

—    Piše u novinama?

—Ja to nisam pročitao — rekao bi deda.

—   Nisi ni mogao. Ti čitaš samo izveštaje Glavnog stana Vođe Reicha. A ovo je saopštenje Centrale za tekstil.

—     Kakva su to posla? — Naljutio bi se otac. — Dok drugi u tvojim godinama na istorijskim romanima razvijaju maštu, ti čitaš saopštenja Centrale za tekstil!

Deda je nabrajao: — Centrale za stoku, meso, masnoću. Centrale za kožu. Centrale za hemijske proizvode. I ostalih Centrala našeg sjajnog života. Ja lično smatram da to razvija maštu bolje od svakog istorijskog romana. Tera je, naime, da zamišlja stvari koje nemamo, blagodareći tome što umesto njih imamo Centrale.

—     Šta ti na to imaš da kažeš? Zar ne misliš da Dirisove naredbe baš i nisu najbolje štivo koje se danas može naći?

Ovo nisam mogao poreći: — Znam, tata, ali šta mogu kad Berza ne radi pa nema berzanskih izveštaja.

Majka je pitala: — Šta on hoće time da kaže?

—    Da bi umesto Dirisovih čitao berzanske izveštaje.

—     Zaboga, Mihajlo, zašto povodom toga nešto ne preduzmeš?

—     Koliko ja prost vidim — rekao je deda — mogao bi jedino da poradi na otvaranju Berze.

—     Sad opet ne razumem tvog oca. Ne razumem nikog. Ja se u vašoj konverzaciji uopšte ne snalazim.

—     Niko se ovde ne bi zezao kad bi znao da je tropa ako izgubi svoje bonove za krpe. —Intelektualci su mi išli na živce.

Majka je upravila prst na mene: — Eto. Ja opet polovinu njegovih reči ne razumem.

—     Pročitala sam u novinama da je otkriveno jezivo masovno ubistvo. — Izjavila je sestra. Sa odvratnošću je žvakala nešto što nam je predstavljeno kao meso.

—   Gde?

—   U Parizu. Rue le Su­e­ur 21.

—     Ti Nemci baš ne znaju šta je dosta. — Rekla je majka.

—      Deda bi najviše trebalo da brine. On je taj koji gubi bonove.

—     Ovog puta nisu Nemci. Neki dr Petiot. Ubijao ih je u lekarskoj ordinaciiji u ulici Rue Caumar­tin, a onda, preobučen u biciklistu, prenosio biciklom sa prikolicom u Rue le Su­e­ur.

Deda je to proglasio neracionalnošću: — Da ih je lečio, postigao bi isti rezultat bez ikakvog skandala.

—     Ja nalazim da je za sve to kriv onaj Arsenije. — Rekla je majka.

—    Koješta. Čovek živi u Beogradu. A ni bicikl ne vozi.

—    Mislila sam povodom Aleksandrove lektire. On mu puni glavu trgovinom. I šta to znači preobući se u biciklistu? Kakva je sad to naročita biciklistička odeća? Nije leševe prenosio balonom da mu treba naročita odeća. Neizostavno bi trebalo sa njim razgovarati.

—    Mislim da bi to i policija htela, ali je čovek u bekstvu, mama.

—   Govorim o Arseniju, zaboga. Je li, Mihajlo, hoćeš li razgovarati sa Arsenijem?

—   Neka me bog sačuva. Kod njega ne bih ni po dug. Pre bih u Rue Caumar­tin.

—   Sad je to lako reći. Doktor više ne ordinira. — Kazala je sestra.

—    Lan­dru je u svoje vreme ubio jedanaest verenica — sećao se deda. — We­ig­mann je 1937. u predgradu Pariza zadavio šest. Dokle je taj tvoj doterao?

—    Do dvadeset pet.

Deda je izveo zaključak: — Vidi se da živi u Novoj Evropi gde je sve monumentalno.

Sestra je konsultovala novine: — O monumentalnosti, međutim, ništa ne piše. Žene su istesterisane vrlo sitno.

—    Šta ovo znači, Aleksandra? Kakvi su to razgovori za ručkom?

—    Slušaj, Stefanija — usprotivio se deda — ja ovde ne vidim nikakav ručak. U evropskom smislu, mislim. Ja, naravno, ne znam šta vi jedete, ali meni je očigledno dopao papir na kome Direkcija za ishranu štampa svoja saopštenja.

Majka je ponovo urgirala da se povodom mene ide kod čika Arsenija. — Nekima za ovim stolom — rekao sam — stvarno ne bi naodmet bilo da sa njim razgovaraju. Možda bi od njega doznali da se od 1941. u Beogradu ponešto izmenilo .. .

—    Otkud taj zna šta se izmenilo kad ne izlazi iz kuće?

—   Za mene se ništa naročito nije izmenilo. — Kazao je deda.

—    Dabome da nije — primetio je otac. — U ledeno doba Beograd nije ni postojao.

