Thursday, January 16, 2020

CRNOBERZIJANCI VII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU






Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VII deo

Hajdemo, međutim, da irastojanje između stanice i Lamartinove, umesto psovkama, ispunimo parentetičkim razmišljanjima. Našom genetskom manufakturom nisu vladale isključivo dve mustre, račundžijski prepredena romejska i neuračunljivo duševna slovenska. Raspolagali smo i sa mutantima. General je na primer bio eksplozivni bućkuriš cincarske gurbetske upornosti i srpskog endemskog mesečarstva. 
Nije bio lud, razume se. Bio je prosto zagrejan za načelno pitanje kako dobiti rat za koji ne postoje prirodni uslovi. Borniran vojnim problemima, njegov mozak nije shvatio civilne misli. Ni civile uopšte, osim kao faktora opšte mobilizacije. Primetili ste da je rezolutan, prek, drčan. Pretpostavili ste da je to čuveni manir kojim se ratnici održavaju u ubilačkom treningu. 
Delimično ste i bili u pravu. General je bio uvek u nekom ratu. Jedino se uvek nije znalo s kim ga vodi. Kako, znalo se. Vodio ga je za generalštabnim stolom na rasklapanje u kabinelu svoje kuće na Neimaru. Vodio ga je u glavi koja nije znala za zatišje. U njoj se, genijalnim strateškim zaključcima na volju, neprestano marširalo, manevrisalo i pucalo, 
Svaki rat, koji se tokom nekoliko milenijuma briljantnog razvitka civilizacije — od 50 kod Leuktre do 500.000 mrtvih kod Staljingrada — vodio bilo gde, on je intelektualno, a verujem i duševno preživeo. I ne samo jednom. Bilo bi to suviše prosto, Vodio ga je prvi put, sledeći ratne izveštaje, onako kako je stvarno tekao, drugi put kako bi prema njegovom merodavnom mišljenju trebalo da teče, da u njemu ne komanduju idioti. 
Pritisnut istorijskim matenijalom, vojevao je ponekad i simultano. A jednom je, prema Arseniju, u oskudici vrednijeg sukoba, generalštabno tretirao neku plemensku makljažu sa područja Centralne Afrike. To je, naravno, bio nesrećan izuzetak. S temama nikad nije bio u škripcu. Uvek se negde neki rat vodio. I tako je general uvek ratovao. 
(Činjenica da u stvarnom ratu nikad nije ućestvovao duže od tri dana, bila je okrutna nepravda na čije je ispravljanje disciplinovano čekao.) Zavisilo je samo gde i s kim. Kad god bi se sreli — slučajno jer se Njegovani nisu namerno sretali — deda bi ga zajedljivo pitao: “Je li bogati, Đorđije, s kim si u ratu ovog meseca?” Gotovo nikad nije uspeo da ostane uvređen. 
Pod pritiskom nagomilanih vojnih problema, žrtvovao bi ponos i, upuštajući se u objašnjenja tekućih frontova, sejao užas među civiliima, usled kojeg je kroz život maršiirao kao kroz brisani prostor.
Ovog puta, načelnoj ljutini pridružilo se i nešto lično. Civilno osećanje netrpeljivosti nepoznato njegovim duševmm poligonima. Do sada je ogorčenje što mu se nije dalo da komanduje u polju savlađivao nadom da će i do toga jednom doći. I sam je na tome ponešto radio. Da ga je iko hteo pročitati, sjajni elaborat “Kako sačuvati Jugoslaviju — generalštabna studija sa 70 skica u boji” bio bi krupan korak u tom pravcu. 
Zarobljeništvo ga nije omelo. Po njemu je zarobljenik još uvek ratnik. U nešto striktnijem okruženju, uz smanjenu sposobnost manevrisanja i značajan nedostatak borbenih srcdstava — ali ipak ratnik. Sve dok se ne potpiše mir, bez obzira na to je li stajaći ili mobilisan, zakleti mozak je obavezan da funkcioniše na principima bojeve logike. Kao metak, bez pogovora i razorno. 
Tek nakon mira mogu se preživeli civilni mozgovi vratiti svojim glupim zanimanjima. Vojnički će u međuvremenu nastojati da idući bude bolji. Ali ako je zarobljeništvo rat, zarobljenicima to nameće obavezu da ga vode. Samo kako? Za značajnije operacije mogućnosti su u logoru bile ograničene. Zato general i nije od zarobljenika očekivao da vrše obimna zaokruženja logorske straže ili frontalne proboje žice pod razvijenim stegovima. 
Pobeći krišom, provući se kroz neprijatelja poput komandosa, bilo je sve što je zarobljenik mogao da preduzme kao svoj produžetak rata. Za amatera bi bekstvo iz zarobljeništva bilo stvar životinjskog impulsa kratkotrajnog planiranja, a zatim brzopletog, po svoj prilici bezuspešnog izvođenja. Za profesionalca, generala Njegovana, sklonog savršenim rešenjima, stvar je bila neuporedivo složenija. 
Ako bekstvo uspe, vreme za plan nije predstavljalo ozbiljan faktor. Načelno uzev, ako se pobegne, bekstvo je uspelo ma kad se izvede. Što se broji, to je uspeh. Zbog toga je general krojio svoj plan pune tri godine. Bio ga je doveo do besprekorne tehničke forme, matematičke preciznosti i uzbudljive imaginativne lepote. Bio je toliko dobar da ga je bilo prosto šteta upotrebiti. 
I nije ga upotrebio. U međuvremenu je naš rođak Teodor, takođe planski, radio na generalovom oslobođenju. Dva su se sjajna plana, ne znajući jedan za drugi, kao pobedonosni projekti dve zaraćene vojske, sve više primicali sudbonosnom danu D. U trenutku kada je general crvenom patent-olovkom ucrtavao u plan i poslednje tchnički nedoterane pojedinosti, Reichsmarschal Göring je neronski plavim mastilom potpisivao naređenje za njegovo otpuštanje iz logora. 
Srećna novost mu je saopštena kad je bio kod trideset prvog čučnja, samo dva ispod mere potrebne da bi bio u kondiciji za bekstvo ugovoreno za ponoć. Ovog puta njegova zla kob, srećom, nije bila anonimna. Nosila je ime ministra Vlade narodnog spasa Teodora Njegovana, kojeg je i bez svinjarije sa otpuštanjem smatrao svinjom. 
Ogorčenje je imalo najzad za šta da se zakači. Ali je jedno naćelo pretrpelo ozbiljnu štetu. Ispostavilo se, naime, da iako je načelno uzev uspešno bekstvo — uspešno ma kad se izvede, u praksi je najčešće glupo da bežite ako ste pomilovani.


No comments: