CRNOBERZIJANCI
XI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ
NAPALA PLESAN , XI deo
—
Čini mi se da sam to već negde čuo. — Rekao je deda. — Sasvim
revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle da su i
zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva.
Otac je
ustao: — Ako je Teodor završio sa korekturama svog idućeg govora, mogli bisimo
preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao.
—
Duže od kafe čak ni učtivi Turci misu
odugovlačili sa poslovima. — Dodao je deda, dižući se.
Digao se i gospodin ministar: — Ja ni do sada nisam
odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi.
— Možda, ako je tema naše transportovanje u
koncentracioni logor.
— Nije, ali bi mogla biti ako te buđave ideje
skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak
nije obavezan da ih mirno guta.
— Stefanija, — kazao je otac — kafa ti je
stvarno izvrsna.
— Sve je uopšte krvavo. —
Rekao sam.
Sestri, međutim, ni je bilo jasno, zašto se misli da je “čika
Teodor” govorio o koncentracionim logorima: — Meni je njegov govor više ličio
na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine
Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa
poslanicom maršala Antoneskua, gospođa Kantakuzino je iznela mišljenje da se
Deda je to smatrao prirodnim: — Dabome da je kazala.
Gospođa Kantakuzino je
— Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu
kadre za takve podvige?
— Ne. Samo da ona nije koji treba da održi njenu reč.
Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego
obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: —
Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski
čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo
nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski
rekviziti nisu patriodskoj mašti davali krila. Najpre treba počistiti ovaj sto.
Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je
razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere.
Iščupaće iz nje mračni
cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih
torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom. Krv i Volja biće zlatna moneta
njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte
poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovam bili su tek
plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:
—
— Ukratko, — prekinuo ga je otae — reč je o našem Đorđiju.
— Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege gospodina Kujundžića.
— Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata, — rekao je deda. — Ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, gospodin Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi.
—
Ovo je ozbiljno,
Danilo!
— Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan
magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji.
— Jedino blagodareći tome što je klipan moj
rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao
da njegovo ponašanje učini temom na sednici vlade.
— Šteta. To bi stvari ove
zemlje najzad dovele
u red.
— U isvakom slučaju, Đorđijeve stvari, takve priimedbe, ako se
s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu.
— Ni tvoje, naravno. —
Primetio je deda.
—
Ni moje, naravno.
—
Zato što si mu
rođak? — pitala je majka.
—
Što sam mu rođak, to me zasad košta samo
izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu imože me koštati glave. Za
besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja.
—
Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno. —
Rekao je deda. — U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne
treba jemčiti.
Bio je
sklon generalizacijama. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno
izmešan sa kadom trbušastih kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri
godiine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne
ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.
Gospodin
ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: — Lako je biti
srčan na tuđ račun.
Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general
bude imao još primedbi?
— Imam neprijatan utisak — kazao je otac — da će
se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj
prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija.
—
Prilično tačno
opisano. — Priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatio se.
—
Fino. — Konstatovao je deda. — Tako smo opet
na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak
takođe. Nema se više preći da bi
čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju.
—
Pomoći ću Agati oko sudova. — Rekla je majka.
— Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta.
Kad je majka izašla, deda je
rekao:
— Pretpostavljam da znaš
šta o tebi mislim?
— Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za
građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom.
— Opšte mesto u nekom od
tvojih čuvenih govora?
—
Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan
hirurški pristup.
—
Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo
tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo
vredno i trezveno.
— Nije bilo mnogo posla,
ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!
— Ja ne mislim da jesu. — Rekao
je otac pomirljivo.
— Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna
njega zabavlja.
— Više od klovnova koji izigravaju generale,
moram priznati.
— U redu Teodore. — Rekao je otac. — Nalazim da
si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija.
No comments:
Post a Comment