—    Čika Arsenije kaže da će onaj ko na vreme ne uoči šta se izmenilo završiti kao bankrot.

Otac se nije slagao: — Tako on misli. Uostalom i mora. Ima četrdeset kuća a mi samo jednu.

—     Ja ne vidim — rekla je majka sumnjičavo — nikakvu bitnu razliku. Sasvim je svejedno ako te izbace iz četrdeset ili jedne jedine kuće.

—    Nadam se da neće ići tako daleko — nadao se otac.

Sestra nije bila optimista: — Ništa se ne zna. Dr Petiot je u svakom slučaju prilično daleko otišao. A nije bio čak ni komunista. Samo član Socijalističkog generalnog saveta i obijač poštanskih sandučiea.

—     Za druge ne znam — rekao je deda — ali ja nisam ništa učinio zbog čega bih se bojao.

—   I ti? — Rekao sam radoznalo.

—    Zašto i ja?

—     Zato što taj odgovor poslednjih mesecit čujem priilično često.

Deda je, naravno, bio u pravu, ali se uprkos tome, slušajući ljude, dobijao utisak da svet pod okupacijom funkcioniše nekako sam od sebe. Kao volšebni voz bez vozovođe, konduktera, ložača, signalnog i staničnog osoblja. Čak i bez Voznog reda. Voz krcat putnicirma neobaveštenim o smeru u kome se kreće, ni o razlozima zbog kojih se kreće. 

Niko ni o čemu ništa nije znao. Niko ni u čemu učestvovao. Niko ništa učinio. Za obedima je otac tom magičnom formulom otklanjao majčine molbe da se, umesto dolaskom Slovena na Balkan, pozabavi malo našim odlaskom sa njega. Ni on, naime, ništa nije učinio zbog čega bi morao da ode.

—    Ništa nije učinio ni stric Teodor. Ni ostali naši rođaci i kućni prijatelji. Ni oni nisu ništa učinili.

—     To je istina. — Složio se deda. — Samo ja stvarno nisam ništa učinio. — Zatim je posle izvesnog vremena dodao zamišljeno: — Jedino ne znam hoće li to bitii dovoljno?

—    Tako je dogovor o mom literarnom obrazovanju završio među istesterisanim pacijentkinjama dr Petiota, člana Socijalističkog generalnog saveta i obijača poštanskih sandučića opštine Vil­le­ne­u­ve-sur-Yon­ne. Ni drugi razgovori na tu temu nisu bolje prošli, Jednom je deda izneo mišljenje da je idiotima najlakše da prežive. Nije bilo sumnje da u tome vidi moju najveću šansu.

—   Ne bi bilo rđavo privikavati se fizičkom radu.

—   Zašto? — Pitala je majka. — Mislite li da neće biti dopušteno držati poslugu?

—   To ne znam — rekao je deda — ali mi je Arsenije pričao kako su 1917, u Solovkinu ugledne građane najpre izvodili da krče ruševine.

—   A zatim?

—   Zatim su ih likvidirali.

—   Ne vidim, onda, nikakvog smisla da već sada kvarim ruke. — Rekla je majka. U izvesnim stvarima bila je praktična.

Ni tada, kao ni u ostalim prilikama, sramno pitanje mog obrazovanja nije moglo biti izvedeno na čistinu. Niti je povodom toga mogao biti donet porodični zaključak. Još manje propisane mere da se izvučem iz odvratne materijalističke mreže Holštajnovih berzanskih špekulaeija i uvučem u Panurgijev veličanstveni nakurnjak Duha.

Zdrave se odluke u našoj kući nisu mogle upriličiti ni povodom drugih dilema. Do njih se jednostavno nije stizalo. Redovno smo, na primer, debatovali o odlasku iz Beograda, a da se od njega, ni posle bombardovanja, stopu jednu nismo mrdnuli. Kad god smo zamišljali da putujemo na zapad — tradieionalnim pravcem porodične argonautike — uvek bi se, poput Saveznika kod Monte Kasina, zaglavili među neke idiodski optimističke naslove po novinama: 

“Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu prava i časti.” (Stanovište je, naime, u očiglednom pomanjkanju tenkova, trebalo da zaustavi ruske divizije.) “Britanske trupe u Burmi u punom povlačenju.” (Nije, dakle, vreme posetama.) “Snažna erupcija Vezuva.” (Za slučaj da se za bežaniju predloži Italija.) “Ponovna povreda švajcarskog vazdušnog prostora.” 

(Ako neko baš zapne za tu zemlju.) “Englezi ukrali sliku sa Hvara.” (Ako bi se povlačilo sa stvarima.) “Briga za budućnost malih izbeglica — Lep primer beogradskog kafedžije koji su i drugi prihvatili.” (Dokaz da i naši ljudi imaju dušu i da, s obzirom na tu novost, sve možda i neće biti tako strašno, ako nečega uopšte i bude. Ispadalo je nekako da nam rakovački kafedžija Sofronije Saboljević, zvani Bata, kao staležu pruža veće garantije od Britanske Imperije.)

---