CRNOBERZIJANCI XVI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI XVI deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , XVI deo

Kad sam završio konačno komponovanje romana „Crveni i Beli“, koji će slediti fantazmagorijui Zlatno Runo, i baviti se propadanjem porodice Njegovan-Turjaški tokom poslednjih predratnih meseci, rata, okupacije, građanskih borbi, oslobođenja i revolucije, odlučio sam da dokument, kao pomoćno sredstvo za postizanje specifične atmosfere i izvesne istorijske dimenzije, koristim isključivo izvan literarnog rukopisa. 

Kao dokumentarni preludijum ispred svakog poglavlja. Ispred svake glave, dakle, od njih 48, bide ispisan izvestan broj izvoda iz listova Vreme (za predratni period), Novo vreme (za period okupacije) i Borba (za posleratni period). Oni će lakonski, ali u naročito izabranom rasporedu, demonstrirati razne aspekte beogradskog političkog, društvenog, poslovnog, zabavnog i privatnog života, od izveštaja sa frontova do trgovačkih reklama i oglasa.[1]

U hronici „Crnoberzijanci“ želim da odem korak dalje, da dokumenat inkorporiram u proznu strukturu. Dokument bi prozi obezbedio autentičnost, istorijsku verodostojnost; ona dokumentu životnost, umetničku verodostojnost. Ništa ne sme da ostane iznad poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti. 

Literatura neće biti imaginativna ilustracija istorijskog dokumenta — umetničke varijacije na teme specificirane izvodima iz štampe — ili neka vrsta duhovne konfrontacije s jednim zvaničnim ili nezvaničnim shvatanjem stvarnosti, kome se sada suprodstavlja moje, subjektivno, umetničko. Nipošto. 

Literatura mora da uđe u totalnu simbiozu sa istorijom, umetnički izraz da se sa dokumentom stopi u monolitnu formu.

Simbioza nije mehanička, mada će i nje biti svuda gde izvor čitaocu bude manje-više poznat. Biće i hemijsko-fiziološka. Slična procesu varenja. U Dnevniku sam povodom postupka zapisao: “Prodoran miris hrane može za gladnu životinju biti impuls, ali do ždranja dolazi samo ako je zver sposobna da se baci u traganje za njom. 

Neizlučena hrana postaje tada sastavni deo njenog organizma, ravnopravan s delovima dobijenim rađanjem i prethodnim metabolizmom, i s životinjom kreće u novi lov”. Dokumenat će, ukratko, biti tako svaren da ga čitalac neće prepoznati, kao što se u hijeni ne prepoznaje nedavno progutani zec.

Postupak, naravno, nije nov. Čak ni kod mene. U raznim varijantama obilno je korišćen u Zlatnom Runu. U IV tomu, na primer, dve su glave posvećene korespondenciji trojice Simeona, oca, sina i unuka u revolucionarnoj godini 1848-oj. Razlika između Zlatnog Runa i „Crnoberzijanaca“ manje je u postupku, u metodu, više u načinu izbora dokumentarnog materijala. 

U Zlatnom Runu za dve spomenute glave korišćeni su svi raspoloživi izvori, od bečke štampe i Srpskih novina, preko citiranih ili adaptiranih delova pisama ondašnjeg popečitelja vnutrenih dela Ilije Garašanina, do uspomena građana štampanih u privatnim izdanjima i državnih dokumenata.

U „Crnoberzijancima“ jedini izvor je Novo vreme i Borba, dakle štampa.

U Zlatnom Runu, gde je tema u istorijskom aspektu razvijena od pada Carigrada 1453. do pada Beograda 1941, gde je slika vremena tek u drugom planu, a u prvom su sudbine genosa Njago-Njegovan i njihovih čelingasa Simeona, sudbine nepodređene kalupu istorijske hronologije već organizovane na izvesnim psihološkim načelima, u tom i takvom Zlatnom Runu nikakva sistematizacija “izvora” nije bila ni moguća ni poželjna.

U „Crnoberzijancima“, posvećenim okupaciji Beograda i Oslobođenju, u kojima romaneskna radnja verno prati datume, sistematizaciji nije bilo prepreke. Novo vreme i Borba inkorporirani su, prepoznali ih vi ili ne, u građu knjige manje-više hronološki. Kad bi se knjiga oslobodila krvi i mesa umetnosti, ostao bi kostur za jednu moguću istoriju Beograda od 1941. do 1945.

Usled ograničenosti prostora ovde, razume se, neće biti ispitivana veza između rukopisa i dokumenata ako se ovi ne tiču pomenutih novina. Očigledno, podatak o otporu danskog stanovništva anihilaciji danskih Jevreja, morao je odnekud biti uzet. (Uzet je u stvari iz epa Leona Urisa[2] Exodus, izdanje “Gorgi Book” od 1977. 

Međutim, bez obzira na lično poverenje u autora i njegovu objavu u zaglavlju da je većina događaja u knjizi zasnovana na dokumentu — “Most of the events in Exodus are a matter of history and public record” — preuzeti podatak do poslednje korekture „Crnoberzijanaca“ mora biti proveren.) 

Spisak sabotaža u julu 1941, premda mu se dokazi nalaze i u Novom vremenu, rekapitulacija je otpora preuzeta iz III toma Istorije Beograda, izdanje “Prosvete” od 1974. godine. Zabrane koje se odnose na Jevreje i Cigane, međutim, premda izvorno potiču iz “Lista uredaba Vojnog zapovednika Srbije”, prenete su iz Novog vremena od 3. juna 1941. godine, i stoga će biti tretirane kao deo teme.

---

[1]Metod je nagovešten već u Zlatnom Runu upotrebom izvoda iz lista Vreme za period od 1. do 6. januara 1941, na početku roniana, i izvodima iz prvog broja okupacijskog Novog vremena, od 16. maja 1941, na njegovom kraju.

[2] Leon Marcus Uris (1924 – 2003) je bio američki pisac, poznat po istorisko-fikcionim romanima i obimnom istraživačkom radu koji je zahtevala građa. Njegova dva najglavinija dela su: Exodus i Trojstvo. (Prim. prir.)