CRNOBERZIJANCI
XIV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ
NAPALA PLESAN , XIV deo
Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih
požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije
i tragom mišjih zuba vremena po ivicama.
Voleo sam da prelistavam porodične
arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta
političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im ona
određivala sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih
pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno
izgubile pravo i moć da upravljaju.
Godišnjake iščezlih godina, almanahe
nestalih ustanova i društava, kataloge firmi kojih više nema na tržištu i
recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito tzv. zvanične državne
bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu
činilo.
Prezao
sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim
naslovima i zaštitom popularnosti.
U objavljenim ili neobjavljenim ličnim
beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, a naročito
novinama — čak i onim što ih je obogaljila cenzura ili unisonost pogleda na svet
— nastojao sam, kad god mi je bilo potrebno, da spoznam živ, neizbežno umrtvljen,
nekrotiziran pa često i izopačen u istoriografskim delima.
Duhovnoj reputaciji
na štetu, moram, zajedno s šesnaestogodišnjim Aleksandrom, junakom hronike priznati da su me oglasi
sa zadnjih stranica novina uzbuđivali dublje nego što je to ikad pošlo za rukom
Pajsiju ili Konstantinu Filosofu.
Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu
bakine kuće — izgubljenom kontinentu, Atlantidi mog detinjstva, na kome sam
doživeo pustolovine, što ih po uzbudljivosti nikakva poznija iskustva nisu
mogla da nadiđu — kad sam, dakle, u tavankutu prosperitetnog građanskog života,
kao na sakralnom porodičnom smetlištu, otkrio svoje prvo zakopano blago.
Bio je
to zarđalim okovom utegnut sanduk, neka vrsta prekookeanskog kofera, sa
porodičnim dokumentima. Njegovo mesto očigledno nije bilo na tavanu. Ravnodušnost
prema sopstvenoj prošlosti nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost
bankroterska ili kriminalna.
Ali već je uveliko tekla Hiljadudevetsto-četrdesetprva,
bili smo pod okupacijom, “Pravila igre”
nekadašnje grkocincarske Čaršije) raspadala su se pod dejstvom oštrih fermenata
Nove Evrope, moj ujak je s JUB-ovih fabrika boja kraj Ljubljane proteran u
Srbiju, moj otac deportovan iz Crne Gore,
porodica se, dakle, pod razornim
talasom jednog od periodičnih, endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom
panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak
bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kuči.
Po načelu
prioriteta, stvari su neprestano menjale mesta, tradicionalni zakon korisnosti,
grčki i cincarski opet je, posle decenija prevlasti “duhovnih pogleda na svet”
zavladao porodičnim životom, i sanduk se, korak po korak pretpostavljam, našao
na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima
austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova “u neizbežnom povlačenju sa
istorijske pozornice”.
U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog
sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog — koje je palo nekako u isto vreme —
otpočeo svoju prestupničku, književnu karijeru.[2]
Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima,
isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina sa bilansima jedne uspešne
ekonomije, K. u. K. kavalerijske uspomene sa devojačkim spomenarima, unakrsna
korespondencija roditelja i dece sa pismima poznatih i nepoznatih ljudi.
Na
žućkasto smeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda posednički su držala
ruke na ramenima dama, koje su sedele u naborima kitnjastih haljina, dok je
detalj nameštaja na praznoj fotografskoj ravni iza njih delikatno ukazivao na
standard i modu.
Pored srpskog, u raznim fazama lingvističkog razvoja do tzv. mađarskog, tek ponekad nemačkog u gotici, javljao se i
grčki, pred čijim sam gracilnim, tajanstvenim pismom stajao bespomoćan kao pred
porukama neznane civilizacije čije su istine bile drukčije od tekućih.
Kraj
evropskih, panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog
Juga, od kojih se najčešće ponavljalo. S favoritima modernih krštenica
bila su udružena starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija,
Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanje po tom izgubljenom svetu bilo je za mene
neka vrsta fantazmagorije, iz koje se više nikada
nisam prenuo.
[1] U »Šematizmu Kneževine Srbije” od godine 1852. kaže se da »sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zemaljskom stanju”. Savremenici, osobito prijatelji Kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje.
[2] Nalazim da praksa koja literaturu tretira kao neku vrstu prcstupa nije bez osnova. Dobra književnost je u srodstvu s nanošenjem javnih uvreda i obijanjem sefova, ponekad sa krijumčarenjem, a ima slučajeva kad se graniči
s masovnim ubistvom.
No comments:
Post a Comment