CRNOBERZIJANCI VIII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI VIII deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , VIII deo

Stajalo se nasred trotoara i živahno raspravijalo. Civilni je mozak preduzimao ofanzivu na utvrđeni mozak Kraljevske vojske. Jurišajući pod stegom gradanskog konformizma, dame su nastojale da čelnim udarom objasne generalu ono što Domovini na stanici nije uspelo.

—    Za ime sveta, Đorđije, prestani da se ponašaš kao mesečar! Pogledaj malo i oko sebe!

—    Ne možhete, mon General, očekhivati da sve zateknete kako ste osthavili zahr ne?

—    Tri godine rata prohujalo je zemljom Srbijom, ostavljajući na njoj svoje tragove! — Zaurlao sam, bacajući sanduk na zemlju. — Između kojih gospodin ministar čak i nije najgori.

—    Na te sam gluposti, čini mi se, već dao odgovor! — rekao je general.

—    Ono što Melanija hoće da kaže jeste da izvesni od tih tragova vode i kroz tvoju kuću.

Na bedemima vojske pojavila se breša, iz koje je suknuo plamen: — Šta ti to sad znači? Kakvi tragovi kroz kuću? Nadam se da u mojoj bašti ne prireduju lovove?

—     Ne. — Objasno sam. — Love po ulicama. Po baštama se zabavljaju.

—     Katharina hoće reći da su rekhvirirali deo kuće, gospodhine.

—     Govnarska posla! — Zavijao je general. — Kako su se usudili?!

—     Možeš biti srećan. — Rekla je tetka Katarina. — Tvoj Nemac je bolji od većine naših. I ne primećuje se, koliko je delikatan.

Dodao sam radi slike: — Toliko da ima svoj lični gumeni poklopac za klozet. Naš nema takve obzire. Od kada ga je kod Staljingrada proteralo, ide napolje gde Stigne.

—    Govnarska posla! Zašto mi za tu svinjariju niko mišta nije javio?

—     Da se ne uvališ u nesreću, eto zašto. Kakav si, pisao bi o tome kao što sad govoiriš i uvalio se u nesreću.

—     Nesreću? — Praskao je general. — Šta će mi veća nesreća od Nemca u kući?

—     Čika Arsenije misli da je veća nesreća nemati uopšte kuću.

—     Ti da ćutiš! Pod uslovom da dobro plaća i poštuje kućni red, moj brat bi i satani izdao stan. Ja, međutim, ni u logoru nisam sa Nemcima živeo. Živeo sam pored njih, to je istina, ali nikad sa njima! Mene je od toga štitila Haška konvencija, koja izričito zabranjuje da se ugrožava čast i integritet zarobljenih oficira neprijateljske vojske.

—    To je, pretpostavljan, odlično za zarobljenike.

—   Rekla je tetka Katarina. — Mi, na žalost, nismo zarobljenici. Nas ništa ne štiti.

—     Ništa osim skloništa i Oca Srbije. — Dodao sam oprezno.

—     Ti ćuti! — Rekao je general. Očigledno je smatrao da uloga posilnog zadovoljava sve moje sposobnosti.

—     Pukhovnik Reiner Maria von Blauring je pomheranski plemić, gosipodhine. — Kazala je Mademoiselle Foucault.

—    Besprekornog ponašanja.

—     I s obzirom na način vršenja nužde delikatne naravi.

—    Ti ćuti! — Rekao je general.

—    Oshim toga, govohri francuzki bez aksana.

—     Jeste li možda pitali gde ga je tako dobro naučio? — Generalov glas dobija zajedljivost egzercirišta. - Niste? šteta. Možda biste doznali da ga je počeo učiti dana u kome sam vas, gospođo, prvi put video da plačete. Pretpostavljam da ću drugu priliku imati tek kad se Pariz oslobodi.

—     Ja sam plakhala i kad su Nemchi ušli u Beoghrad. — Rekla je Mademoiselle Foucault uvređeno. — Seulement vous n'avez pas vu ça! Samo vi to niste vidheli!

To je bilo vrlo verovatno. General nije primećivao ništa manje od divizije. Tetka Katarini je bilo dosta: - Slušaj Đorđije, — rekla je razdraženo — ne teraj nam ovde nikakav predratni luksuz! Vidi najpre našeg Nemca, pa se tak onda na svog žali!

—     Našeg na primer ni na Crnoj berzi bez gubitka ne bi prodali. — Dodao sam ogorčeno. — On takođe ima principe.

—    Zar i vaš? — Začudila se tetka Katarina. — Jer naš sem njih, izgleda, i nema ništa drugo.

—    Za ostale ne znarn. Ali naš ima samo dva. Prvi je da, dok traje rat za Veliku Nemačku, živi kao pas. Drugi — da prvi učini opštim.

General je izvesno vreme okretao glavu levo-desno kao bombu koja se otkočila ali se još ne zna gde će pasti. Zatim je došlo do eksplozije: — Šta se ovde događa? O čemu svi vi govorite? I kakvi su to “vaši” i “naši” Nemci? Kakav je to “moj” Nemac? Ljudi za koje su Nemci bili “njihovi” dobijali su u logoru ćebe po glavi!

—     Eto! — Uzviknula je pobedonosno tetka Katanina. — I sam priznaješ da svi nisu isti. Kad neki od njih na uvrede odgovaraju tako skupim poklonima kao što su ćebad, znači da i među njima ima ljudi!

Osetivši da se ovde počinju razumevati kao moji za porodičnim stolom, ostavio sam generala da objasni principijelnu razliku između “ćebeta na glavu” i “ćebeta po glavi” i njeno krvavo značenje prilagodi osetljivosti dama — u čemu je bio čuven — a ja produžih Dubljanskom prema Neimaru. Ulica se spuštala i nošenje generalovih ratnih utenzilija postalo je snošljivije. (Princip je, razume se, ostao odvratan.)

Hans, narednik, posilni pukovndka Blauringa, moj crnoberzijanski partner i srećni GVH (Garnisonverwendungsfähig — sposoban samo za garnizonsku službu) kresao je ruže stilizovane u obliku mesnatih, okruglih hondrokefaličnih glava i pevao:

“Es geht alles vorüber/ Es geht alles vorbei./ Nach jedem Dezember/

Kommt wieder ein Mei!/ “Es geht alles vorüber/ Es geht alles vorbei./

Zuerst fällt der Führer/ Und dann die Partei!”

Obradovao se kad je čuo da stiže general.

—    Čemu žurba? — rekao sam. — Najpre ga upoznaj. On prosto obožava Nemce. Mogao bi ga dočekati sa kiticom ljubičica.

Uprkos Hansovom zauzimanju, doček nije ispao baš najsvečanije. General je pored ukrućenog narednika, s buketom 1jubičica u ruci, prošištao kao metak koji je promašio metu i prašteći se zario u polutminu vestibila. Ubrzo se odande čula kanonada njegovog baritona. Upravo je saznavao koliko je od “tragova rata prohujalih nad zemljom Srbijom” otpadalo na njega lično. 

Bilo ih je znatno više nego što su mu predostrožne dame na ulici priznale. Đorđije Njegovan, brigadni general Njegovog veličanstva, praktično je iseljen na tavan, među školske uspomene i golubove.

—    Um Gottes Willen! — stenjao je Hans. — Was ist das? Šta se dešava?

—    Okupacija, dragi Hans, okupacija se dešava.

—     Kakva okupacija. Okupacija je ovde počela još 1941!

—    Za nas. Za tebe počinje danas. Sad ćeš videti kako je to 1941. stvarno izgledalo.