CRNOBERZIJANCI XV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XV deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XV deo

Kasnije, pre nego što sam napisao i jedan jedini beletristički redak, sanjajući još uvek da se bavim istoriografijom, sakupljao sam sve što sam verovao da će mi biti od koristi u razumevanju prošlosti, sve što će me štititi od opasne i popularne navike da se otključava, umesto sopstvenim ključevima, grubim kalauzima naših problema i predrasuda. 

Na sve moguće načine, ponekad bojim se i nedopuštene, sabirao sam stare novine, časopise, almanahe, godišnjake, pisma, akta, dokumenta. Čak račune i recepte. Vremenom se taj proces mehanizovao. 

Ono što se na slobodnom tržištu više nije moglo naći — „Srpske novine“ iz prošlog stoleća, trgovačke kalendare, privatna izdanja Uspomena, akta zvaničnih Arhiva, itd. — kopirao sam po bibliotekama u celini ili odlomcima. Kuća mi je postala ono što je u porodičnoj kući majke bio samo tavan, pa i u njemu tek jedan sanduk: grobnica u kojoj se, moram priznati, osećam najživljim.

Kada mi je i kako do ruke došla knjiga Edmond et Jules de Goncourt Istorija francuskog društva za vreme revolucije (Histoire de la societe française pendant la revolution) — ne znam. Jedino je izvesno da sam već tada nameravao da napišem „Istoriju srpskog građanskog društva“ i da time na neki način produžim delo koje je tako uspešno započeo prijatelj porodice, pokojni profesor gospodin dr Dušan Popović[1]. 

Knjiga braće Goncourt mi je otkrila najpristupačniji način. On mi možda ne bi odgovarao da se moja strast prema istoriji još uvek držala naučnog pravca. Ona je, u međuvremenu, sve više uzimala umetničku orijentaciju. Nisam se više zadovoljavao verifikovanjem i klasifikovanjem dokumenta, njegovim stavljanjem u opšti kontekst doba. 

Privlačilo me je opisivanje njegovog dejstva na život, razumevanje njegovog značenja po ljude onog vremena.

Do toga, zacelo, nikad neće doći. Posao je to za ceo život i za mene je već prilično kasno da ga se latim. Dva veka srpskog građanskog staleža i tzv. beogradske čaršije, o kojiima je naše neznanje proporcionalno jedino našim predrasudama, još uvek čeka svog pisca, među onima, verujem, koji se još nisu ni rodili. 

U svakom slučaju, već sad je očevidno da se “istorijom srpskog građanskog društva” neću baviti na način kojim su se Goncourti bavili francuskim društvom Revolucije i Direktorijuma. Osim, možda, za kratak period između godine 1940. i godine 1950. 

S pisanjem hronike „Crnoberzijanci“, čiji će odlomci ovde biti analizirani upravo s gledišta upotrebe dokumenta, prikuplja se građa i za nju. Sadržaj knjige braće Goncourt daće izvesnu predstavu o tome šta se od moje hronike, ako ikad do nje dođe, može očekivati:

Društveni razgovor u 1789. Ulica. Kraljevski dom. Bastilja. Kulise francuskog pozorišta. Novine. Pamfleti. Karikature. Kafane. Otadibina u opasnosti. Nacionalna tragedija. Hleb. Propast trgovine. Trgovina jestivom. Oskudica novca. Prostitucija. Nemoral. Rodoljubivi prilozi. Zakoni komune. Federacija. Emigranti. Seljaci. Narodna milicija. Aristokratska i jakobinska publika. 

Uništenje kraljevskih znakova. Umetnost u godini 1793. Sankilotizovana opera. Revolucionisanje Corneillea[2], Rasina[3], Molière [4]. Drugarske večeri. Vandalizam. Ljubav i revolucija. Revolucionarni katihizis. Ti i vi. Krštenje, venčanje, sahrana. Gospod Bog i revolucija. Prijatelj zakona. Zatvori. Giljotina. Tovari osuđenika. Pobeđena predrasuda.

Dokument će ovde biti suveren, despot književne igre. U hronici „Crnoberzijanci“, međutim, premda se na dokumenat često pozivam ili ga koristim kao supsumirani sastojak same literarne forme, upotreba dokumentarnih izvora nije bezuslovno načelo postupka koje sam sebi nametnuo. U tom smislu „Crnoberzijanci“ su tek korak u napuštanju tradicionalnih oblika umetničke proze za račun nečega što će se kolebati između nje, istoriografije i popularnog feljtona.

Unapred je potrebno istaći da ovo neće biti esej u uobičajenom smislu reči, onakav kakav bi na temu ispisao poznavalac, kritičar ili teoretičar književnosti. Neće biti opštih razmatranja, generalizacija, klasifikovanja i referencija na Borgesa[5], Andrića, Solženjicina ili Truman Capotea[6]. 

Ukratko, neće biti govora o teorijskim osnovama upotrebe dokumenta u beletristici, niti o načinima i primerima te upotrebe, već o praktičnim problemima s kojima se suočava pisac kad izabere da maštu i lično iskustvo ograniči činjenicama preuzetim iz primarnih ili sekundarnih istoriografskih izvora. 

Problemi će biti uočavani i ispitivaće se praktično rešavanje na odlomcima neobjavljene hronike „Crnoberzijanci“ iz ciklusa romana o Njegovan-Turjaškima. Rukopis ni u jednom pogledu nije definitivan. Vremena će trebati da sazre u konačnu literarnu formu. 

Nalazim, međutim, da je upravo sa svoje nedovršenosti, zatečen u fermentaciji između prve i poslednje korekture, pogodan da se na njemu ispitaju mogućnosti — vrline i mane — upotrebe dokumenta u književnosti. Ne tvrdi se, naravno, da su izabrani modeli postupka jedino mogući, čak ni da su najbolji za date slučajeve. 

Onakvi su, zapravo, do kakvih sam u ovom trenutku stigao. Otvoreno je pitanje hoće li se u štampanoj knjizi ponoviti u obliku u kome ste imali prilike da ih ovde upoznate.

---

[1] Dnevnik koji godmama vodim ukazujc na vreme, okolnosti i povode odluke.

[2] Pierre Corneille (1606 – 1684) je bio francuski tragičar, jedan od tri velika francuska dramatičara zajedno sa Molièreom i Racineo. Naziva se osnivačem francuske tragedije i napisao je veliki broj drama u toku života.  Glavna dela: „Sid“, „Medeja“, „Edip“, i dr. (Prim. prir.)

[3] Jean-Baptiste Racine (1639 – 1699), je bio francuski dramski pisac, jedan od trojice Francuza XVI veka. Glavna dela: „Ifigenija“, „Fedra“, „Bajazit“, i dr. (Prim. prir.)

[4] Jean-Baptiste Poquelin, pseudonim Molière, (1622 – 1673) je bio francuski dramski pisac i glumac koji se smatra jednim od najvećih majstora komedije u zapadnoj literaturi. Glavna dela:  „Škola za žene“, „Don Žuan“, „Tvrdica“, i dr. (Prim. prir.)

[5] Jorge Luis Borges (1899–1986), argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka. Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske literarne tokove, naročito kao jedan od začetnika tzv. fantastičnog realizma. Najpoznatiji po svojim kratkim pričama, Borges je takođe bio i pesnik, esejista i književni kritičar. Kod nas su prevedene njegove priče, kao i Istorija večnosti i drugi eseji, Šta je budizam, Peščana knjiga, Atlas, Univerzalna istorija beščašća,  itd. (Prim. prir.)

[6] Truman Capote (1924 – 1984) je bio američki pisac i komičar, a mnoga njegova dela kao što su kratke priče, romani, drame i neknjiževna građa se smatraju klasičnim delima literature. Poznati su njegovi romani: Doručak kod Tifanija, Hladnokrvno, i dr.  Bar 20 njegovih dela su poslužili kao baza za filmove i TV drame. (Prim. prir.)