CRNOBERZIJANCI
IX deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ
NAPALA PLESAN , IX deo
Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog
stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar
Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom
pogrebu. Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda
ustanovi kako su
“ poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.
— Šta taj misliš? — Rekao je zlovoljno deda. —
Pa bio nam je već ove godine.
—
Možda nešto hoće?
— Svakako. Inače bi mi
došao na sahranu.
Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne
primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv: — Teodor
će nam trebati ako dođu oni. — Njena
sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.
Deda je smatrao da nam tek onda
neće trebati.
— Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on,
nema sumnje, tvoj čovek.
Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se gospodinu
ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski radimentaran.à
Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o
svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:
— Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina
sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina.
— Možda, — odgovorila je majka — ali mene trenutno
interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati.
— Mene, međutim, — rekao je deda — hoće li
dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće.
Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je
uznemireno: — Taj stvarno nešto hoće.
— Dobro jutno! — kazao je deda hladno. — Pitanje je samo ko ih je u mraku držao.
—
—
Ja, bogaimi,
postavljam.
—
—
A ja sam misliila da je to zato što smo izgubili rat. —Rekla je majka, smešeći se.
Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: — Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci.
—
Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija. — Saglasio se otac. — To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada. A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora.
Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav
se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo.
—
Ja bih se toga i držao. — Zaključio je deda. — Bar dok tikva
ne pukne.
—
Biftek ti je sjajan, mama. — Rekla je sestra.
—
—
Naročito na grobljima. Tamo je ono najintenzivnije.
Otac je ponovo pohvalio majčin biftek.
—
Sad mi je dosta! Molim da se moj biftek više ni pod kakvim
izgovorom ne pominje!
— Govoriti pred decom o
grobljima, tata .. .
— Bez brige. — Rekao sam. — Čuo sam ja za ovim
stolom i gore stvari.
—
Nedavno smo, na primer, čitali govor dr Göbbelsa.
— Objasnila je sestra. — Rekao je da će nemački narod istrajati do konačnc
pobede. Pominjao je takode Atinu, Spartu, Rim, Prusku, džinovske korake u
pravcu dramatskog vrhunca, tajne zaloge koji se drže u rukavu i izvesnog
Teodora Fontana koji je učio da je sve u izdržljivosti. Iskidali smo se.
—
Govorio je u stvari o grobljima, — kazao je
deda — kao grobar sa intelektualnim ambicijama.
—
U svakom slučaju,
— primetio je ministar oholo — ni dr Göbbels ni ja ne
bežimo od groblja kao izvesni malograđani.
— Ne beže ni vampiri, ali
ih to automatski ne kvalifikuje za ministre.
No comments:
Post a Comment