CRNOBERZIJANCI XI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XI deo

—    Čini mi se da sam to već negde čuo. — Rekao je deda. — Sasvim revolucionarno spajanje zoologije i politike, uostalom. Saznajemo dakle da su i zveri rafinirane. To mi oduzima i poslednju nadu u preporod. A toliko sam držao do životinjskog carstva.

Otac je ustao: — Ako je Teodor završio sa korekturama svog idućeg govora, mogli bisimo preći u salon na kafu. Možda ćemo uz kafu saznati najzad i zašto je došao.

—    Duže od kafe čak ni učtivi Turci misu odugovlačili sa poslovima. — Dodao je deda, dižući se.

Digao se i gospodin ministar: — Ja ni do sada nisam odugovlačio. Ja sam i do sada bio u temi.

—     Možda, ako je tema naše transportovanje u koncentracioni logor.

—     Nije, ali bi mogla biti ako te buđave ideje skupljene na intelektualnoj crnoj berzi budeš izlagao pred nekim ko kao rođak nije obavezan da ih mirno guta.

—     Stefanija, — kazao je otac — kafa ti je stvarno izvrsna.

—    Sve je uopšte krvavo. — Rekao sam.

Sestri, međutim, ni je bilo jasno, zašto se misli da je “čika Teodor” govorio o koncentracionim logorima: — Meni je njegov govor više ličio na izjavu predsednice Pravoslavnog udruženja rumunskih žena, gospođe Aleksandrine Kantakuzino. Na zasedanju najveće rumunske ženske organizacije, u vezi sa poslanicom maršala Antoneskua, gospođa Kantakuzino je iznela mišljenje da se “Rumuni moraju boriti do poslednjeg čoveka.”

Deda je to smatrao prirodnim: — Dabome da je kazala. Gospođa Kantakuzino je Rumunka.

—     Šta hoćeš time da kažeš? Da Srpkinje nisu kadre za takve podvige?

—     Ne. Samo da ona nije Rumun koji treba da održi njenu reč.

Rođak Teodor je sklopio oči. Krst je bio ponešto teži nego obično. Ali nacionalni interes još uvek pretežniji: — Božja, a često i zemaljska nagrada, bezuslovno dolazi kad se ispune zadaci koji su čoveku postavljeni u dužnost.*

Nije se obraćao nikome. Govorio je budućnosti. Hemijski čista, sjajna kao dijamant, ležala je ona na dohvatu ruke. Trebalo je samo nagnuti se i zgrabiti je. Ali konjak, kafa, otac, deda i ostali malograđanski rekviziti nisu patriodskoj mašti davali krila. Najpre treba počistiti ovaj sto. Jednom kasnije i toga će se prihvatiti. Purifikovaće familiju. Oslobodiće je razornog grčkog duha sumnje, poruge, trezvenosti, mere.

 Iščupaće iz nje mračni cincarski račun, tu gurbetsku brojanicu koja im po mozgu šklopoće još od prvih torbara, prvih Simeona koji su lutali Balkanom. Krv i Volja biće zlatna moneta njegovog genosa. Ali tek pošto sa Srbijom završi. Prvo valja obaviti opšte poslove. Tek potom preći na pojedinosti. Ovih nekoliko Njegovam bili su tek plesnive pojedinosti. Nije im poklonjena pažnja:

—    Nedavno smo imali prilike da vidimo potvrdu ovog načela u priznanju koje je Reich odao srpskom narodu. Grupa od 619 zarobljenika, koja je ovih dana stigla iz raznih logora Nemačke, kao i druga od 881 što se krajem meseca očekuje, belodano nam potvrđuje upozorenje generala Nedića da se naša sudbina nalazi jedino u našim rukama. 

Premda plemeniti gest Velikog Nemačkog Reicha prema srpskim ratnicima u ovim apokaliptičnim danima predstavlja svetao kontrast angloameričkim šikanama i podvalama, kao i značajno priznanje srpskom narodu na njegovom korektnom držanju, izvesna gospoda, i to baš ona koja su tim priznanjem najviše beneficirana, bezočno pokazuju da ih ono ni na šta ne obavezuje. Ni na pristojnosi, a nekmoli blagodarnost.

—    Ukratko, — prekinuo ga je otae — reč je o našem Đorđiju.

