CRNOBERZIJANCI XIV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XIV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XIV deo

Oduvek me je privlačila čar davno obrnutih požutelih listova života, starih novina s prašnjavim mirisom tavankuta istorije i tragom mišjih zuba vremena po ivicama. 

Voleo sam da prelistavam porodične arhive izumrlih genosa, sudska dokumenta zaboravljenih slučajeva, tajna akta političkih prečica i stranputica o kojima naši prethodnici, premda su im ona određivala sudbinu, ništa nisu znali, korespondenciju velikih i malih pokojnika, dirljivo pompezne proglase i objave vlasti koje su već davno izgubile pravo i moć da upravljaju. 

Godišnjake iščezlih godina, almanahe nestalih ustanova i društava, kataloge firmi kojih više nema na tržištu i recepte za običaje već stolećima zamenjene novim, a naročito tzv. Šematizme(1), zvanične državne bilanse, po kojima nam je, izgleda, uvek išlo bolje nego što se to narodu činilo. 

Prezao sam od mamutskih istorijskih rekapitulacija i generalizacija pod zvučnim naslovima i zaštitom popularnosti. 

U objavljenim ili neobjavljenim ličnim beleškama, neslužbenim analima, ispovestima, dnevnicima, memoarima, a naročito novinama — čak i onim što ih je obogaljila cenzura ili unisonost pogleda na svet — nastojao sam, kad god mi je bilo potrebno, da spoznam živ, autentičan duh minulih vremena, neizbežno umrtvljen, nekrotiziran pa često i izopačen u istoriografskim delima. 

Duhovnoj reputaciji na štetu, moram, zajedno s šesnaestogodišnjim Aleksandrom, junakom hronike „Crnoberzijanci“, priznati da su me oglasi sa zadnjih stranica novina uzbuđivali dublje nego što je to ikad pošlo za rukom Pajsiju ili Konstantinu Filosofu.

Imao sam jedanaest godina kada sam na tavanu bakine kuće — izgubljenom kontinentu, Atlantidi mog detinjstva, na kome sam doživeo pustolovine, što ih po uzbudljivosti nikakva poznija iskustva nisu mogla da nadiđu — kad sam, dakle, u tavankutu prosperitetnog građanskog života, kao na sakralnom porodičnom smetlištu, otkrio svoje prvo zakopano blago. 

Bio je to zarđalim okovom utegnut sanduk, neka vrsta prekookeanskog kofera, sa porodičnim dokumentima. Njegovo mesto očigledno nije bilo na tavanu. Ravnodušnost prema sopstvenoj prošlosti nije osobina građanstva, osim ako je ta prošlost bankroterska ili kriminalna.

 Ali već je uveliko tekla Hiljadudevetsto-četrdesetprva, bili smo pod okupacijom, “Pravila igre” (“Regola tu pehnidiv” nekadašnje grkocincarske Čaršije) raspadala su se pod dejstvom oštrih fermenata Nove Evrope, moj ujak je s JUB-ovih fabrika boja kraj Ljubljane proteran u Srbiju, moj otac deportovan iz Crne Gore, 

porodica se, dakle, pod razornim talasom jednog od periodičnih, endemskih balkanskih potresa, našla na bakinom panonskom imanju, s nešto malo izbegličkih mobilija, koje su, međutim, ipak bile dovoljne da poremete dugogodišnji sveti poredak predmeta u kuči. 

Po načelu prioriteta, stvari su neprestano menjale mesta, tradicionalni zakon korisnosti, grčki “logariazmo” i cincarski “logarismo”, opet je, posle decenija prevlasti “duhovnih pogleda na svet” zavladao porodičnim životom, i sanduk se, korak po korak pretpostavljam, našao na tavanu da pravi društvo divljim golubovima i skupnim portretima austrougarskih, srpskih i grčkih kraljevskih Domova “u neizbežnom povlačenju sa istorijske pozornice”. 

U svakom slučaju, ubeđen sam da sam obijanjem tog sanduka, a ne čitanjem Dostojevskog — koje je palo nekako u isto vreme — otpočeo svoju prestupničku, književnu karijeru.[2] Krštenice, venčanice, osmrtnice bile su tu izmešane sa školskim svedočanstvima, isečci iz beogradskih, bečkih i peštanskih novina sa bilansima jedne uspešne ekonomije, K. u. K. kavalerijske uspomene sa devojačkim spomenarima, unakrsna korespondencija roditelja i dece sa pismima poznatih i nepoznatih ljudi. 

Na žućkasto smeđim dagerotipijama, mršava, tamnoputa gospoda posednički su držala ruke na ramenima dama, koje su sedele u naborima kitnjastih haljina, dok je detalj nameštaja na praznoj fotografskoj ravni iza njih delikatno ukazivao na standard i modu. 

Pored srpskog, u raznim fazama lingvističkog razvoja do tzv. narodnog jezika, mađarskog, tek ponekad nemačkog u gotici, javljao se i grčki, pred čijim sam gracilnim, tajanstvenim pismom stajao bespomoćan kao pred porukama neznane civilizacije čije su istine bile drukčije od tekućih. 

Kraj evropskih, panonskih gradova stajali su neobični nazivi s dubokog neslovenskog Juga, od kojih se Moskopolis, Muskopole ili Moskopolje najčešće ponavljalo. S favoritima modernih krštenica bila su udružena starinska imena Simeona, Konstantina, Georgija, Arsenija, Angeline, Stefanije i Teodore. Lutanje po tom izgubljenom svetu bilo je za mene neka vrsta fantazmagorije, insanie nocturne iz koje se više nikada nisam prenuo.

---

^[1] U »Šematizmu Kneževine Srbije” od godine 1852. kaže se da »sve jevropejske države ima da nam zavidu na krasnome zemaljskom stanju”. Savremenici, osobito prijatelji Kuće Obrenović, imaju nešto drukčije mišljenje.

[2] Nalazim da praksa koja literaturu tretira kao neku vrstu prcstupa nije bez osnova. Dobra književnost je u srodstvu s nanošenjem javnih uvreda i obijanjem sefova, ponekad sa krijumčarenjem, a ima slučajeva kad se graniči s masovnim ubistvom.