CRNOBERZIJANCI
VI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ
NAPALA PLESAN , VI deo
Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom
sanduku, zastrtom pirodskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri
rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:
Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde
nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo. Brinulo ih je
očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti.
U svemu ostalom zakopčana, ona
ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila
je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih
opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.
—
— Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce! — Rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.
— To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor:
“Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski.” Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (“U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju.”)
Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane. Vršio je stilske korekture svog predratnog dela Činjenica da je Jugoslavija u
međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je
Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika.
Obišao me je kao konja na
vašaru i izjavio: “Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog
sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao. Za pešadiju si naravno nespretan,
za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru
bi bio pasent.” Najzad se obratio tetka Katarini: “Šta ćeš ti ovde? Još nisam
umro.”
Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz
kuće. “Moj brat je principijelni idiot.” Rekao je general, bacajući podmukle
poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:
—
—
Uglavnom vašom, gospodine! — zaključio je general. — Nađite neki prokleti fijaker! Odstupamo!
— Slušaj, Đorđije —
usprotivila se tetka Katarina —to ti nije najpametmje.
—
— Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev,
prilično neučtiva stvar.
— Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo
izgubili. Nadam se da si o tome obavešten.
General je otklonlo kapitulaciju kao da skida prah s
uniforme: — O tome ne znam ništa. Ja ga
nisam izgubio.
Mime savesti svedočim da među tim rukama nije bilo generalove.
Domovina je,
srećom po oboje, ostala neobaveštena o zdravlju, prilikama i raspoloženju
najzapostavljenijeg od svojiih sinova. (“Za moje zdravlje može da se interesuje
samo moj lekar i Ministarstvo vojsike.”) Dok se na stanici srdačno rukovalo, mi
smo grabiili prema Neimaru. Peške, naravno. Generalov plan je po običaju
omanuo. Svi su fijakeri već bili unajmljeni.
I sad je general, veličanstven i
bez regalija, između dve dame, bodro marširao Nemanjinom ulicom. Moja je
bodrost, međutim, bila prilično osakaćena prtljagom koji sam nosio. “Čovek,
mladiću, rnora da ima isvoje principe”, objasnio mi je general kad je oterao šofera.
Na stanici mi se misao činila sjajnom. Pod drvenim sandukom gubila je ona dosta
od ubedljivosti.
Principijelnost se očigledno nije uvek isplaćivala. Deda je
držao da se ne isplaćuje nikad. “Ako se izuzmu ratovi i kuge, lepi principi su
umorili najviše ljudi u istoriji. Ali broj postaje znatno impozantniji ako se
ima u vidu da se i ratovi najčešće vode iz principa i da je kuga principijelno
neizlečiva bolest.”
No comments:
Post a Comment