CRNOBERZIJANCI VI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI VI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VI deo

Otac Srbije nije govorio. Stojeći na rasklimatanom sanduku, zastrtom pirodskim ćilimom, jedinom teritorijom koja nam je posle tri rata ostala od Južne Srbije, zavijao je njegov ministar pravde g. Kujundžić:

-— Zahvaljujući predusretljivosti Nemačkog Reicha i nastojanjima generala Milana Nedića, vi ste se, junaci, povratili danas svojim domovima, ali nemojte očekivati da ćete zateći ono što ste ovde ostavili.

Glas Domovine, prozukao od nazeba, gušio se pod metalnim svodom neba s koga se cedila vlaga i gar. Junaci u zelenkastosivim mahunama šinjela imali su na jutarnjoj svetlosti avetinjski nejasna lica utopljenika. Nije izgledalo da su ovde nešto naročito ostavili da bi ih upozorenje Domovine brinulo. Brinulo ih je očigledno jedino koliko ih ona misli gnjaviti. 

U svemu ostalom zakopčana, ona ih u tom pogledu nije ostavljala u sumnji. Uprkos gripoznoj indispoziciji, bila je danas govornički raspoložena. Prilika je bila jedinstvena. Ko zna kada će ih opet uhvatiti ovako iscrpljene i nesposobne za zdravo rasuđivanje.

—    Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove.*³¹ — Izjavila je Domovina pošto se useknula u batistanu maramicu. — Ali upamtite, junaci, jedno: mi nismo izgubili veru i nadu da će, ako Bog da, sve biti bolje.

—    Sumnjam dok za ministre imamo ovakve magarce! — Rekao je hladno general Đorđije Njegovan. On je, naime, imao svoje sumnje. A kad god ih je imao, držao je higijenskim da ih iz sebe što pre izluči.

—     To je bila njegova peta po redu herkulska intervencija otkako je sjajnom čizmom ponovo zgazio tlo rodnog Beograda. Peti pokušaj da se nešto preliminarnog reda unese u stvari koje su se u generalovom trogodišnjem odsustvu dale u nekakav tipičan civilni darmar. Najpre je izmarširao šofera što mu ga je benevolentno poslao rođak Teodor: 

“Kaži g. ministru da automobil sačuva za sebe. Trebaće mu uskoro. Osim, dabome, ako ne preferira grobljanski.” Zatim je širokim generalštabnim pogledom obuhvatio čitavu pojavu svoje domoupraviteljke Mademoiselle Foucault i sa odobravanjem zaključio da izgleda sasvim mirnodopski. (“U ratu je, moje dame, najvažnije sačuvati konje, mozak i kondiciju.”) 

Potom je mene pitao ima li u slobodnoj prodaji raznobojnog grafita potrebnog za njegove studije. Jer on ni tamo ratu nije krao dane. Vršio je stilske korekture svog predratnog dela Kako sačuvati Jugoslaviju. Činjenica da je Jugoslavija u međuvremenu propala nije ga smela. Znao je da se zemljama kao što je Jugoslavija za propast ne pruža samo jedna prilika. 

Obišao me je kao konja na vašaru i izjavio: “Njegovani izgledaju kao da su tek izvađeni iz mrtvačkog sanduka. Ni u sedmi ih poziv ne bih upisao. Za pešadiju si naravno nespretan, za konjicu pretežak. A i ukinuo sam je, uostalom. Ali ako ne kradeš, za komoru bi bio pasent.” Najzad se obratio tetka Katarini: “Šta ćeš ti ovde? Još nisam umro.”

 Odgovorila je da je ovde umesto Arsenija koji principijelno ne izlazi iz kuće. “Moj brat je principijelni idiot.” Rekao je general, bacajući podmukle poglede na Domovinu, koja je, šmrčući i kijajući, privodila pozdrav kraju:

—     Kad. se vratite svojim porodicama, pozdravite ih i kažite im da samo red, rad i sloga svih Srba može da nas spase i izvuče iz ove iznenadne bede u koju smo zapali ne svojom nego tuđom krivicom.*³²

—     Uglavnom vašom, gospodine! — zaključio je general. — Nađite neki prokleti fijaker! Odstupamo!

—    Slušaj, Đorđije — usprotivila se tetka Katarina —to ti nije najpametmje.

—    Et c'est ne pas tres poli, mon General.

—     Učtivo? Ne, nije učtivo. Rat je, uopšte uzev, prilično neučtiva stvar.

—     Ali mi nismo u ratu nego pod okupacijom, čoveče! Rat smo izgubili. Nadam se da si o tome obavešten.

General je otklonlo kapitulaciju kao da skida prah s uniforme: — O tome ne znam ništa. Ja ga nisam izgubio.

Dužan s,am da obnarodujem jednu ispravku. U Novom vremenu od 21. marta 1944, pod naslovom “Nov transport stigao iz zarobljeništva” piše: “Posle toga je ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao, raspitujući se o njegovom zdravlju i prilikama.” Mime savesti svedočim da među tim rukama nije bilo generalove. 

Domovina je, srećom po oboje, ostala neobaveštena o zdravlju, prilikama i raspoloženju najzapostavljenijeg od svojiih sinova. (“Za moje zdravlje može da se interesuje samo moj lekar i Ministarstvo vojsike.”) Dok se na stanici srdačno rukovalo, mi smo grabiili prema Neimaru. Peške, naravno. Generalov plan je po običaju omanuo. Svi su fijakeri već bili unajmljeni. 

I sad je general, veličanstven i bez regalija, između dve dame, bodro marširao Nemanjinom ulicom. Moja je bodrost, međutim, bila prilično osakaćena prtljagom koji sam nosio. “Čovek, mladiću, rnora da ima isvoje principe”, objasnio mi je general kad je oterao šofera. Na stanici mi se misao činila sjajnom. Pod drvenim sandukom gubila je ona dosta od ubedljivosti. 

Principijelnost se očigledno nije uvek isplaćivala. Deda je držao da se ne isplaćuje nikad. “Ako se izuzmu ratovi i kuge, lepi principi su umorili najviše ljudi u istoriji. Ali broj postaje znatno impozantniji ako se ima u vidu da se i ratovi najčešće vode iz principa i da je kuga principijelno neizlečiva bolest.”