CRNOBERZIJANCI
XV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM
DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XV deo
Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini
beletristički redak, sanjajući još uvek da se bavim istoriografijom, sakupljao
sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u
prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava,
umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda.
Na
sve moguće načine, ponekad bojim se i nedopuštene, sabirao sam stare novine,
časopise, almanahe, godišnjake, pisma, akta, dokumenta. Čak račune i recepte.
Vremenom se taj proces mehanizovao.
Ono što se na slobodnom tržištu više nije
moglo naći — iz
prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja Uspomena, akta zvaničnih Arhiva, itd. — kopirao sam po bibliotekama
u celini ili odlomcima. Kuća mi je postala ono što je u porodičnoj kući majke
bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, moram
priznati, osećam najživljim.
Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmond et Jules de
Goncourtç — ne znam. Jedino je
izvesno da sam već tada nameravao da napišem „Istoriju srpskog građanskog
društva“ i da time na neki način produžim delo koje je tako uspešno započeo
prijatelj porodice, pokojni profesor gospodin dr Dušan Popović[1].
Knjiga braće Goncourt
mi je otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se moja
strast prema istoriji još uvek držala naučnog pravca. Ona je, u međuvremenu,
sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljavao verifikovanjem
i klasifikovanjem dokumenta, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba.
Privlačilo me je opisivanje njegovog na život, razumevanje njegovog po ljude onog vremena.
Do toga, zacelo, nikad neće doći. Posao je to za ceo život
i za mene je već prilično kasno da ga se latim. Dva veka srpskog građanskog
staleža i tzv. o kojiima je naše
neznanje proporcionalno jedino našim predrasudama, još uvek čeka svog pisca,
među onima, verujem, koji se još nisu ni rodili.
U svakom slučaju, već sad je
očevidno da se “istorijom srpskog građanskog društva” neću baviti na način
kojim su se Goncourti bavili francuskim društvom Revolucije i Direktorijuma.
Osim, možda, za kratak period između godine 1940. i godine 1950.
S pisanjem
hronike čiji će odlomci ovde biti
analizirani upravo s gledišta upotrebe dokumenta, prikuplja se građa i za nju.
Sadržaj knjige braće Goncourt daće izvesnu predstavu o tome šta se od moje
hronike, ako ikad do nje dođe, može očekivati:
Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo. U tom smislu su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.
Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti. Neće biti opštih razmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borgesa[5], Andrića, Solženjicina ili Truman Capotea[6].
Ukratko, neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotrebe, već o s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih ili sekundarnih istoriografskih izvora.
Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike“ iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu.
Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti — vrline i mane — upotrebe dokumenta u književnosti. Ne tvrdi se, naravno, da
su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date
slučajeve.
Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u
štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde
upoznate.
[1] Dnevnik koji godmama vodim ukazujc na vreme, okolnosti
i povode odluke.
[2] Pierre Corneille (1606 – 1684) je bio
francuski tragičar, jedan od tri velika francuska dramatičara zajedno sa
Molièreom i Racineo. Naziva se osnivačem francuske tragedije i napisao je
veliki broj drama u toku života. Glavna
dela: „Sid“, „Medeja“, „Edip“, i dr. (Prim. prir.)
[3] Jean-Baptiste Racine (1639 –
1699), je bio francuski dramski pisac, jedan od trojice Francuza XVI veka.
Glavna dela: „Ifigenija“, „Fedra“, „Bajazit“, i dr. (Prim. prir.)
[4] Jean-Baptiste Poquelin, pseudonim Molière, (1622 – 1673) je bio
francuski dramski pisac i glumac koji se smatra jednim od najvećih majstora
komedije u zapadnoj literaturi. Glavna dela:
„Škola za žene“, „Don Žuan“, „Tvrdica“, i dr. (Prim. prir.)
[5] Jorge Luis Borges (1899–1986), argentinski pisac, jedan od
najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku
književnost i značajno uticao na svetske literarne tokove, naročito kao jedan
od začetnika tzv. fantastičnog
realizma. Najpoznatiji po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik, esejista i književni
kritičar. Kod nas su prevedene njegove priče, kao i Istorija večnosti i drugi eseji,
Šta je budizam, Peščana knjiga, Atlas,
Univerzalna istorija beščašća, itd. (Prim. prir.)
[6] Truman Capote (1924 – 1984) je bio
američki pisac i komičar, a mnoga njegova dela kao što su kratke priče, romani,
drame i neknjiževna građa se smatraju klasičnim delima literature. Poznati su
njegovi romani: Doručak kod Tifanija,
Hladnokrvno, i dr. Bar 20 njegovih
dela su poslužili kao baza za filmove i TV drame. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment