CRNOBERZIJANCI X deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI X deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZ#NAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , X deo

Ručak je počeo ispadati skup za rođaka Teodora. Svoju hranu mogao je jesti i kod kuće. Tamo mu bar niko subvenzivnim primedbama ne bi prevrtao stomak. Ali Teodor je bio političar. Nacionalni interesi stajali su iznad građanskog komoditeta. Bio je to jedini razlog s kojeg je odbacio udoban spokoj anonimnosti i već dve deceniije nesebično nastojao da ih uzme u svoje ruke. 

Navikao je na nerazumevanje i nepravičnost onih kojima je žrtvovao svoje brojne talente. Mogao je biti prvi pravnik, prvi isceljitelj, prvi naučnik, prvi finansijcr, pa možda čak i prvi umetnik Balkana. Izabrao je da bude prvi Srbin posle Kosova. I nosio je krst uspravno.

—    Odbijam da se prepirem oko pojedmosti.

—     Zavisi šta se pod njima podrazumeva — rekao je otac ljubazno. — Za multimilionera je dinar pojedinost koja može biti sve u džepu prosjeka. Gubitak stotinak hiljada ljudi je za veliku naciju možda tek pojedinost njene pogrešne politike. Za malu je ta pojedinost katastrofalna.

—    Možemo li se bar složiti u tome da se od Nemaca ne može očekivati večna borba za nas i naše interese?

—    A što da ne? – Pitao je deda. — Ljudi, očigledno vole da se biju.

—    Neke vraške obaveze valjda i mi imamo. Ako ni prema čemu, onda prema potomstvu.

Deda je odmahnuo salvetom: — Naša jedina obaveza, čije bi ispunjenje bezuslovno koristilo potomstvu, jeste da se svi zajedno pod ruku uhvatimo i iz ovih stopa odmarširamo na groblje.

—   Gospodo, — zamolio je otac — možete li za trenutak ostaviti groblje i preći na tortu?

Uz slatko je g. ministar izjavio da, srećom, dedin defetizam nije zarazio dičnu srpsku omladinu. U ogromnoj većini ostala je ona izrazito srpska, naslednica divnih osobina valjanog srpskog naroda. (Deda: “Osobito bi me zadužio kad bi me upoznao bar sa jednom.”) Evo nje gde i danas, pod tako rekuć kosovskim uslovima, plemenitom krvlju i žuljevitim rukama obnavlja domovinu. 

Na radu, u borbi, ona je prethodnica Nove Srbije. (Deda: “Pametnije bi bilo razmišljati o dobroj zaštitnici.”) Nju ne uzbuđuju boljševičke armije na Dnjestru. (Majka: “Šta su, zaboga, oni? Moroni?”) Njeno rasno srpsko srce ne dosižu izdajničke reči Dušana Simovića i Radio-Londona. (Deda: “Dabome. Zato je potrebno imati radio-aparate koje ste pokupili.”) 

Omladina srpska, poput mitskog Leonide[1] (Deda: “Nije bio mitski. Bio je stvaran. Omladina o kojoj govoriš je mitska.”), čeka svoj sudeni čas da se uhvati u koštac sa komunističkom nemani i zalažući svoje mlade živote spase Srbiju i srpski narod.

—    Srbiju uopšte. — Ispravio ga je deda. — U pojedinostima izvesne od nas.

—   Naravno, prethodno je potrebno istrebiti današnje društvo od intelektualnih parazita i trovača koji čekaju boljševički raj ili veruju u njegovo milosrđe.* Čas osvete je kucnuo.*

Smatrao sam se obaveznim da patriodsku atmosferu potpomognem i ličnim prilogom: — Na tu osvetu goni nas smrad sagorelih leševa naše najbolje dece, koju oni razbojnici peku po srpskim šumama,*⁴² kako gospodin B. Đ. N. veli u članku “Puške na gotovs!”: Ostavljajte, braćo Srbi, žene za plugom i nejač za stadima, svi vi koji ste u stanju pušku da nosite jer vam je Majka Srbija opet u opasnosti!*

 Tako je, mladiću! — Teodorov pogled dobio je oštrinu i sjaj puščanog metka. — Odbacimo plugove i zgrabimo puške!

—    Majka je od njega zahtevala više jasnoće: — Dobro, Teodore, ali šta ćemo mi koji ne oremo?

