CRNOBERZIJANCI IX deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI IX deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , IX deo

Ubrzo posle generalovog dramatičnog zavođenja opsadnog stanja u Lamartinovoj, za porodičnim stolom se pojavio rođak Teodor, ministar Vlade narodnog spasa. Osim po novinama, poslednji put smo ga videli na bakinom pogrebu. Došao je da izjavi žaljenje, popije kafu, bez vidljivog povoda ustanovi kako su 

“boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ijudi nego zverovi sa rafiniranim instinktom za gaženje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto”, poljubi majci ruku, nagazi dedin žulj i ode.

—    Šta taj misliš? — Rekao je zlovoljno deda. — Pa bio nam je već ove godine.

—   Možda nešto hoće?

—    Svakako. Inače bi mi došao na sahranu.

Ispitivana je mogućnost da se poseta u vreme ručka ne primi. Da se tih dana bude akutno i zarazno bolestan. Majka je bila protiv: — Teodor će nam trebati ako dođu oni. — Njena sposobnost za proizvodnju eufemizama bila je neiscrpna.

Deda je smatrao da nam tek onda neće trebati.

—    Ali ako pošto-poto želiš u pakao, onda je on, nema sumnje, tvoj čovek.

Najzad je rešeno da se poseta podnese, ali da se gospodinu ministru stavi do znanja da će obed biti novoevropski radimentaran. Menu à la Robinson Crusoe.

Teodor je bio na visini. Kad mu je majka telefonirala o svojim kuhinjskim nevoljama, postarao se da je uteši:

—    Živimo u velikom vremenu kojim se sudbina sveta i srpstva određuje za narednih hiljadu godina.

—    Možda, — odgovorila je majka — ali mene trenutno interesuje sudbina mog ručka za narednih nekoliko sati.

—    Mene, međutim, — rekao je deda — hoće li dripac poslati nešto ili će se pre ručka naždrati kod kuće.

Ali kad je video pošiljku donetu automobilom, zaključio je uznemireno: — Taj stvarno nešto hoće.

Teodor je poljubio ruku majci, gurnuo po prst u dedinu i očevu šaku, istakao sestrin rasni izgled, benevolentno dopustio rnoje neuredno postojanje, zavukao salvet pod kragnu i izjavio da su poslednji događaji na svetskoj pozornici imali silnog uticaja na razbistravanje opšte političke situacije. Naročito na naš životni prostor i naš narod. 

Mnogi koji su dosad živeli u nekom polumraku — rekao je gospodin ministar bacajući na dedu mesožderske poglede — jasno su progledali i užasnuli se onim što su videli,

—    Dobro jutno! — kazao je deda hladno. — Pitanje je samo ko ih je u mraku držao.

—     Stefanija, biftek ti je osobit. Hteo sam da kažem kako više niko ne postavlja sebi pitanje šta će ovde okupator.

—    Ja, bogaimi, postavljam.

—    Nisam tvrdio da nema inadžija i duševno poremećenih ljudi! Govorio sam o većini, kojoj je jasno da i Nemci brane srpski prostor od onoga što sve zajedno može da nas snađe od boljševizma i engleskog pritvorstva, i da su zato ovde.

—   A ja sam misliila da je to zato što smo izgubili rat. —Rekla je majka, smešeći se.

Upoznao sam sto sa još jednim merodavnim mišljenjem: — Čika Đorđije, međutim, smatra da je to zato što su nam ministri magarci.

—    Biftek ti je stvarno osobit, Stefanija. — Saglasio se otac. — To je takođe jedna od onih stvari koje se mogu posmatrati sa raznih strana. Istorijski uzev, još uvek je nejasno kome Beograd stvarno pripada. A s tim u vezi nemoguća je i konačna definicija okupatora. 

Budući da se na Balkanu nikad nije znalo ko je okupator a ko okupirani, zdrav se razum oslonio na pragmatičnu definiciju. Po njoj je okupator onaj kome je dobro, a okupirani onaj kome je rđavo.

—   Ja bih se toga i držao. — Zaključio je deda. — Bar dok tikva ne pukne.

—    Biftek ti je sjajan, mama. — Rekla je sestra.

—   Bez obzira na opskurne akademske teškoće, moja je namera bila da istaknem kako se mi, nacionalni Srbi, s najdubljim pijetetom moramo klanjati herojima koji su tokom pune četiri godine uziđivali svoje kosti u Evropu da bi je očuvali od boljševičke najezde i demokratsko-plutokratskog iskoriščavanja. 

U največoj pobožnosti, dame i gospodo, moramo mi odati priznanje hrabrim vojnicima Velikog Nemačkog Reicha, svesni da su jedino oni siguran garant našeg narodnog održanja i da kosti koje su oni posejali po širokim ukrajinskim stepama i atlanskoj obali obezbeđuju siguran i miran razvitak srpstva na svim poljima njegovog stvaralaštva,”

—   Naročito na grobljima. Tamo je ono najintenzivnije.

Otac je ponovo pohvalio majčin biftek.

—    Sad mi je dosta! Molim da se moj biftek više ni pod kakvim izgovorom ne pominje!

—    Govoriti pred decom o grobljima, tata .. .

—    Bez brige. — Rekao sam. — Čuo sam ja za ovim stolom i gore stvari.

—   Nedavno smo, na primer, čitali govor dr Göbbelsa. — Objasnila je sestra. — Rekao je da će nemački narod istrajati do konačnc pobede. Pominjao je takode Atinu, Spartu, Rim, Prusku, džinovske korake u pravcu dramatskog vrhunca, tajne zaloge koji se drže u rukavu i izvesnog Teodora Fontana koji je učio da je sve u izdržljivosti. Iskidali smo se.

—       Govorio je u stvari o grobljima, — kazao je deda — kao grobar sa intelektualnim ambicijama.

—      U svakom slučaju, — primetio je ministar oholo — ni dr Göbbels ni ja ne bežimo od groblja kao izvesni malograđani.

—    Ne beže ni vampiri, ali ih to automatski ne kvalifikuje za ministre.