—     Što je demonstrativno odbio moj auto, to bih još i mogao razumeti. Naši odnosi nikad nisu bili naročiti, mada meni nisu smetali da za njega intervenišem. Ali njemu to nije bilo dovoljno. Gospodin general je izvoleo imati javne i vrlo ozbiljne primedbe na pozdravni govor mog kolege gospodina Kujundžića.

—     Ukoliko mišljenje da je on magarac smatraš primedbom od nekog stvarnog formata, — rekao je deda. — Ja joj ne bih pridavao značaj. Pored toliko magaraca u nacionalnom saobraćaju, gospodin Kujundžić nema šanse da ga jedna usputna primedba na železničkoj stanici proslavi.

—    Ovo je ozbiljno, Danilo!

—    Dabome da jeste. Kujundžić je ozbiljan magarac. Jedan od najozbiljnijih u zemlji.

—    Jedino blagodareći tome što je klipan moj rođak, nesreća, uostalom, koja me prati već dve decenije, Kujundžić je odustao da njegovo ponašanje učini temom na sednici vlade.

—    Šteta. To bi stvari ove zemlje najzad dovele

u red.

— U isvakom slučaju, Đorđijeve lične stvari, takve priimedbe, ako se s njima bude naveliko služio, svakako neće držati u osobitom redu.

—    Ni tvoje, naravno. — Primetio je deda.

—   Ni moje, naravno.

—   Zato što si mu rođak? — pitala je majka.

—     Što sam mu rođak, to me zasad košta samo izvesnih neprijatnih objašnjenja. Što sam mu i garant, može me koštati glave. Za besprekorno držanje zarobljenika jemčila je Vlada. Za tu budalu sam jemčio ja.

—     Pitanje ko je budala ostaje onda otvoreno. — Rekao je deda. — U svakom slučaju, to je još jedan dokaz da za srčane ljude ne treba jemčiti.

Bio je sklon generalizacijama. Lepo se zabavljao. Aromatičan miris prave kafe, nežno izmešan sa kadom trbušastih kubanki koje je doneo Teodor, stomak posle tri godiine opet u mirnodopskom stanju i tako uočljivo prisustvo srpske nacionalne ideje za stolom, bili su pogodni za opšta razmatranja.

Gospodin ministar nije držao da je stvar isključivo pedagoške prirode: — Lako je biti srčan na tuđ račun.

Sestra ga je pitala hoće li ga Švabe streljati ako general bude imao još primedbi?

—     Imam neprijatan utisak — kazao je otac — da će se Teodor na vreme postarati da ih nema. I da bi neko od nas, ti, tata, po svoj prilici, sa tom mogućnošću trebalo da upoznaš Đorđija.

—      Prilično tačno opisano. — Priznao je suvo Teodor. Ručak je u svakom pogledu bio skup. Ali, ako moji urazume Đorđija, isplatio se.

—    Fino. — Konstatovao je deda. — Tako smo opet na groblju, odakle smo krenuli. U međuvremenu i kafa je ispijena. Konjak takođe. Nema se više na šta preći da bi čovek izbegao laž. Mora se, izgleda, ostati na groblju.

—     Pomoći ću Agati oko sudova. — Rekla je majka. — Ionako vas ništa ne razumem. A pogreba mi je dosta.

Kad je majka izašla, deda je rekao:

—   Pretpostavljam da znaš šta o tebi mislim?

—    Varaš se ako se nadaš da me to uznemirava. Za građansku plesan, o kojoj je reč, ti si samo simptom.

—   Opšte mesto u nekom od tvojih čuvenih govora?

—     Uveravam te da prema tebi imam sasvim nepristrasan hirurški pristup.

—    Blagodarim. Hirurgija mi je poznata. Za samo tri godine uspela je ona da operiše ovu zemlju od svega što je u njoj bilo vredno i trezveno.

—    Nije bilo mnogo posla, ako misliš da nas žališ. I ako su za tebe ljudi kao Đorđije trezveni!

— Ja ne mislim da jesu. — Rekao je otac pomirljivo.

—     Tvoj otac misli. General koji izigrava klovna njega zabavlja.

—    Više od klovnova koji izigravaju generale, moram priznati.

—    U redu Teodore. — Rekao je otac. — Nalazim da si u pravu. Posavetovaćemo Đorđija.