Deda je imao primedbu ekoinoimske naravi: —Gospodin Jozef Lerman u “Belgrader Volkswirtschaftliche Rundschau” tvrdi da je hlagodareći planskom radu i mudrom dirigovanju, za tri ratne godine, srpska privreda postiglo nečuvene uspehe. Naša industrija je već danas, polovinom XX veka, premda naravno još uvek u skromnom obimu, sposobna da našem seljaku stavi na raspolaganje gvozdeni 

 I sada kad smo te nesrećne plugove, koje čekamo još od gvozdenog doba, najzad dobili, tražiš da ih ostavimo. Gde je tu logika?

Gospodin ministar ga je gledao preko zalogaja. Ruga li mu se ovaj masonski dripac? Pogled mu je postao suv kao dnevni izveštaj OKW: — Loši primeri pruženi iz judeoplutokratskog inostranstva porazno su, izgleda, delovali na izvesne domaće mediokritete. — Rekao je mirno. Ponašao se kao lekar koji tumači pacijentu zašto ima rak i zašto neizbežno i logično mora umreti. Kad je prognoza infaustna, čemu se uzbuđivati? — Deo građanskog staleža napala je plesan.

—     Pišu da je plesan lekovita. — Svet je za moju sestru imao pretežno kozmetičko značenje. Od ukupnog zbira naših uspeha, nju je zanimalo samo ono što može da popravi njen ten.

Deda se na dijagnozu nije obazirao. Mediokritetski je žvakao svoje parče torte. Torta je bila izvrsna. Takvu nije jeo još od kapitulacije. Isplaćivala je svako mediokritetstvo.

Teodor je bio primoran da izoštri objektiv svog političkog mikroskopa. Plesan je valjalo višestruko uvećati. Jasno se rnora uočiti gde je i kako napadnuto još uvek zdravo nacionalno telo. Bolesno se tkivo mora nemilosrdno eksponirati da bi se reč dala nožu. Uvećanjem se ispostavlja da je srpska plesan sačinjena od parazitskih gljivica visoke buržoazije, spremne da se u interesu svog poseda ili svoje kože proda ne samo jevrejskim eksploatatorima Zapada već i jevrejskim dželatima Istoka.

-Poznavaoci tvrde da su i oni ljudi. — Izjavio je deda posle drugog parčeta torte. Slatko ga je činilo velikodušnim. I prema Teodoru i prema boljševicima.

Koturić na političkom mikroskopu okreće se za pun obrt. Škripi kao točak za torturu. Zelena fosforescentna trulež plesni uvećava se do divovskih razmera. I najbeznačajnija klica državne propasti demaskirana je sa okrutnom otvorenošću proroka: — Na te “poznavaoce” i mislim! Na one koji se uljuljkuju verom da đavo nije tako crn kako ga malaju.

 Od njih najčešće i slušamo kako su i boljševici ljudi, pa kako im ništa nismo skrivili (Deda: “Kako ko, bogami.”), ostaviće nas na miru. Ali to ne govore naši radnici koji žuljevitim rukama zarađuju svoj hleb. To ne govori ni siromašni činovnički svet, ni male zanatlije, ne govore ni obični građani. (Deda: Naravno, kad ih niko ništa i ne pita.”) 

Tako govore bogataši, društveni paraziti i sladostrasnici koji večito predstavljaju rak ranu na državnom organizmu. Govore oni koji imaju toliko ljubavi prema svome bližnjem da sa granicama njihovog plota prestaje svet za njih. (Deda: “Za druge ni Atlantik nije granica.”) To govore izdajnici, bednici, maloumnici, moralne nakaze čiji su mozgovi zahvaćeni intelektualnom gangrenom. 

Što ceo svet zna, oni ne znaju. Ne znaju da su boljševici najveći zločinci ljudskog roda, jer nisu ljudi nego zverovi sa rafiniranim životinjskim instinktima za gajenje, razaranje i uništenje svega što je civilizovanom čoveku sveto.

---

[1] Leonida (umro je 480 pre n. e.) herojski kralj Sparte i jedan od sinova kralja Aleksandra II Sparte. U mitologiji se smatra da je potomak Herakla koji je posedovao njegovu snagu i hrabrost. Čuven je po vođstvu u borbi kod Termopila. (Prim. prir.)